Стојан Продановић: Дванаеста мајка Славоније
Некако на 81. годишњицу од формирања 12. славонске пролетерске ударне бригаде, а поводом обнове културе памћења и подсјећања на величанствену Народноослободилачку борбу у Западној Славонији, окупили су се Славонци. Зборно мјесто бијаху просторије Удружења „Славонија у срцу“ у Земуну, на адреси „Цара Душана“ 57. Домаћин, Миодраг Жарковић. Уз причу о НОБ-у причало се и о Рату за опстанак Срба Крајишника који се догодио педесет година по НОР-у.
Низане су приче и преприче о многим догађајима и повлачене паралеле. Чула се и пјесма женске славонске фолклорне групе „12. је мајка Славоније“ и „Кад Славонци кренуше“.
На овом важном скупу Славонаца слагале су се разне чињенице које историја није могла или није хтјела уписати, а упис увезати у свој архивски фонд. Тако је подсјећено на Јевту Шашића који је на бившој партизанској бази Беговача, на километар два од Шеовице (Пакрац), неке меморијалне шездесете године прошлога вијека, подсјетио на нетачност неких података. Нетачност се односила на бројно стање 12. славонске бригаде на дан формирања и бројност Срба у тој 12. славонској. По генералу Јови Кокоту у строју 12. славонске на дан формирања је било 965 бораца. У ту бројку није урачунат батаљон који је био у функцији бробеног обезбеђења на положајима око Великих Будића, мјеста формирања бригаде. У њему су били партизани, Срби Бучког краја, села Поповци, Котурићи, Бјелајци… По извору, Монографији Јове Кокота, у строју је било 84 посто Срба. По Шашићу, ако би се убројио и батаљон са обезнеђења који је ушао у састав бригаде, тај проценат би износио преко 93. Дакле, то је била српска бригада, али под идеолошком забраном употребе придјева „српски“. Данас, изгледа једино часопис „Пакрачки свијет“ и „Пакрачки декрет“ су сакупили храбрости да испред назива бригаде додају придјев „СРПСКА“, што у овом времену, то више и није нека нарочита храброст.
Уводничар на свечаности је изнио податак да је бригада прешла пут од око 15 хиљада километара, имала 1.500 погинулих и вишеструко више рањених бораца, што је тачно, те да је имала 12 народних хероја што је нетачно, јер имала је 15 од којих је било 12 Срба.
Дуг и исцрпан реферат, википедијски поткован, не помену да је Главни штаб НОВ И ПОЈ Хрватске 12. славонску, 1944. г. прогласио најбољом партизанском бригадом у Хрватској. Г.Ш. Хрватске тада није погријешио.
Кроз дореферате, поменута је 2012. година, а то је 70-та годишњица формирања исте бригаре када је у амфитеатру СО Земуна, приређена комеморијална пригода. Комнандант Српске војске Крајине, бивше Републике Српске Крајине, генерал Миле Новаковић, гост догађаја, је ракао да је на пробоју Коридора учествовала војска и милиција свих српских аутономних области и да су борци САО Западне Славионије били, у сваком погледу, најбољи. Рече и то да је Рат за опстанак Срба Крајишника имао другачији исход да би се по славонским борцима из те битке, звали српски градови и улице по градовима. Не чуди. То су потомци јунака из времена НОБ-е па и „12. славонске“ као најбоље.
Одговор на интригирајуће питање, који борци су били бољи у Славонији, устаници из 2. свјетског рата или устаници из Рата за опсдтанак Срба Крајишника, тешко је дати. Први су имали савезнике: Русе, Енглезе, Французе, Американце и ине, а ови други само Србе ван Крајине, понекад као стварне, а понекад као обећане. У устаку и НОР-у изгинуо свијет (српски), а остала је и сачувана територија, док ови други су изгубили територију а остао свијет, додуше расут по свијету.
Наше, данашње вријеме има, као што су имала и ранија времена своје захтјеве и молбе упућене савременицима. Односе се на то су да се међу Србима његује култура памћења, те да се запамћено преноси даље, на генерације које долазе. Кажу да је то национални интерес и залог за опстанак. О томе, на овом скупу су се бринули бесједници: др Славко Сименуновић, Миодраг Жарковић, Нинко Тарбук, Зорислав Шимић, Миодраг Линта и ја, Стојан Продановић.
На скуп су позвани многи људи од којих се неки одазваше а неки не. Обрадовало је присуство оснивача Завичајног удружења Славонаца, господина у симпатичним годинама (друга) Славка Симеуновића. Сјећа се како се некада у Завичајном друштву Славонаца окупљало, у хотелу Југославија и по двије хиљаде Славонаца. Сада, велико је и двадесетак. Данас, бијаше ту и Стојан, син народног хероја Даке Пуача. О Дули (Даки Пуачу) из Крушева, испричана је, поред осталог и понека анегдота, а на крају протоколара Милени Жарковић је за збирку родољубиве и љубавне поезије „Само Папук, ти и ја“ уручена Књижевна награда „Пакрачки декрет“.
На оваквим скуповима, до сада, готово редовно, одазивао се и налазио и Јовица Пордановић, заточеник завичаја, правник, каријерни дипломата, новинар-сарадник и сликар. Говорио би као свједок, дијете из Другог свјетског рата и свједок Рата за опстанак Срба Крајишника, из прве руке. По први пут, данас га није било. Рекоше, у санаторијуму је. И отуда све поздравља. Рекох и новинарки Драгани Бокун (рођ. Шимић), Славонки, да ако може одвоји коју страницу о Јовици, у „Српском колу“. Било би лијепо.
Мени остаде да у данима који наилазе рекапитулирам Јовичине ликовне изложбе и понешта, ретроспективно, саопштим онима који завире у Часопис за културу крајишких Срба „Пакрачки декрет“. За сада, познато је да, је Јовица у својих 85 година живота и рада, приредио је петнаест ликовних изложби, са мотивима разапетим између Јерусалима и Великих Будића (Пакрац). А Велики Будићи!? То је мјесто рођења сликара Јовице Пордановића и, узпут буди речено, родно мјесто 12. славонске пролетерске ударне бригаде.
