Подрум као заштићено културно добро старо 222 године

Беломанастирац Милан Дворнић (77) власник је јединог преосталог винског подрума у Барањи који је задржао свој аутентични изглед од времена када је изграђен.

Беломанастирац Милан Дворнић у октобру прошле године добио је решење Министарства културе Републике Хрватске којим је подрум у његовом власништву, изграђен давне 1802. године, стављен на листу заштићених културних добара. Уједно то је и једини преживели подрум у Барањи из тога времена који је очувао свој аутентични изглед.

– Подрум је у породичном власништву од када ја знам за себе. Породица га ни од кога није купила, задржао је свој аутентични изглед, а и данас служи ономе чему је и раније био намењен, односно за прераду грожђа, чување вина, чување алата и свега осталог што је везано за виноградарство – каже Милан Дворнић и наводи како је текао поступак уписа подрума на листу заштићених културних добара.

– Људи из Конзерваторског завода из Осијека који делује при Министарству културе су овај подрум снимили, проучили на који је начин и како грађен, забележили старост и препоручили Министарству културе да он буде стављен на листу заштићених културних добара. Решење о томе добио сам у октобру прошле године. Мени је стављено у обавезу да га одржавам у истом стању и да никакве поправке или преправке на њему не радим без њиховог одобрења јер је он стварно последњи који постоји на простору целе Банске Косе. Не може се рећи да подрума у Барањи више нема, али сви су они у међувремену променили свој изглед јер су их људи одржавали користећи савремене материјале – бетон, циглу, цреп и слично, а овај је задржао аутентичност јер су и за поправке кориштени материјали од којих је саграђен, а то су земља, трска, плева, дрво и ништа друго – објашњава Дворнић.

Овакви подруми постојали су на простору целе Банске Косе и грађени су да би се у њима чувало вино. Грађени су на високом јер у селима која се налазе у нижим пределима проблем су биле подземне воде. Подрум има неколико нивоа и састоји се од крова, горњег простора званог кацара и доњег простора званог гатор или у неким селима ћемер. У горњем су се чували алати, разне справе за прераду грожђа, преше, бурад и у њему се углавном вршила прерада грожђа након јесење бербе. Доњи простор служио је за чување вина након претакања.

– У гатору или ћемеру температура ваздуха је током целе године иста, односно између 8 и 10 степени што је изузетно добро за чување вина јер у то време није било конзерванса и неких других хемикалија које су вино чувале од кварења. Још увек имам виноград и данас користим све ове предмете који су се и онда користили. Има и оних дотрајалих које више не користим, али ми је жао да их бацим па их чувам јер су део својеврсне етнографске збирке – прича чика Милан.

Гатор је висок онолико колико је човеку просечне висине довољно да се у њему исправи. Свод је земљани, необзидан и без потпорња, а то је било могуће јер није много широк. Шири гатори, грађени за два реда буради, морали су да буду засвођени циглом да се не би урушили. Са стране је гатор обложен циглом. Између кацаре и гатора земља је дебела између осам и десет метара, а од земље ископане из гатора грађен је горњи део подрума.

Све је у овом подруму аутентично, стари алати, прибор, справе и све је израђено углавном од дрвета. Кров је покривен трском чији доњи део је остао нетакнут још од изградње 1802. Поправљан је углавном спољни слој који страдава због временских непогода и оштећења насталих атмосферилијама, кишом, ледом или ветром. Оно што одмах упада у очи су сама врата која чувају три оригиналне браве са исто тако оригиналним кључевима који су веома масивни и тешки.

Вредни сакупљач народних обичаја барањских Срба

Милан Дворнић је човек који је деценијама сакупљао етнолошку грађу везану за обичаје барањских Срба о чему је објављивао текстове у бројним часописима, а објавио је и неколико књига. Најновија његова књига Народни обичаји Срба у Барањи објављена је 2019. године.

– По струци сам економиста, радио сам у Привредној банци Загреб, а након реинтеграције сам десет година био без сталног запослења. Да бих преживео радио сам разне физичке послове, а на крају сам се запослио у једној металској фирми у Белом Манастиру и ту сам дочекао и пензију. Народна уметност и традиција су ме одувек привлачили. Барања је мултиетничко подручје на ком живе разне нације и етничке групе и свака од тих група и етницитета је чувала своје обичаје. У почетку сам, пошто сам велики заљубљеник у ликовну уметност, почео сам да сликам народне обичаје Срба, Шокаца, Мађара и осталих народа који овде живе јер су они већ почели да се губе. Осећао сам потребу да све то на неки начин сачувам од заборава макар и на сликама – прича Милан о својој страсти.

Покушавао је, каже, да податке о тим обичајима потражи у литератури, а то је било време када се све то већ губило. За помоћ се обраћао и музејима и библиотекама и институтима за проучавање фолклора, Академијама наука и увек је долазио до болног сазнања да о народним обичајима у Барањи нигде ништа није записано.

– Није ми преостало ништа друго него да сам почнем да прикупљам податке и пишем текстове које сам објављивао у београдском Расколнику и неким другим часописима. Касније су ми стручни људи, етнолози и историчари, предложили да се посветим прикупљању те етнографске грађе с обзиром да се тиме нико није бавио и тако је тај мој рад и започео. Радио сам скоро три деценије, а било је доста проблема јер ја по струци нисам етнолог и требало је све те податке на неки начин систематизовати, да то не буде урађено ‘с брда с дола’, што би народ рекао, него да има неки ред и смисао. Да си у томе некако помогнем користио сам чак и неке упитнике Јована Ердељановића и још неких етнолога из двадесетих година прошлог века који су ми омогућавали да на један систематичнији начин распоредим прикупљену грађу – каже Дворнић.

Дворнићев рад стручна јавност оценила највишим оценама

Податке је прикупљао од казивача, најстаријих житеља Барање, рођених између два светска рата јер је то била генерација која је још добро памтила ту народну традицију и од које је могао да прикупи највише казивања и описа.

– Врло вредни и бољи казивачи су биле жене док су мушкарци о томе много мање знали. Испитао сам сигурно више од двадесет казивача из разних села у Барањи од којих сада нажалост више нико није жив. На тај начин сам успео да сачувам то њихово сећање које је помогло да се све то не заборави јер је данас већ врло тешко наћи особу која би могла дати вредније податке. Све је окруњено књигом Народни обичаји Срба у Барањи која је објављена 2019. године и која је од стране стручне јавности заиста добро оцењена.

– Иако, како сам наглашава, он није етнолог, његово дело то ни по чему не показује. Супротно томе – уочава се предани рад и одговорни однос према сакупљеној грађи и њеном презентовању. Говорећи о народној култури Срба, аутор ни на који начин не умањује културни и језички идентитет других етничких заједница на том простору – записала је, између осталог, у свом осврту на Дворнићеву књигу Драгана Ђурић из Института за етнологију и фолклористику у Загребу.

Многе од обичаја о којима је писао, Милан Дворнић пренео је и на сликарско платно што је захтевало додатни труд и напор.

– За сваку слику коју сам урадио требало је направити једну праву и опширну студију и припрему. Морао сам да проучим каква је била ношња тог времена, како су изгледале куће, какав је у њима био намештај, какви су се алати користили и слично. Тек онда сам могао да све то преносим на платно. Због тога слика и нема много јер је све захтевало много уложеног времена и труда. Неке од обичаја које сам пренео на платно и сам памтим попут свадбених обичаја или Буша у подунавским селима. На сеоским вашарима си већ по одећи могао да запазиш којој етничкој групи неко припада, али све је то већ било у поодмаклој фази одумирања и нестајања. Каква је била српска ношња у Барањи било је јако тешко утврдити па сам користио неке старе фотографије и неке од сачуваних делова тих ношњи. Верујем да су подаци које сам сакупио драгоцени и да ће у будућности бити врло тешко сазнати било шта ново о овој теми – објашњава овај вредни Барањац.

Подршку за свој рад добио је тек на крају, када је прикупио сву ту грађу и припремио је за издавање књиге. Пријавио се на конкурсе Министарства културе Републике Србије и Покрајинског секретаријата за културу АП Војводине. Књигу му је издало Веће српске националне мањине Белог Манастира.

– Током прикупљања грађе нисам се никоме ни обраћао за помоћ, све сам сам урадио. Обишао сва села, разговарао са казивачима, записивао, фотографисао, сликама приказао преко 30 обичаја – закључује на крају Милан Дворнић чијим трудом су обичаји нашег народа у Барањи заувек остали записани и отргнути од заборава. Да његовог труда и напора којим случајем није било, једнога дана неко би могао да каже да и нашега народа у Барањи никада није било јер је демографска ситуација таква да Срби у Барањи полако нестају. Зато људи попут Милана Дворнића заслужују дивљење и велико поштовање.

Аутор: Славко Бубало

Извор: срби.HR