АКТУЕЛНО:

Подигнут спомен парк у Ресановцима

Ресановачки јунаци за понос својим покољењима

Општинско вијеће Грахова је на иницијативу Уроша Вукобрата, а на  приједлог граховске борачке огрганизације , одобрило ницање спомен парка са обиљежјима једног споменика и три спомен плоче као сјећање на страдале Ресановчане у три рата и једној босанској офанзиви .  Први и најстарији споменик отвореног ресановачког парка је спомен костурница подигнута 1971. године, на којој су имена 72 жртве фашизма, страдалих у Другом свјетском рату. Ово спомен обиљежје је идејно рјешење умјетника Милиоша Бајића, рођеног Ресановчана.  Остале три спомен плоче постављене су у спомен парку, 20. октобра прошле године. Најстарија биљежи имена тројице Ресановчана  погинулих у Босанском устанку од 1875. до 1878. године. Мештани Ресановаца били су учесници и Првог свјетског рата, у којем је животе дало њих петоро, чија су имена такође уписана. Спомен плоча посвећена борцима посљедњег рата од 1991. до 1995. чува имена девет страдалих бораца из Ресановаца.

–   Поносан сам на све што сам урадио за моје Ресановце. Посебно на овај спомен парк, који је понос мог села. Имам читав родослов свих из Ресановаца, па сам онда уписивао појединачно сва имена. Огромна заслуга су и подаци које сам добијао од свог оца Драгана, који је био жива енциклопедија ресановачког краја. Мој је брат међу изгинулим у овом посљедњем рату. Што се тиче података о учесницима и страдалим у прошлим вјековима, те приче о ратовима и нашим мештанима чуо сам од старијих људи још као дјете чувајући овце и јагањце. Наше старине су са поносом причали о јунацима ресановачког краја – дио је казивања Уроша Вукобрата, главног покретача за подизање спомен парка у Ресановцима, који за себе каже да гдје год да је, у мислима увјек у свом родном мјесту Ресановцима је.

Урош Вукобрат је љубав према свом завичају и у књигама забиљежио. Написао је „Ресановци, старо српско насеље на цести римског цара Клаудија“, „Вукобрати“ , „Вукобрати у Ресановцима“, и „Ресановци, жаока стршљена“.

 

 

                                            ТЕКСТ НАПИСАЛА: ТАТЈАНА РАЂЕНОВИЋ

 

Нема коментара

Напишите коментар