Проф.др Марко Кнежевић: Муринско Полимље нестаје а нико не хаје

ПРОФ.ДР МАРКО КНЕЖЕВИЋ У ИНТЕРВЈУ ЗА ГЛАС ХОЛМИЈЕ ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ЊЕГОВЕ НОВЕ КЊИГЕ ”МУРИНСКО ПОЛИМЉЕ”-

УЗ ПОРУКУ ДА ”МУРИНСКО ПОЛИМЉЕ ИМА БОГАТИЈЕ И РАЗНОВРСНИЈЕ ПРИРОДНЕ РЕСУРСЕ И ПОТЕНЦИЈАЛЕ ОД ГУСИЊА ПА НИЈЕ ОПШТИНА”

 

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ ЗА ”ГЛАС ХОЛМИЈЕ”

СА ПРОФ.ДР МАРКОМ КНЕЖЕВИЋЕМ ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ЊЕГОВЕ НОВЕ КЊИГЕ ”МУРИНСКО ПОЛИМЉЕ”-УЗ ПОРУКУ ДА ‘‘МУРИНСКО ПОЛИМЉЕ ИМА БОГАТИЈЕ И РАЗНОВРСНИЈЕ ПРИРОДНЕ РЕСУРСЕ И ПОТЕНЦИЈАЛЕ ОД ГУСИЊА ПА НИЈЕ ОПШТИНА”

Разговор водио Горан Киковић,главни и одговорни уредник часописа и портала ”Глас Холмије”

Проф.др Марко Кнежевић,рођен је 1933. године у Новшићу код Плава у Црној Гори, од оца Вучеље и мајке Милке (рођ. Јокић). Основну школу завршио у родном мјесту, нижу реалну гимназију у Андријевици, а вишу реалну у Беранама. Дипломирао географију на Природно-математичком факултету у Београду 1959. године, гдје је и магистрирао 1979. Докторирао на Природно-математичком факултету у Приштини 1990. Радну каријеру почиње 1. септембра 1960. као професор географије у Основној школи у Плаву. Од септембра 1965. до октобра 1969. био је професор, а затим помоћник директора новоформирног Подручног одјељења беранске гимназије „Панто Малишић“ у Плаву. Прерастањем тог Одјељења у самосталну гимназију наставио је рад у тој установи као директор, а затим професор географије. Краће вријеме 1977. и 1978. године био директор Угоститељског предузећа „Плавско језеро“ у Плаву. Радну каријеру је наставио школске 1984/85. на Одсјеку за географију Природно-математичког факултета у Приштини, до 1992. године као предавач, затим као доцент, а од 1996. године до пензионисања (2000) као ванредни професор. Обављао је дужност шефа Одсјека за географију ПМФ у Приштини. Предавао је више предмета, међу којима и изборни предмет Туристичку географију. Био је и руководилац пројекта „Физичко-географски процеси на Косову и Метохији“ и главни и одговорни уредник Зборника радова Одсека за географију ПМФ у Приштини.

Објавио је више од 80 научних и стручних радова, међу којима и књиге„Плавско-гусињски регион – услови за развој туризма“ ,„Туристички ресурси и потенцијали Проклетија“,” Велика и Новшиће- завичајна монографија” и ову четврту” Муринско Полимље – прилози за монографску студију”. Ангажован је био у изради више пројеката и студија из области туризма, просторних и урбанистичких планова. Бавио се и публицистиком. Учествовао је са саопштењима на више од 20 научних и стручних скупова, већином међународног значаја. Ужа специјалност му је планински туризам, али је, поред бројних радова из те области, објавио је радове из домена демографије, ономастике, пољопривреде, саобраћаја, економске географије, екологије и других научних дисциплина. Добитник је већег броја признања, повеља и захвалница. За доприносу истраживању геноцида у Велици и балистичко-вулнетарског логора у Плаву епископ Будимљанско-никшићке епархије Јоаникије додијелио му је .Архипастирску Грамату.

Живи у насељу Лимски Мост у Брезојевицама код Плава. Из првог брака има синове Николаја и Александра и кћерку Биљану, који су завршили факултете и запослени су. У другом браку је са Мирјаном – Миром Радојевић из Косовске Митровице.

КИКОВИЋ: Господине Кнежевићу шта Вам је био циљ за писање књиге Муринско Полимље?

КНЕЖЕВИЋ:Да укажем на забрињавајућу и алармантну социо-економску и демографску ситуацију и опасност од престанка рада школа због драстичног смањења броја ученика у њима, незапосленост становништва и многе друге проблеме због којих је угрожен опстанак села и читавог овог подручја. Књига педставља својеврстан апел да се спријечи пропадање овог краја.

КИКОВИЋ: Читајући Вашу књигу може много тога да се новог сазна о прошлости дијела старе жупе Плавске.Реците нам нешто о прошлости овога краја?

КНЕЖЕВИЋ:Овај крај је одувијек био на ратној нози, почев од инвазије Турака крајем 15 вијека па све до завршетка Првог и Другог свјетског рата. У ратовима је било много недужних жртава, а гинули су и батаљони војске.У другом свјетском рату, 28. јула 1944. фашистичке дивизије Скендербег и Принц-Еуген извршиле су геноцид у Велици, Горњој Ржаници и Полимљу у којем је било преко 500 жртава. У Плаву је 1941. основан једини концентрациони логор за жене и дјецу у Црној Гори. Од глади и болести у логору је умрло 31 дијете.

КИКОВИЋ: Били сте свједок стратишта у Плаву гдје је од болести, глади и мучења уморено 31 дијете.Испричајте нам Ваше свједочење о том злочину муслимана над Србима?

КНЕЖЕВИЋ:По угушивању устанка 17 јула 1941. наша породица кренула у бјежанију преко Горње Ржанице. Ту нас је узео на “бесу” Шиптар Џема Тахировић, али када су наишли наоружани балисти и вулнетари они су нас спровели у плавски логор, гдје смо утамничени око 4 мјесеца. Породица је имала 7 чланова: мајка Милка, моја браћа Мирко, Борислав и Мирослав и сестре Перса и Коса. Вратили смо се из логора без брата Мирослава и сестре Косе који су тамо уморени.Из логора су извођене жене на силовање. Услови у логору су били гори него у торовима за стоку. Умирала су дјеца а одрасли извођени и свирепо убијани.

КИКОВИЋ: Што се о томе није писало у Брозово вријеме? Ко је крив за заташкавање злочина?

КНЕЖЕВИЋ:Плавски логор је био већа табу тема од величког геноцида. Нико није смио да говори или да пише оњему. Да ја нисам записао сјећања и свједочења неколико жена међу којима и моје мајке о стравама и ужасима у логору он био остао табу тема и послије 70 година. Комунистима је важније било да се не ремети прокламовано братство и јединство него да се открију звјерства у логору,а посебно страдање дјеце.

КИКОВИЋ: Као професор и човјек од угледа мислите ли да не сносите дио одговорности што раније нисте писали о овом злочину над невином Српском дјецом?

КНЕЖЕВИЋ:На редовним и постдипломским студијама, као и у току израде магистарског и докторског рада нисам имао времена да о томе пишем. Па и да сам написао нешто због цензуре у комунистичко доба тешко би се то могло објавити. Познато ми је какве је перипетије имао Вељко Мијовић приликом објављивања романа “Црни вјетар” о покољу у Велици.

КИКОВИЋ: Одлично сте одговорили.Зашто се Величани нису достојно одужили професору Вељку Мијовићу који је написао роман ”Црни вјетар”?

КНЕЖЕВИЋ:Мијовић је због тог романа био изложен шиканирању и прогону од стране појединих балиста и муслимана и није имао довољну заштиту ни од кога па ни од Величана. Можда је на то утицала и чињеница што је у роману Мијовић приказао себе као главног јунака, а није ни мириснуо барут.

КИКОВИЋ: Нисам схватио да је он себе уздигао читајући његов роман ”Црни вјетар”, напротив он је именом прозвао зликовце који су направили незапамћени геноцид над невиним жртвама.

КНЕЖЕВИЋ: Ја сам прочитао роман и схватио како је он пратио све што се дешавало и на крају даје свој закључак. Нека имена злочинаца дао је погрешно на основу “рекла – казала”. Он се код навођење имена не позива на историјске изворе, јер су у вријеме писања романа они били недоступни.

КИКОВИЋ: То је роман. Него ми реците шта још значајно има у Вашој књизи?

КНЕЖЕВИЋ: Књига говори о назадовању и пропадању Муринског Полимља у независној Црној Гори. Као главне узроке томе навео сам: укидање Величке и Полимске општине, неуспјела приватизација друштвених предузећа на овом подручју, тотална запостављеност подручја у погледу инвестиционих улагања, запошљавања и развоја инфраструктуре. Од спољних фактора: неравномјерност регионалног развоја у Црној Гори при чему је сјеверна регија јако запостављена и неадекватна државна популациона политика.Гусиње је повратило ранији статус општине. Политички активисти са Муринског Полимља касно су се сјетили да покрену питање повратка статуса укинутих општина. Рађена је Студија о оправданости поновног оснивања тих општина али није завршена. По тој студији Муринско Полимље има богатије и разноврсније прирпдне ресурсе и потенцијале од Гусиња али мању површину и знатно мањи број становника. Ради упоређења, територија Муринског Полимља има површину 129 километара квадратних, а Гусињске општине 157 км квадратних, док број становника у Муринском Полимљу износи 2300 а у општини Гусиње 4239. Мали број становника је главни ограничавајући фактор за повратак статуса Величке и Полимске општине.

КИКОВИЋ: Шта за ”Глас Холмије” можете да поручите нашим читаоцима?

КНЕЖЕВИЋ:Главна порука књиге је МУРИНСКО ПОЛИМЉЕ НЕСТАЈЕ А НИКО НЕ ХАЈЕ да се пробудимо и да протествујемо због стања у којем се нашао овај дио општине Плав. Албанци са подручја општина Плав и Гусиње већ протествују због малог удјела запослених у овим општинама, док грађани Муринског Полимља ћуте иако је њихов број запослених у јавним и државним службама општине Плав знатно мањи у односу на Албанце а број становника процентуално знатно већи.

Муринско Полимље, обухвата три мјесне заједнице у оквиру општине Плав – Брезојевице, Мурина и Велика. У њима већинско становништво чине Срби и Црногорци, односно православци. Умјесто да се економски развија, јер располаже богатим и разноврсним ресурсима, овај дио општине Плав све више назадује и пропада. То је данас најзаосталији крај у најнеразвијенијијој црногорској општини. Тај суноврат није наслијеђен него је стечен. У комунистичком периоду овај крај је имао знатно развијенију привреду, више запослених и бољи живот него данас у, наводно, независној Црној Гори.
Књига упозорава на забрињавајућу и алармантну социо-економску и демографску овдашњу ситуацију и позива на превазилажење таквог стања.

До таквог стања довели су бројни лимитирајући фактори а нарочито: укидање Полимске и Величке општине, неуспјешна приватизација друштвених предузећа, одсуство инвестиција, расформирање замљорадничких задруга, тотална запостављеност овог крја од стране локалне самоуправе у Плаву и државних институција.

Посљедице укидања поменутих општина имале великог утицаја на миграције становништва, запостављање пољопривредне производње, депопулационе процесе, демографско пражњење и одумирање села, те повећање броја социјално угрожених лица.
У процесу својинске трансформације и приватизације на овом подручју уништена су друштвена предузећа, престале са радом фабрике, а радници остали без посла. То је случај са ШИК “Бор”, фабриком лигнопласта и сираром у Брезојевицама, конфекцијом “Максим” у Мурини, док изграђена фабрика противградних ракета у Брезојевицама није ни отварана јер је, наводно, представљла инвестициони промашај. У друштвеном производу учествовао је и тецијарни сектор – туризам, којег данас нема. Хотел “Плавско језеро”, у оквиру којег је пословао хотел “Сјекирица” у Мурини, приватизован је а радници такође отпуштени. Приватизација се показала неуспјешном, због чега хотел ни дан данас не ради. Хотел “Сјекирица” је срушен у НАТО бомбардовању 1999. Није изграђен нови иако је прошло 20 година. То је још једна потврда о запостављености овог подручја.

Села су у недавној прошлости била у знатно бољем економском и социјалном положају. У селима је било довољно радно способних пољопривредника. Било је и сеоских продавница и кафана. Издизало се у катуне. Moмци се женили, дјевојке удавале. У сеоским домовима културе приређивана весеља, игранке и свадбе, а данас служе скоро искључиво као капеле за честе сахране и помене покојника.

Селективним запошљавањем према партијској и националној припадности, често без конкурса, при чему је важнија политичка подобност кандидата и број гласова који је он обезбиједио на изборима од његових стручних квалификација и радних способности, угрожена је равноправност у запошљавању. Због таквог запошљавања, из Муринског Полимља сразмјерно броју становника скоро да нема запослених у општини Плав.
Без своје локалне самоуправе, препуштени сами себи, грађани овог дијела плавске општине нијесу у могућности да сами креирају свој развој и рјешавају нагомилане проблеме, унаприједе привредне и друштвене дјелатности, инфраструктуру и школство. Мјесне заједнице нити имају средстава нити кадрова да би одговориле таквом задатку. Овдје је како каже Његош “Мало руку, малена и снага”. Нема способног носиоца који би покренуо развој са мртве тачке. Расположиви људски ресурси и потенцијали без капитала и способног носиоца развоја нијесу довољни за развој.

Као посљедица све веће заосталости, последњих деценија на овом подручју демографско пустошење села прераста у демографски колапс, па је становништво МЗ Велика смањено за 72 одсто, а МЗ Мурино за 40 одсто. То има за последицу нестајање школа, јер нема дјеце. Подручна одјељење у Новшићу и Грачаници већ су угашена, а нестаје и Величка школа, једне од најстаријих у Црној Гори. Посебно забрињава угроженост сабирне – матичне школе у Мурини, која је од некадашњих више од 900 ученика данас спала на испод 100.

Текст преузет са: glasholmije.rs

Нема коментара

Напишите коментар