Срби у хрватској популарној култури (5)
Серијал текстова Срби у хрватској популарној култури покушаће да проговори о утицају припадника српске заједнице у масовној култури некад и сад, као и да одговори на питања могу ли културни и естрадни садржаји мењати стереотипе и предрасуде.
Због читавог сплета различитих околности реч Србин се у хрватском друштву пуно тише изговара од речи које означавају представника било ког другог народа на свету. Једине прилике када се та реч изговара гласно су оне када се неког вређа па тако имамо примере са стадиона када се виче нпр. „Мамићу Србине“. Тако је с годинама Србин у друштву постао практично псовка, али са друге стране, то може представљати и добар маркетиншки потез па чак и одраз бунта.
Као пример овог потоњег треба споменути да је 2015. године именом „Срби“ назван и један панк бенд из Загреба. Три девојке из овог бенда закључиле су да у том тренутку у држави не постоји ништа панкерскије од тога да свој бенд назову тим именом. Вест о постојању овог музичког састава појавила се врло брзо и у масовним медијима без обзира на иначе слаб пробој панк културе међу ширим друштвеним слојевима.
Последњи Србин у Хрватској
Сличну фору искористио је и Предраг Личина снимајући свој дугометражни првенац који је назвао „Последњи Србин у Хрватској“ иако је њему осим израза бунта ово послужило и као згодан маркетиншки мамац за публику. Комедија о зомби вирусу на који је имун једино Србин одмах је одјекнула, а Личина је довео „Србина” на велика врата Хрватске популарне културе.
– Србин из наслова ми је помогао зато што ме је радикална десница одмах на почетку бесплатно рекламирала. Њима је то засметало, чак и у контексту „последњи” што би њима могао бити разлог за славље. Без логичног размишљања, за њих је било важно да ударе и оплету по мени са стандардним питањима „какви се то филмови снимају код нас”. Кад је филм кренуо и када су видели неке зомбије онда су заћутали и нису знали шта да напишу. Они и тако филмове не гледају и сви су нестали у тренутку кад је филм кренуо у дистрибуцију, али су га пре тога сјајно изрекламирали – говори Личина.
Филм је измамио велико интересовање публике и одличне критике, што није чест случај када је реч о новијој хрватској кинематографији. Живот филма продужен је и након биоскопских пројекција јер је прошле године стигла пандемија коронавируса па је у априлу то био други најгледанији филм на платформи ХБО ГО. Иако се и Личина у комедији поиграо са стереотипима, он сам ипак не верује да је филм успео да некоме промени мишљење о Србима.
– Филм јесте отишао даље од просечног хрватског филма, али тешко да је он неком променио мишљење у смислу да више неће мрзити Србе, него му је једноставно био добар филм. Моја идеја је била да насмејем одређени број из мог круга људи и у томе сам успео. У филмском смислу постоји и друга категорија људи који су одавно изгубили веру у хрватски филм па су након одгледаног филма рекли да им се вратила нада у нашу кинематографију. Људи који су оптерећени Србима сигурно нису тај филм ни гледали или, ако јесу, сигурно им се није свидео, те су мислили како је то најглупљи филм који су икад погледали, не због Србина, него им вероватно није занимљив мој хумор. Ако сам некоме променио мишљење на боље увези са највећом националном мањином у Хрватској, онда супер, али то не могу знати – каже он.
Могу ли се кроз популарну културу мењати стереотипи о Србима? Србин из Личининог филма постао је популаран из маркетиншких циљева, док су бројни други Срби, попут Горана Винчића, постали популарни не због те чињенице, него тој чињеници упркос. Неоспорна је теза да популарна култура има велики утицај на крајње конзументе и да се њоме може ширити одређена идеологија, међутим, питање је могу ли се популарном културом мењати стереотипи о некој националној заједници. То је право питање за професорку Хелену Поповић са Филозофског факултета у Загребу са предмета Популарна култура.
– Заиста сложено питање, наиме претпоставка јест да се кроз популарну културу у најширем смислу шири одређена идеологија и дакако стереотипи о одређеним друштвеним групама. Управо се зато у контексту социологије медија често бавимо медијским репрезентацијама, односно тиме колико се икако репрезентирају одређене друштвене групе или одређене вредности и идеје. Тако можемо видети даје репрезентација жена или ЛГБТИQ група данас позитивнија него што је била пре две деценије. Моћ поп-културних репрезентација и настојања око управљања тим репрезентацијама видљива је, на пример, у анализи холивудских филмова и начина на који конструишу „непријатеље”–Руси, Балканци, исламисти, ИСИЛ, овисно о геополитичким приликама у којима се САД налази.
-Но, иако је моћ репрезентације у рукама оних који производе те садржаје и посебно оних које ту производњу финансирају, ипак – у контексту популарне културе – и публика има важну улогу. Није потпуно предвидљиво шта ће бити „успешно”, а шта не. Осим тога, произвођачи садржаја, као и сами реципијенти, део су одређеног духа времена, прихватили су одређене вредности, део су специфичног културног миљеа – све ће то утицати на начине производње и рецепције – одговара Хелена Поповић.
Овај текст је написан уз финанцијску потпору Агенције за електроничке медије темељем Програма уговарања новинарских радова у електроничким публикацијама.
Извор: srbi.hr
