Сахрањен Никола Симић Циго – легендарни официр, велики човјек и српски јунак

Капетан Драган:

„Отишао је изненада, нашим погинулим ратницима, Никола Симић Циго. Сигурно један од највећих српских бораца ове епохе. Један од оних који могу да, својим јуначким подвизима, достојно представљају, све нас колико нас има, и пред прецима и потомцима. Постоје такви појединци, јунаци који у себи носе све најбоље врлине својих ратних другова. Храбри припадници специјалних јединица свих српских времена: од Вука Мандушића и Никца од Ровина, па до Стевана Синђелића, Михаила Маџаревића и Воје Танкосића. А Никола Симић, наш Циго је био баш такав, као први међу једнакима. Међу јунацима из живе легенде о српској части храбрости и јунаштву. Вјекови пролазе, епохе се мијењају, али храброст не застарјева, нити нестаје код нас Срба. И то се све збива искључиво у одбрамбеним, отаџбинским ратовима. Што још више подиже вриједност и значај ових митских, а опет, сасвим реалних јунака. И они су зато наша права и највећа елита, која спремно ризикују животе за своје ближње, задивљујући притом храброшћу, чак и непријатеља. Е, баш такав је био наш Циго. Прва и „најстарија” беретка, официр „Книнџи”, комадант Црвених беретки, понос Крајине и Србије. Човјек звани храброст! Јунак без страха и мане, наш брат, и наш понос, Никола Симић Циго. Ако би се по нечему он ипак разликовао од других јунака из ове, и свих претходних епоха, то би била — сигурно ВЈЕРНОСТ.

Никола је био увијек вјеран безусловно, и до краја, без икаквих сумњи, када је у питању нешто што би једном заволио и завјетовао се чашћу на вјерност. — И, својој јединој жени, и својим ратним друговима, и ветеранима Јединице, које је неуморно предводио. Све до задњег часа и посљедњег даха, а, прије свега, био је одан својој вјери и мајци Србији. Сам је себи а, и Богу дао заклетву вјерности, и остао најпоузданији чувар, оних које би једном, а заувијек, заволио. И за то, као и за вјеру или љубав, треба имати талента. А његов највећи таленат и најбоља врлина је била у његовој части. Све што би једном изрекао, било је запечаћено.

Све у Николином животу било је једнако једноставно, колико и величанствено. Највеће јунаке, славе тек оне будуће генерације, које откривају, као најзначајнију драгоцјеност, ове учитеље „живота што се не плаше смрти”. Оне, који гледају лицем у смрт и не плаше је се јер су прије тога савладали све своје страхове, и тако постали бесмртни, још за живота. Бог је одредио тренутак, када је Николу позвао к себи, у онај бесмртни строј поред Милоша, Лазара и Синђелића, што вјечно чувају српску част, ти вечити хероји већ данас, грле и прихватају једног од себи равних. Зашто баш сада и на овај начин? Не можемо знати. Али знамо, да никада нећемо дозволити да се Николино име заборави. Јер, док смо ми на ногама, Циго ће живјети са нама и међу нама, баш, као и до сада. Наш крајишки и српски вук, курјак! Који не допушта да га ико кроти, понижава и везује…

По посљедњи пут Никола, поздрављају те твоја браћа Книнџе, Црвене беретке из твог вучјег чопора, чији ће урлик увијек плаши непријатеља, баш, као и онда, када смо се по први пут срели! Слава нашем Николи и Бог да му опрости све гријехе, а српски народ да га памти док постоји!”