Равно Рашће код Глине: Помоћ све ређа, народ се бори властитим снагама

У банијском селу Равно Рашће годину дана након разорног потреса малобројно становништво се и даље суочава са многобројним проблемима.

Прошло је нешто више од годину дана од разорног потреса који је погодио Банију. У намери да сазнамо како сада живи тамошњи народ и са каквим се проблемима бори, посетили смо село Равно Рашће надомак Глине.

Недељама након потреса иначе медијски непривлачна Банија није престајала да заокупља пажњу новинара. Бројни волонтери обилазили су Глину, Петрињу и околна села и помагали тамошњем народу да спаси што се спасити може, доносили су одећу, храну, лекове, огрев, покривали куће. Помоћ, и то брзу, обећавала је и држава. Данас је нада у било какву обнову спласнула, па су људи приморани да се уздају у властите снаге, што би се рекло „у се и у своје кљусе”.

– Добила сам малу помоћ, а све што сам саградила је од мојих личних средстава. Кућу, која је напола порушена, пробаћу да некако оспособим. Пре три месеца дошли су ми баптисти које сам замолила да ми помогну да покријем ову зградицу коју сам сама подигла. Питала сам ја и друге али су увек имали некакав изговор, или им фали корпа, или људство, а ови су момци то урадили за сат времена – прича Весна Векић из Равног Рашћа.

Помоћ која је стигла углавном је од стране људи добре воље, а не од државе која још увек калкулише или покушава да реши грађевинску документацију. Весна држи краве и свиње и живи од стоке, а у селу у коме је и пре потреса живот био тежак сада је стање још горе. Весна и њен син живе у контејнеру.

– Контејнер смо добили од људи из Истре. Пре ових ниских температура дошли су ми момци да ми ископају одвод и довод, али још немам топлу воду па је грејем у казану за свиње да могу да се окупам и оперем судове јер жао ми је да трошим плин који је поскупео и биће још скупљи. Хвала Богу дрва има и овако, а и са ових рушевина. Топле воде треба ми и за свиње и за краве јер ни стока не може хладну да је пије – каже Весна.

Овдашњи народ навикао је да се бори и ради, али проблем постаје све већи јер је све поскупело, сточна храна, вештачко ђубриво, гориво. Народу који живи искључиво од пољопривреде након свега што га је снашло није лако да се опорави ма колико да је жилав и отпоран.

– Сирила сам сир, продавала јаја, сувомеснате производе, а то сада не могу јер за сир треба стабилна температура. Више нема ни стоке и једноставно немаш више где шта да набавиш. Због тога што је све поскупило не знам ни како ћемо сејати ове године и не знам како ћемо са свим тим изаћи на крај – каже Весна, а на питање шта јој је тренутно најпотребније спремно одговара.

– Топла кућа. Грејем се на уљни радијатор, а чим отворим врата у контејнеру је одмах хладно. Онда морам да обујем дебеле чарапе, чизме, убундам се, а тако је тешко радити. У кући нема струје, искључили смо и воду јер све то треба прегледати јер је можда оштећено у потресу. Из те порушене куће провели смо струју у шталу и овде у контејнер. Све што сам успела да сазидам сам купила сама и да будем искрена срећна сам због тога јер видим како народ пролази. Кад у Загребу нису ништа урадили шта ми да очекујемо – пита се Весна истичући да је највећа помоћ њеном селу стигла захваљујући заменици градоначелника Глине Бранки Бакшић.

Мање-више иста прича свугде
Слично као и код Весне и у домаћинству Предрага Бајловића идентични проблеми. Кућа је потпуно уништена и ова четворочлана породица тренутно живи у контејнеру. Монтажну кућу добили су од Цркве Христове и трају радови на њеном оспособљавању за становање.

– Тренутно живимо у мобилној кућици. За две-три недеље биће унутра готова само још да дођу из општине да ископају за воду и да се прикључи струја и онда можемо у њу да пређемо. У потресу ми је уништена кућа, а делимично и помоћни објекти. Мене и сина је потрес затекао у аутомобилу, а жена и ћерка биле су у кући, али на срећу успеле су да истрче напоље.

Као и већина овдашњег становништва и Бајловићи живе од пољопривреде.

– Срећом и син је почео да ради након што је завршио за електричара, а онда нешто заради и од сезонских послова и тако, али искључиво живимо од пољопривреде. Имам краву и две јунице и то нам је што нам је. Ако још могу негде у селу зарадити са моторком или трактором онда је и добро – објашњава Предраг.

Кров над главом су добили, али потреба је и даље много. Бајловићима треба и намештај јер им је у потресу све уништено. Нешто мало су успели да спасу, али у ноћи након потреса је одмах пала киша па је остатак био неупотребљив.

У дворишту Рајка Зинаје радници ХЕП-а раде на увођењу струје у дрвену кућу која је као донација стигла из Аустрије. Кућа је још увек неусељива јер је грађа била мокра па се из ње испарава неугодан мирис и влага. Државни службеници су дошли, проценили штету на имању, а након тога дошло је до застоја.

– Долазили су прошле године, ставили црвену налепницу, а онда су у трећем или четвртом месецу пописали за рушење и после тога више нико није долазио све до деветог месеца када су нас подвели под зелену налепницу која значи да се у кући може живети, тако да не знам шта ћемо. Кућа није легализована па је могуће и то проблем. Покојна мати је поднела захтев, ти папири постоје, али то није успела да реализује и не знам шта даље. Да ли треба елаборат који кошта 20 хиљада куна, папир за рушење да ли треба или не, не знам, свашта се прича. Углавном не можеш ништа добити и то је то – каже Рајко.

Као и остали наши саговорници и породица Зинаја живи у контејнеру, а сопственим средствима подигли су у дворишту једну приземну зграду у којом могу да бораве током лета.

– Живимо од пољопривреде и држимо свиње. Син повремено ради и некако се крпимо. Ова дрвена кућа има пуно недостатака и у њој још увек не можемо да живимо, иако смо захвални што смо је добили. Све то треба да се осуши, а после опет све морамо сами да одрадимо јер како се суши дрво дише па не можемо постављати под нити радити унутра било шта друго док је тако. Прошле године долазио је народ из целе Хрватске и стварно су нам пуно помогли и то када је било најпотребније, тих првих месец дана, јер почеле су да падају и кише и снег и било је заиста тешко. Међутим, сада је све стало – закључује Рајко Зинаја.

Страх још увек присутан
У Равном Рашћу живи мало људи и то је претежно старачко становништво. Сви они прошли су и рат, и избеглиштво, и тешкоће повратка. Навикли су да стварају из пепела, али се овој катаклизми ипак нису надали јер таман када су се мало опоравили присиљени су све испочетка. Недаћа је то која ће на њихове животе оставити дуготрајне последице.

– Кад се сетим свега тога дође ми нека језа. Бојим се сваког звука. Уђе мачка или псић за мном па лупкају и једноставно није ми пријатно. Хоћу ли се икада навићи не знам. Не дај Боже никоме никада да ово доживи. Гледаш како се све око тебе распада, а не можеш нигде да побегнеш. Страшно је шта природа може човеку да учини и ко то није доживео не зна какав је то осећај. Не дај Боже више ни рата, ни потреса ни поплава и да овај народ већ једном живи нормално – као да у име свих говори наша прва саговорница Весна Векић.

Преузето са: СРБИ.хр