У Београду одржана промоција књиге „Зрмањски крај у прошлости и садашњости“ аутора Јована Чанка и Милојка Будимира
СРБИ НА ТОМ ПОДРУЧЈУ СУ АУТОХТОН НАРОД
У реновираном простору Клуб ресторана „Тесла“, пред више десетина посјетилаца, аутори су представили монографију некадашње општине Зрмања на 648 страница, са 115 колор фотографија. Чанак и Будимир су истраживачки, стручно и методолошки, пришли великом послу и урадили тако, да се слободно може рећи да ће иза њих остати дјело као свједок дужег временског периода овога краја. Дода ли се томе и изузетан прелом, тврд повез у формату Б5, у кога су упаковане теме из географије, историје, демографије, школства, цркве и споменичке баштине, овакво издање заслужује највишу оцјену.
Књигу, чији су издавачи Удружење Срба из Хрватске и Српско културно друштво „Зора“ Книн – Београд, представили су сами аутори и њен уредник Данко Перић, уједно и модератор ове промоције.
Мада се овдје појављује као уредник, Перић је истакао да је монографија толико добро урађена, да се ту није имало много шта уређивати и да је ово још једна вриједна књига грачачких аутора написана у посљедњих десетак година која говори о највећој општини по површини у границама садашње Републике Хрватске.
„Ова књига није само најозбиљнија, него је урађена са највише ауторитета, са жељом да заиста тако буде, а заслуге за то свакако највише припадају Јовану Чанку који је приљежно пришао овом послу. Ово говорим као свједок од самог почетка њеног стварања, боље речено, њене финализације јер се на њој радило најмање посљедњих десетак година. Нажалост, књига је угледала свјетлост дана у вријеме када се на њеној промоцији не може окупити већи број људи и времену које није склоно куповини и продаји књига. Зато, узимајући у обзир и њен графички дизајн, слободно можемо истаћи да она представља пун погодак представљања цјелине једног краја“, рекао је, између осталог, Данко Перић, нагласивши да је она свакако и најобимнија од свих до сада издатих које обухватају регион Крајине.
Јован Чанак је, у свом уводу, навео да је од идеје до реализације књиге на самом старту постигнута висока сагласност и спремност обојице аутора да се ухвате у коштац са нимало лаким задатком, свјесни да их чека велики посао. Чанак је истакао да су се аутори лако договорили око методологије рада, а да сама књига има 14 различитих поглавља које је требало посложити по областима од географије до јуначких пјесама зрмањског краја, али све то и квалитетно обрадити.
У наставку излагања, Чанак је истакао да се под Зрмањским крајем заправо подразумијева некадашња општина Зрмања чије је трајање започело још за вријеме Аустроуграрске 1886. године, као једне од политичких општина котара Грачац, до њеног потпуног укидања 1955. године. Зрмањска општина у наведеном котару била је и најнеразвијенија, али са чиме се свакако може похвалити је чињеница да је изњедрила 56 личности које су у свијету познате и признате у разним сферама научног, културног, привредног и спортског живота.
„На 230 квадратних километара на којима се простирала, око ¼ територије котара, тадашња зрмањска општина је обухватила 12 села: Церовац, Ком, Надврело, Отрић, Паланка, Прибудић, Прљево, Растичево, Велика Попина, Зрмања и Зрмања Врело. Највећи број становника је имала према попису из 1931. године, 6.105 од чега је само 169 њих било хрватске националности. Као посљедица ратних збивања, за вријеме Првог и Другог свјетског рата, као и каснијих колонизација број становника је значајно падао, а чак 533 лица су страдала у периоду од 1941-1945. године. За вријеме грађанског рата 1991-1995. године сачињен је списак од 54 погинула и нестала лица. Након протјеривања српског становништва са тог подручја према попису из 2011. године, остало је да на овом подручју живи њих 208, мада приликом закључивања ове књиге дошли смо до податка да их је 2019. године тамо било само 125 стално насељених“, навео је магистар економских наука Јован Чанак.
Закључујући своју бесједу Чанак је нагласио да је тај крај суочен са чињеницом да се приближава биолошко нестајање српског народа, поткрепљујући то податком да су тамо тренутно само три ученика основношколског узраста која школу похађају у доста удаљеном Србу. Због свега наведеног, позвао је све оне који су у могућности да посјећују своја огњишта и имања, да то обавезно чине, како не би дошли у ситуацију да заборавимо своје коријене и гробља предака. Посебно је апеловао на становнике зрмањског краја да не продају у бесцјење своју, како је нагласио, ђедовину.
Присутнима се обратио и коаутор књиге Милојко Будимир ријечима, да без упорности и преданости Јована Чанка ова књига не би изгледала овако, као што јесте. „Креирао је теме, одредио ко шта од нас двојице треба да уради, а постигнутим резултатом сам изузетно задовољан“, рекао је Будимир.
„У свом раду највише сам се бавио споменицима културе, јер то иде и уз моју струку, историчара-археолога. Морам вам искрено рећи да се тим споменицима ријетко ко бавио, па чак и ми који смо студирали и живјели тамо. Нико нам није говорио да су још од раног средњег вијека тамо живјели Срби, па се тек почетком несрећног грађанског рата деведесетих на том простору појавио археолог из Београда Ђорђе Јанковић. Он је вршио рекомунисирање терена око Срба, затим Грахова и Дрвара, па при крају рата дошао и до Книна и на основу налаза утврдио да су од раног средњег вијека на том простору, насељени Срби и да су они ту аутохтон народ“, рекао је, између осталог, Милојко Будимир образлажући то конкретним чињеницама.
Промоција је завршена са двије пјесме Вишње Гаћеше, пјесникиње која вуче поријекло из Зрмање, чији стихови су посвећени баш овом крају. Једна од њих је „Ој, Зрмањо, ти најљепши крају“, док је друга везана такође за зрмањску долину, али и за нешто ширу околину.
Пјесмом непознатог аутора Илија Маричић и сам аутор књиге о Омсици, једном од грачачких села, представио се присутнима. Потресни текст ове пјесме говори о растајању појединца са његовим родним крајем, домаћим животињама и путу у неизвјесност. Стихови дају огољелу слику простора и времена у којој је овај крај остављен средином деведесетих, али и у каквом се, нажалост, још и данас налази.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
