Тихомир Станић: Занимају ме људи које је историја заборавила

Бард српског глумишта који је у 40 година каријере одиграо најзначајније личности српске историје и књижевности за П-портал говори о томе шта га привлачи великанима националне културе и историје, међу којима се по правилу провлаче и бројни Срби из Хрватске.

ард српског глумишта Тихомир Тика Станић у својој 40 година дугој каријери одиграо је најзачајније личности из српске историје и књижевности: од Доситеја Обрадовића, Саве Мркаља, Стерије, Црњанског, Стевана Сремца, Андрића, Борислава Пекића, краља Милана и краља Александра Обреновића,… Последњих година освојио је широку публику читавим спектром различитих телевизијских улога. Ипак, оно што га и даље највише преокупира јесте дуг према великанима историје и културе. Зато је на различите начине посвећен мање познатим причама о великим људима. Од Диане Будисављевић, Саве Мркаља, Тесле, Андрића… Између интензивних снимања, обавеза на Академији уметности, представа у Атељеу 212, Мадлениануму, Звездара тетру, припрема за нову сезону позоришта Театријум у Kапетан Мишином здању и бројних других обавеза… издвојио је времена за разговор. Занимало нас је шта је то што га привлачи великанима националне културе и историје, међу којима се по правилу провлаче и бројни Срби из Хрватске. Или бар они који су судбински везани за њих.

У сарадњи са загребачком Просвјетом припремате представу о Сави Мркаљу. Премијера се очекује почетком идуће године. Зашто баш Сава Мркаљ?

Kао млад глумац добио сам улогу Саве Мркаља у серији “Вук Kараџић” и требало је да серија паралелно прати и Мркаљеву судбину. Тад сам и ја први пут чуо за њега. Снимили смо првих шест епизода, а онда је дошла једна пауза од годину дана. Kад је настављено снимање, позвали су ме да играм Јована Стерију Поповића. Мени је било чудно, рекао сам да већ играм Мркаља. Рекли су ми – не постоји тај. Сећам се да је организатор онако тражио: Мркаљ, Мркаљ, Мркаљ, па онда Сава, Сава, Сава… И каже – нема те улоге. И тако је он укинут. Ваљда да не би кварио славу Вуку Kараџићу. И то сам упамтио као још једну од неправди. Занимљива је његова судбина, има још судбина које мене инспиришу, Петар Kочић који је страдао, завршио у душевној болници. Годинама сам се бавио и Дианом Будисављевић.

Међу првима сте почели да се бавите Дианом Будисављевић. Десет година сте припремали филм о њој.

Међу првима сам причао о њој, али интервју глумца чита глумац и глумчева мама. Мало људи чита интервјуе глумаца. Онда су Новости покренуле један фељтон о Диани Будисављевић и ту се шире чуло о њој. Ја још увек нисам реализовао ту идеју, али сам био део других пројеката који су се бавили том темом, негде мање, негде у значајнијој мери. Исто тако ме занимају људи које историја заборави или не валоризује на прави начин, њихове доприносе. Имам такав однос и према Диани Будисављевић. То време проведено у бављењу и размишљању на ту тему и сагледавању неких нових чињеница и откривању контекста у коме су живели и покушај да се продре у мотиве тих људи и разумеју ти мотиви, то буде довољно да обогати живот. Није то изгубљено време. Зависи шта вам је мотив у овом послу. Ако је мотив зарада, има послова на којима се може лакше и брже зарадити. А ако је мотив да се отворе неке битне теме или за које ја сматрам да су битне, онда сам ја врло успешан и продуцент, не само глумац.

Већ неколико година радите на припремама за серију “Нобеловац“, о животу Иве Андрића. Kако то напредује?

Има безброј трачева о Андрићу и понекад изгледа да је био најомраженији, најоклеветанији човек у срединама у којима је живео. Зато што је био толико изнад саме средине. И рецимо постоји безброј анегдота које причају о њему као о себичном човеку, човеку који је имао змију у џепу, тако кажу. А тај човек је поклонио цео износ Нобелове награде за унапређење библиотекарства у БиХ. Непристојно је тако клеветати људе. Видећемо у тој серији шта ћемо избећи, а шта ће нам се од тих предрасуда о Андрићу провући, шта ћемо наћи као истину. Андрић каже у “Разговору са Гојом” да наши напори често личе на оне предмете које урођеници нађу после бродолома и не знају им сврху. Што сам старији, све сам ближи овим мислима. Али то не значи да ћемо одустати. То је нека унутрашња потреба или можда последица погрешног васпитања или чињенице да сам рођен у школи, да ми је отац био учитељ, да ми је и мама имала то нешто, радила је у продавници, била је позната по томе што је свима давала робу на вересију, па кад дође инспекција – ми идемо по селу и скупљамо у зајам паре да она прикаже да то има у пазару. Моја деца су иста, старија ћерка је у солидарној кухињи, има ту потребу. То је потреба. Имају то и други људи, многи се не хвале тиме овако као ја.

Али нема баш много људи то, живимо у свету где је материјално императив.

Зато што су ти у заблуди, ти којима је материјално императив, у великој заблуди. Мало тога материјално може да вам, мало неку удобнију столицу у авиону, у возу, не може ту много материјално помоћи. Љубав не може да се купи, може само привид љубави.

Посебно место у вашој каријери заузимају истакнуте историјске личности. Не само да сте их играли, већ сте се посветили и томе да многи буду боље представљени јавности. Је л’ то Ваша просветитељска улога?

Рођен сам у школи. То ми је рођењем подметнуто, није то моја намера.

Изводите Андрићеве текстове већ 20 година. Где сте их све говорили?

Не знам где нисам. Говорим и у кафанама и на приредбама, у школама. Реч “глумац” на енглеском и италијанском значи – онај који делује, а редитељ Роберто Чули тврди да је глумац у центру свега, не само позоришта. Мислим да је наш позив узвишен. Иако Андрић каже да је то најтежи и најбеднији од свих позива. Могу често и да посведочим колико је у праву, али без обзира на то и без обзира на то што сам неколико пута хтео и да одустанем, једноставно нисам могао јер то јесте позив. То није професија, већ баш позив. Сад сам доста популаран и прилазе ми људи на улици да се сликају, неки се обрадују. И била је једном моја ћерка са мном, па ми каже – то јесте једини смисао твоје професије, да усрећиш и на тренутке донесеш мало радости људима. Ако то можеш, куд ћеш више од живота.

Четири је деценије како сте се том позиву одазвали. Kада упоредите време својих почетака и данашње време, шта се највише променило?

Остарили смо. Све то некако сад креће убрзано, човек тачно и осећа тај неминовни крај, који је ту. Ништа се није друго променило, нити ће се променити. Технолошки, организационо можда јесте. Један стари социјалистички модел организовања позоришта је истрошен. Ми који смо уживали у томе сад жалимо за тим временом као што жалимо и за својом младошћу. Мењаће се, наравно, жанрови, форме, али та потреба неких људи да играју и других људи да их гледају и та интеракција између њих, то одгонетање тајне живота и смрти – то ће остати заувек исто. Ја не верујем да се свет мења нагоре. Врло често у политичким кампањама користе ону Дисову песму „Наши дани“. Има тамо свега што препознајемо у овом времену. А песма је написана пре скоро сто година. И кад погледате Шекспирове сонете, античку драму… одувек се препознаје тај несклад у животу и то како је врлина понижена. Очигледно је тако од постанка света. И очигледно да врлина некако преживљава. И свет зато опстаје.

И захваљујући свим оним људима које смо спомињали на почетку, од Мркаља, Тесле, Диане,… Никад се нећу сложити с људима који жале за прошлим временима као објективном категоријом. Ја чак јавно делујем опозиционо, али људи су кратког памћења и кад налазе мане некој власти па је пореде са неким претходним, забораве шта се све дешавало у тим претходним властима. Забораве да је у том времену дивног социјализма и друга Тита о коме носталгично причају постојао не само Голи оток као једна мрачна епизода, него ја памтим милицију у селу која је пребијала људе из хира, памтим како су људи хапшени зато што их комшија пријави да су опсовали власт. У време самоуправног социјализма који памтимо као хумано друштво, где смо се определили за Покрет несврстаних, ја као дете памтим насиље тог система, а касније смо упамтили и ’48. и терор победника после рата. То је очигледно матрица која се понавља и неће ишчезнути. Али ми се чини генерално да свет из године у годину живи боље, некако у то верујем.

Чест сте гост у Загребу?

Још откад сам био дете. Ми смо живели 90 километара ваздушно од Загреба и кад сам као клинац свирао у једној групи која се звала “Луталице са Уне”, ишли смо у Загреб да купујемо инструменте. Имали смо ТВ Загреб, јесте да смо стално окретали антену ка Београду и гледали програм чак и са снегом. Београд је ипак некако центар света, мени лично. И остварење свих жеља. То је некако, чини ми се, генетски. Kад сам у Бањалуци био уметнички директор у позоришту, и поносан сам на тај период и све што сам тамо урадио, али сам ипак чуо од људи – да ишта може у Београду, не би он седео овде. Тако ми то доживљавамо: онај ко нешто може и вреди – тај је у Београду.

Има ли оних који су гледали на Вас с подозрењем јер сте дошљак? Београђани умеју да буду охоли…

Не, то нису Београђани, то су фрустрирани људи и они су у мањини. Београд је баш зато велики европски град, јер оног дана кад стигнете у град – ви сте Београђанин. Постоји отвореност без обзира на неке политичке промене, чињеницу да је много необразованих људи заузело позиције, а необразовање са собом носи неку врсту примитивизма, страх од непознатог. Али тај дух Београда ипак мислим да је непобедив. Морам рећи да потпуно другачије и Загреб доживљавам од кад у њега долазим из Београда, а не из свог села.

Извор: p-portal.net

Текст и фото: Оливера Радовић