Служен помен страдалим Србима у Билогори
Поводом годишњице страдања Срба Билогоре 29. октобра одржан је помен у Цркви Светог Марка у организацији Удружења Билогораца.
Након парастоса који је служио протојереј-ставрофр Сретен Младеновић присутни су положили вијенац код споменика страдалим Србима у ратовима деведесетих у Ташмајданском парку.
Том приликом је протојереј Младеновић поручио да се сваке године окупе како би се сјетили страдалих Срба, да памте злочине који су чињени над српским народом и да та сјећања преносе и на млађе генерације.
У операцији Откос на подручју Грубишног Поља и источне Билогоре у периоду од 30. октобра до 4. новембра 1991. су припадници хрватске полиције и паравојске за 5 дана протјерали више од 4.000 људи из 23 билогорска села, и дио из још 15 насеља која су у великој већини била насељена Србима. Прије и током злочиначке акције Откос страдао је 41 цивил и 23 припадника Територијалне одбране Грубишно Поље. Још се трага за посмртним остацима 15 лица.
Како нам је рекао Ранко Раделић по његовој евиденцији 1991–1995. Билогораца је убијено укупно 77 . Срба 71, Хрвата 3, рођених у мјешовитом браку такође троје. И то чак 49 цивила. Овдје су укључене и жртве које су страдале након рата, односно послије 1995.
У књизи Жртве источне Билогоре 1991–1997. Ранка Раделића можемо наћи имена свих жртава, са неким личним подацима и гдје су и када страдали. Тако знамо да је РАДОЈЧИЋ Милан НЕНАД, Србин, р. 1970, Горња Ковачица, погинуо приликом напада хрватских снага 31. октобра 1991. у Горњој Ковачици. Ненад и отац Милан буквално су бранили властиту кућу и прилаз селу од усташа који су надирали из правца Вел. Писа‐ нице и св. Ђурђа. Кад је Ненад рањен и пао „Милан баци аутомат и преда се. Милана вежу за тракторски прикључак, а Ненад лежи на земљи тешко рањен. У великим мукама каже оцу: „Jој тата ал је тешко умријети!” На то један усташа извади пиштољ и убије га хицем у чело пред оцем Миланом.” Док. Г. Чизмић.
ГАШПАРОВ Томо ЉИЉАНА, Српкиња, рођ. Вучковић 1970. из Велике Трешњевице, убијена 17. септембра 1991. у спаваћој соби у породичној кући њених родитеља којима је дошла у посјету и на коју је испаљена тромблонска мина. У Великој Трешњевици није у току рата било борбених дејстава, а по изјави Поткоњак Милана из овог мјеста, извршиоци злочина су при‐ падници ЗНГ Републике Хрватске. Повод за убиство је вјеројатно супруг Љиљанин, Хрват са којим је била у браку од 4. маја исте године и који је отишао у Њемачку да избјегне мобилизацију у хрватску војску. Послије убиства, припадници ЗНГ одводе те ноћи у импровизовани затвор Љиљанину мајку Анку и брата Далибора старог 16 година, туку их и муче на незамисливо монструозан начин два дана. По изјави Анке Вучковић, ту би били убијени да их није извукла хрватска полиција послије пријаве њиховог нестанка од стране комшинице из хрватске породице. О усташкој традицији и карактеру ЗНГ довољан је овај доказ о тортури над дјецом.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
