Промовисан јубиларни 100. број Српског кола

Уједињујмо се културом!

У великој сали Дома војске у Београду 17. јуна промовисан је 100. број листа Српско коло. у име издавача Савеза Срба из региона присутнима се обратио предсједник Савеза Миодраг Линта.

– У децембру 2025. славили бисмо деценију откако излази Српско коло. Савез као издавач настоји да промовише идеју да Срби у региону требају бити једно од важних државних и националних питања – рекао је Линта, те поздравио све представнике и предсједнике завичајних и борачких удружења, а прије свега породице страдалих у Кордунашком процесу.

Нажалост, из оправданих разлога главни и одговорни уредник Трифко Ћоровић је био оправдано одсутан. Те је овом приликом новинарка Српског кола, Драгана Бокун, прочитала његово писмо у цијелости које и овдје преносимо.

Живимо у вијеку у коме је све постало могуће. Човјек може данас промијенити своје име, презиме, па чак и пол, међутим, оно што на личној карти остаје вјечно и непромјенљиво јесте родни град, односно завичај. Нас све спаја љубав према камену са кога су потекли наши преци и као заклетва прати Андрићева мисао која каже да је „сваки човјек дужан свом завичају”.

Прије нешто мање од једне деценије на једној кафи у локалу код Вуковог споменика пожалих се пријатељу како сам имао намјеру и учинио све како би поред сајта Слободна Херцеговина покренуо истоимени часопис намијењен мом завичају. Потрошио сам силно вријеме и енергију правећи концепте, тражећи најповољније цијене штампе, дистрибуције, контактирајући многе људе на терену. На крају сам дошао до спознаје да на једном широком простору од Вишеграда до Требиња живи тек око стотињак хиљада становника. Није постојала конкуренција, али нажалост, ни економска рачуница која би могла оправдати такав пројекат.

Пријатељ ме погледа и каже, „шта мислиш да покренемо лист који би био намијењен људима у Србији који су родом и поријеклом западно од Дунава и Дрине?” Ријеч по ријеч, дођосмо до закључка да би у Србији, у којој сваки други становник има коријене западно од Дрине и Дунава или јужно од Ибра и Лима, такав часопис био неопходан. Пријатељ о коме говорим је народни посланик Миодраг Линта за кога многи и не знају да је по струци историчар.

Он је предложио да се лист назове Српско коло по часопису који је 1903. године почео да излази у Загребу. У децембру 2015. године оживљавајућииме скоро заборављеног бренда српског журнализма са врло скромним ресурсимауз максималну посвећеност и минималне трошкове започели смо мисију, а први циљ је био да оправдамо покушај и пробамо у континуитету да излазимо бар шест мјесеци. Да би то постигли знали смо да Српско коло мора бити препознатљиво по изворном језику и писму.

Старији добро памте вријеме деведесетих година прошлог вијека када је велики број прогнаних Срба преплавио Србију. Готово свакодневно је било могуће доживјети ситуацију да због изговорене ијекавице доживите неку непријатност. Ијекавица је асоцирала на „непријатељске народе”, а за многе „чистунце” била је не само непожељна, него и презрена. То је отишло толико далеко да се екавица и Републици Српској наметала као примарно нарјечје. Срећом вријеме је, као најбољи судија, тај накарадни покушај осудило на пропаст. Данас је афирмација ијекавице постала симбол Српског кола.

Требало је и јасно дефинисати садржај и рубрике листа. Најскупља школа су лична искуства, а она говоре да многи наши људи своја права једним дијелом нису остварили због недовољне информисаности. Да би ту праксу искоријенили, захваљујући Хуманитарном центру за интеграцију и толеранцију (ХЦИТ) из Новог Сада и његовом предсједнику Ратку Бубалу од самих почетака понудили смо читаоцима бесплатне правне савјете. И не само то. За наше читаоце су Ратко Бубало и Шпиро Лазиница осим конкретних савјета припремили читав низ поучних текстова међу којима се по обиму и садржају издваја Водич за пријаву и заштиту права на непокретности у Федерацији БиХ.

Значајан дио садржаја посветили смо култури сјећања и стратиштима српског народа уважавајући научни рад, али и рад бројних удружења потомака жртава. Дубоко се клањајући сјенима страдалих извјештачи Српског кола су у разним приликама биљежили догађаје на разним стратиштима – од Кајмакчалана до Маутхаузена. Неријетко су то били и једини текстови посвећени одређеном догађају.

Колико год да имамо свијест да је Србија наша мајка, сваки Србин је одгојен тако да матицу види тамо гдје су гробови његових предака. И како год се данас звала држава којој формално припада завичај наших предака у нашим срцима то никадa неће, нити може бити нека – дијаспора, већ саставни дио нашег бића. Зато настојимо, кад год је то могуће, да представимо живот српских повратника у земљама региона. Многа српска села су опустјела, многа су на ивици нестајања. Пријатељи, а посебно непријатељи, добро знају да је наш посљедњи бастион на тим просторима Српска православна црква. Захвални смо црквеним великодостојницима, као и свештеницима, што су се увијек радо одазивали нашим позивима и указивали на проблеме вјерног народа.

Осим што смо у разним приликама публиковали текстове о значају и повијести древних српских манастира и храмова, увијек смо радо истицали напоре вјерног народа који је проналазио снагу да обнови или подигне неку српску светињу. Кроз бројне догађаје показало се да је у свима нама дубоко генетски усађена љубав према Србији. Када би постојала мјерна јединица за родољубље она би највећевриједности приказала код наших предака који су ризикујући дословно све што имају, сапоносом добровољно давали живот у борби за слободу свога рода. То је био разлог што сад већ у трећем циклусу фељтона нашег уваженог историчара др Милана Мицића објављујемо приче о настанку колонистичких насеља основаних након Првог свјетског рата и судбинама појединаца који су дали велики допринос у развоју Србије.

Како у сваком злу има добра, тако су и деведесете на неки начин значајно оснажиле Србију. Милион прогнаних Срба су губитком својих огњишта постали у највећој мјери њени грађани. Приморани на нови животни почетак тај народ са собом није донио само своју културу и обичаје, већ и другачије радне и стваралачке навике. У међувремену су се родиле и нове генерације потомака без којих је незамислива будућност ове земље. Сеобе нису само одредиле судбину српског народа, већ и потребу да се формирају бројна завичајна и борачка удружења. Српско коло је омогућило да њихов рад буде много видљивији, што је подстакло њихов ентузијазам, па се значајно и увећао број активности.

Поред завичајних вечери пратимо свечане академије, округле столове, трибине, културне и спортскепрограме, промоције књига и филмова, одржавање помена, откривање споменика и спомен плоча и разне бројне афирмативне иницијативе и хуманитарне акције.

Указујући на чињеницу да су Срби из региона у прошлости често били монета за поткусуривање разних дневнополитичких интереса, кроз ових сто бројева Српско коло је у разним приликама подсјећало и на бројне до данас неријешене проблеме – од статуса припадника некадашње Српске војске Крајине, па до недовршеног процеса стамбеног збрињавања прогнаних и интерно
расељених српских породица.

Пуно је симболике у чињеници што се промоција јубиларног стотог броја Српског кола одржава баш данас 17. јуна на празник када СПЦ прославља свештеномученика Јоаникија Црногорског који је страдао као жртва комунистичког терора и до данас му се не зна за гроб. У његову част данас се у три цркве у Србији, Републици Српској и ЦрнојГори служе славске литургије, па је и овоприлика да поручимо „Никад више брат на брата”.

Поштујући еснафски кодекс планирамо да и у будућности афирмишемо оне теме које се тичу Срба из региона. Прије дужности да осмотримо српска пространства са националног становишта, ми их морамо сагледати као српски културни простор. Тако се и данас сјећамо ријечи Стојана Новаковића објављених у дубровачком Срђу 1908. године поводом анексије Босне и Херцеговине: „Уједињујмо се културом!”

Изузетно сам захвалан писцу Милошу Кордићу који је свих ових година уз нас и који је у више од 50 ауторских текстова доказао да наш изворни језик живи на страницама Српског кола. Особеност нашег листа чине и тематске укрштенице које годинама припрема један од најбољих српских енигматичара Милорад Мишо Живанић.

Посебну захвалност дугујем оснивачу нашег листа Миодрагу Линти, члановима нашег тима Драгани Бокун, Драгани Шиповац, Весни Пешић, Татјани Рађеновић, Славици Огњановић, Жељку Ђекићу, Милисаву Шапићу, Драгану Башовићу, Мили Шапићу, Милану Гомирцу. За крај желим да се захвалим свима вама који читате и показујете бригу за Српско коло. Без вас наш рад не би имао никаквог смисла.

Живјели и здраво били!