У Берама одржана јавна трибина о приједлогу закона о слободи вјероисповјести

ВЛАДИКА ЈОАНИКИЈЕ: НЕ МОЖЕМО ДОЗВОЛИТИ ДА НАША ВЈЕРА БУДЕ ПОНИЖЕНА

На јавној трибини о Предлогу закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница стручна мишљења изнијели су: протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, др Владимир Лепосавић и Горан Киковић. Модератор је био Дамјан Ћулафић, а организатори су: Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране.

У препуној сали Центра за културу у Беранама, у понедјељак 16. децембра 2019, одржана је јавна трибина о Предлогу закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

С лијева на десно: , Дамјан Ћулафић, др Владимир Лепосавић, епископ будимљанско никшићки Јоаникије, Горан Киковић и  протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

Скуп је поздравио и програм водио Дамајан Ћулафић,дипл.правник и главни и одговорни уредник часописа ”Токови”,који је истакао сљедеће:

Ваше Преосвештенство,
Уважени учесници наше трибине,
Драги суграђани,

Лично желим да вам свима пожелим добродошлицу на прву јавну трибину у Беранама о ПРЕДЛОГУ ЗАКОНА О СЛОБОДИ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ИЛИ УВЈЕРЕЊА И ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА.
Предложени текст закона није у законодавном програму Владе Црне Горе „од јуче“, већ је врло сличан текст стављен на јавну расправу 2015. године. Међутим од три предвиђене јавне расправе одржана је само једна, у Подгорици, јер у Бијелом Пољу и у Котору нијесу одржане. Дакле, већ полазећи од те чињенице имамо процесну препреку да се закон, који регулише једну од најважнијих друштвених области, доноси по нетранспарентној процедури, јер јавност није у потребној мјери обавијештена о стварном садржају Предоженог текста.
Онда је, услед неуспјеха Владе као предлагача да тај предлог уђе у скупштинску процедуру наступило једно затишје од три и по године, да би грађани ове године, већ, били суочени са новим, подједнако лошим и неприхватљивим, предлогом закона.
Да степен неприхватљивости тог предлога закона буде још већи, Влада се, као предлагач, потрудила и тиме што ниједан суштински предлог представника СПЦ (а углавном оне који се односе на поступак регистрације, односно евиденције, и оне који се односе на имовину Православне цркве), није усвојила.
То је, свједоци смо, изазвало велико незадовољство код грађана, особито грађана православне вјероисповијести, јер се таквим игнорантским односом, прије свега (што ће се видјети из излагања учесника наше вечерашње трибине), циља управо на основна права и слободе православних вјерника и њихове канонске православне цркве.
И, док год су запаљиве и изјаве пуне неконтролисане нетрпељивости према СПЦ и њеним вјерницима долазиле као израз личних саопштења чиновника различитих политичких субјеката (па, чак, и државних органа!), то се могло тумачити као нечија лична необразованост, недораслост савременом демократском друштву, а посебно европским културним тековинама. Међутим, од прије неколико дана православни вјерници у ЦГ оправдано сматрају да је у питању озбиљнији покушај реализације једног штетног идеолошког концепта, јер је отворени напад на канонску православну цркву и њене вјернике дошао с потписом једне политичке партије, без личних истицања.
Стога је важно да јавности, вечерас, као и на свенародном сабору који ће се одржати 21. децембра ове године, у Никшићу, ставимо до знања да ми, као православни вјерници, знамо ријеч Божју која, у Светом Писму, каже да у Цркви више нема „ни Јудејца ни Јелина“, већ да смо сви једно у Христу Исусу, али да смо исто тако научили ријеч Његошеву, која се, некако, сама од себе наметнула, као мото читаве наше борбе за право на слободно изражавање вјере и припадности православној вјероисповијести: „Муж је бранич жене и дјетета / Народ бранич цркве и племена.“ И као да је Владика Раде предвидио равнодушност која ће се намножити у Црној Гори по питању цркве и вјере у Бога, па је дао јасан одговор свима који се питају чему ће нама, присутнима у овом дому вечерас, борба за своју цркву и своја, темељна људска, права.

Прво питање – правни субјективитет Српске Православне Цркве
За почетак да будемо начисто са дефиницијом: шта значи бити субјектом права? Ја сам одабрао три дефиниције: једну коју је написао хрватски правник Берислав Перић, другу коју је написао српски правник и академик Радомир Лукић, и трећу, дефиницију која потиче из римског права, дакле од прије отприлике двије и по хиљаде године. И, гледајте чуда, све три гласе исто: бити субјектом права значи бити носиоцем права и обавеза. Дакле, и у безбожничком или многобожачком Риму, и код правних ауторитета у Хрвата и у Срба, око дефиниције субјекта права постоји апсолутна сагласност.
Ово је занимљиво и ако га посматрамо у неком психолошком кључу: ако су се сложили један Хрват и један Србин, онда то , ваљда, има неку тежину.
Полазећи од дефиниције потрудићу се да разјаснимо јавности зашто је правни субјективитет СПЦ, односно православне митрополије и епархија, као органских дјелова цјелине која се зове Црква, ипак – неупитан.
Наиме, да је, рецимо Епархија будимљанско-никшићка, активан субјект права у црногорском правном систему видимо из неколико доказа које нам пружа управо држава Црна Гора, јер:
1. Епархија будимљанско-никшићка је као порески обвезник регистрована у Пореској управи Црне Горе,
2. она има свој осмоцифрени ПИБ (дакле, регистрована је као правно лице),
3. под истим матичним бројем и пуним називом „Епархија будимљанско-никшићка“ је у Управи за некретнине (односно у државном катастру непокретности) уписана као носилац права својине на својој непокретној имовини,
4. Епархија будимљанско-никшићка без икаквог проблема учествује у правном животу, јер стиче пуно право својине на непокретној и покретној имовини, односно без проблема код надлежног органа – нотара – овјерава исправе потребне за пуноважност правних послова, што ће рећи да има пуну пословну способност, односно способност да изјавом воље њеног заступника – епископа – производи адекватне правне посљедице,
5. Епархија будимљанско-никшићка је оснивач једног привредног друштва, које је легално регистровано у ЦРПС-у,
6. Епархија будимљанско-никшићка има рачуне у банкама,
7. Епархија будимљанско-никшићка увози редовно, рецимо, грађевински материјал потребан за градњу храмова,
8. Епархија будимљанско-никшићка је потписник уговора са државом о репрораму пореског дуга.
9. Коначно, Устав РЦГ, из 1992. г, дакле, устав који је претходио садашњем, је признавао Православну цркву, те на тај начин и њену правну егзистенцију у правном систему ЦГ.
Дакле, навели смо 9 доказа о пуном правном субјективитету који наша епархија има у оквиру световног државног правног система Црне Горе. Све се ово, наравно, односи и на остале епархије СПЦ и Митрополију.
Ово је важно нагласити јер, као што видимо, пуни правни субјективитет, односно способност за правни живот у оквиру Устава и закона Црне Горе, Епархија будимљанско-никшићка – већ има! Али она то има не као нека неформална заједница људи, физичких лица, већ као правно лице, које, разумије се, има своје унутрашње, аутономне прописе и акте, од којих ниједан није несагласан са Уставом ЦГ.
Е, сад, у контексту дефиниције коју смо навели и аргумената које смо пласирали, да видимо како питање правног субјективитета СПЦ види предлагач овог закона.
Предложени текст Закона, у чл. 18, нормира да „вјерска заједница стиче својство правног лица уписом у регистар вјерских заједница“, а ниједном нормом не предвиђа евидентирање постојећих цркава као правних лица, односно не препознаје континуитет и непрекидност у постојању правног живота епархија и Митрополије СПЦ.
Надаље, у члану 19 истог Предлога помиње се „вјерски центар у иностранству“, односно да вјерске заједнице чији је центар у иностранству нису дужне да се региструју. Међутим, дискриминаторност овог члана се огледа у томе што слободну вољу у погледу регистрације, односно необавезности регистрације Предлог закона није предвидио за СПЦ, односно њене епархије и митрополију. Јер, сједиште Епархије будимљанско-никшићке није у иностранству, већ у Ђурђевим Ступовима.
Надаље, Предлог закона нормира и евиденцију постојећих вјерских заједница (чл. 24 ст. 1), али само оних које су „пријављене и евидентиране код надлежног органа управе у Црној Гори“ у складу са Законом из 1977. године. Међутим, парадокс ове предложене норме је да тај Закон није предвиђао упис, односно евиденцију постојећих вјерских заједница. Дакле, предлагач закона –Влада ЦГ – показује непознавање правног система државе у којој је она најважнији дио извршне власти.
Према томе, овим Предлогом закона је угрожен искључиво правни субјективитет, односно правни живот Митрополије и епархија СПЦ, а посебно јер је исти признат осталим вјерским заједницама уговорима које је држава Црна Гора потписала са њима.
Нпр. у чл. 2 Уговора о уређењу међусобних односа Црне Горе и Јеврејске заједнице у ЦГ нормирано је: „ЦГ признаје правни субјективитет Јеврејске заједнице у ЦГ, прије ступања на снагу овог уговора“. Идентична норма је садржана у чл. 3 Уговора који је држава ЦГ потписала са Исламском заједницом у ЦГ, а у Темељном уговору који је држава ЦГ потписала са Католичком црквом иде се корак даље, па се признаје, осим Католичкој цркви, јавно правни субјективитет свим установама те цркве. Дакле, ако примијенимо било које од тумачења која познаје правна наука, доћи ћемо до закључка да је лошим законским предлозима агресивно и врло перфидно угрожен правни субјективитет једино СПЦ, односно њеној Митрополији и епархијама.
Дакле, као што видимо, закон се односи само на оне чији статус није претходним правним актима регулисан.
Пошто смо 11. 12. 2019. године имали прилику да прочитамо изјаву црногорског премијера која је гласила: „Ако овај закон има Србија, Хрватска или БиХ, зашто га не би имала и ЦГ?“, ја ћу сада направити краћу упоредно-правну анализу како су те земље, дакле наши сусједи, регулисале, рецимо, питање субјективитета.
У чл. 8 Закона о слободи вјере, у БиХ, црквама и вјерским заједницама на територији БиХ признаје се статус правног лица и потврђује континуитет својства правног лица историјски заснованим црквама и вјерским заједницама (па се, чак, набрајају традиционалне цркве и вјерске заједнице). На врло сличан начин, иако детаљнији и прецизнији, исто питање је ријешено и у Закону који ову област регулише у Србији, док у хрватском закону упис у евиденцију има тзв. деклараторни карактер, и осим саме евиденције нема већи значај.
Овдје се, ипак, намеће питање: чему било чије позивање на сусједне законе, кад су они прије свега добри и кад су суштинска рјешења у њима драстично друкчија од предложених?

Друго питање – имовина
Питање имовине је у Предлогу закона нормирано чланом 62, у чијем првом ставу пише: „Вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, и за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница, као културна баштина Црне Горе, државна су својина.“, а онда у ставу 2 истог члана предлагач закона иде још даље па каже: „Вјерски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, а за које не постоје докази о праву својине, као културна баштина Црне Горе, државна су својина.“
Да пођемо од Устава ЦГ. У чл. 58 важећег Устава пише: „Својина је зајемчена“. С обзиром да се Уставом држава обавезује да свима јемчи пуну правну сигурност у погледу својине, онда се цитиране норме Предлога закона откривају као јасно неуставне. Влада ЦГ је, дакле, предложила неуставне норме, што се, већ, може оправдано тумачити као свођење на апсурд, јер институција која је основана Уставом, и чија овлашћења Устав прописује, предлаже текст закона који је отворено противан том истом Уставу.
Даље, важећи Закон о државном премјеру и катастру непокретности утемељио је неколико врло важних начела. Рецимо начело уписа, по којем власник непокретне имовине својину стиче уписом у катастар непокретности; начело поузданости, по којем оно што пише у катастарским књигама је тачно, и нико не смије трпјети негативне последице у правном промету и животу; начело јавности, по којем је катастарски операт доступан свакоме, те је лако провјерити ко је власник и које непокретне имовине, и, коначно, начело легалитета, по којем се упис у катастар врши искључиво онда када су испуњени законски услови.
Дакле, ако би се усвојиле одредбе предлога закона које сам цитирао, онда би то био отворен показатељ да држави апсолутно ништа не значе начела земљишно-књижног права (тј. она начела која је иста држава усвојила и објавила као закон), а тада бисмо имали, већ, претјерано велику изазвану правну несигурност.
Даље, предлог закона предвиђа да се препис непокретне имовине са вјерских заједница на државу врши у управном поступку, дакле, без стварног доказног поступка. Сви правници знају, или би требало да знају, да се доказивање права својине, у Црној Гори, врши у парничном поступку, пред редовним судовима ЦГ. То значи, да ако, рецимо, држава ЦГ сматра да је нека непокретна имовина њена, онда она мора тужбом против лица које је у катастру непокретности уписано као власник да потражује имовину, али терет доказивања права својине је на тужиоцу. Међутим, овим предлогом се редовна законска процедура заобилази и грубо крши, јер се терет доказивања пребацује на власника непокретности, што је противно темељним начелима стварног и грађанско-процесног права.
Пошто смо 11. 12. 2019. године имали прилику да прочитамо изјаву црногорског премијера која је гласила: „Ако овај закон има Србија, Хрватска или БиХ, зашто га не би имала и ЦГ?“, ја ћу сада направити краћу упоредно-правну анализу како су те земље, дакле наши сусједи, регулисале, рецимо, питање субјективитета.
Насупрот овом предлогу закона, у БиХ је, у закону који регулише ову област, прописано да „цркве и вјерске заједнице посједују властиту имовину и имовинска права којима слободно располажу и управљају.“, док у Републици Србији Закон о црквама и верским заједницама прописује, чак, заштиту имовине цркава и вјерских заједница. Коначно, и међународно-правни акти гарантују имовину свим правним субјектима. Посебно Општа декларација о правима човјека, у којој је прописано: „Нико не смије самовољно бити лишен имовине“.
Овим Предлогом закона је угрожен искључиво правни субјективитет, односно правни живот Митрополије и епархија СПЦ, а посебно јер је исти признат осталим вјерским заједницама уговорима које је држава Црна Гора потписала са њима.
Преосвећени Епископ Јоаникије је изразио наду да ће наступајући празници Светог Николаја Мирликијског и Рођења Богомладенца Исуса Христа обасјати вјерни народ у Црној Гори Божјом милошћу, радошћу и свјетлошћу, као и предстојећи велики Црквено-народни сабор у Никшићу око моштију Светог Василија Острошког.
Владика је, коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповјести, казао да он није рађен са добром намјером, као што треба да се ради Закон, него са злом намјером.
„Држава Црна Гора је, уз дијалог са осталим вјерама, регулисала са њима односе путем уговора и то има снагу закона, са католичком Црком, са исламском заједницом, са јеврејском заједницом и све је то рађено кроз дијалог и на обострано задовољство. Са нама никад није хтјела да започне такав дијалог ради потписивања уговора са Српском православном Црквом. Она сад нуди закон тобож за све, али ће овај закон да се односи само на СПЦ. Дакле, односе са другима је регулисала путем уговора и загарантовала својим уговорима право на имовину и остало, признала њихов субјективитет“, навео је Преосвећени Епископ.
Указао је да, по Уставу и по нормалној људској логици, држава не смије да прави неравноправност међу вјерама, јер је то дискриминација. Овдје се, сматра Владика, ради о дискриминаторском Предлогу закона који би се односио само на СПЦ, њиме би СПЦ била обесправљена у односу на друге вјере у Црној Гори.
„Ми смо више пута помињали да не тражимо више права него што су дали другима путем уговора. Никакве специјалне повластице, као већинска вјера у Црној Гори, која је толико дубоко утемељена и која је толико учинила за Црну Гору. Поред свега тога, не тражимо никакве веће повластице, нити већа права од других вјера у Црној Гори. Власт је, изгледа, заузела став да према свима, као што је нормално, покаже благонаклоност, а да према нама покаже злобу, да под видом благонаклоности према онима који су споља, западни свијет, римокатолици, исламски свијет, јеврејски народ, а да овамо спроведе отимачину, пљачку и да, заправо, припреми прогон“, оцијенио је Владика.
Закон о својинско-правним односима, о имовини, који постоји у Црној Гори, за СПЦ по ријечима Епископа Јоаникија, не важи. Држава хоће да јој одузме оно што има путем само једног параграфа.
„Дакле, не можемо дозволити да наша вјера буде понижена и да наша вјера буде обесправљена, а посебно не можемо дозволити да нам се отимају светиње. Они кад кажу: само да ми то преведемо на државу, а ви служите и даље. То је лицемерје. То је као кад би неко рекао неком човјеку: ајде да ја уђем у твоју кућу па ћемо ми живјети заједно, нормално, фино, па следеће године му каже: сад се ти мало помјери у другу собу, па се и из те друге собе помјери, па сад ајде напоље. То је таква намјера“, констатовао је Његово Преосвештенство.
Постоји још једна чињеница на коју Преосвећени Владика Јоаникије често указује кад је у питању овај накарадни закон о слободи вјере.
„Шиптари на Косову и Метохији су припремали исти такав третман за СПЦ преко закона о културним добрима. Практично исти параграф стоји и у једном и у другом закону. Цркве и манастири као културна добра припадају држави. Нијесу они то спровели, али, отприлике да је циљ да прво то спроведе Црна Гора, па онда на такав начин да се направи услуга шиптарима да и они све српске цркве и манастире на Косову и Метохији препишу на тзв. државу Косово, коју Црна Гора признаје“, нагласио је Епископ Јоаникије.
Он сматра да су ове ствари врло јасне, те да су правници Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тај Предлог закона оспорили и поразили својим аргуманетима, истином, знањем.
„На нивоу струке, на нивоу права то је све оспорено. Држали смо научне скупове, написано је неколико књига од наших најбољих стручњака, анализе, све је то достављено Влади Црне Горе. Они не реагују, нити одговарају. Јасно је да је ово удар на Цркву, на светиње. Удар, драга браћо и сестре, на православље, то је више него јасно. Да је тај удар од неког другог народа, неке друге државе лако бисмо се бранили. Ми смо научили да бранимо своје светиње, али овдје је удар од наше власти, од нашег народа, од наше браће и зато је нама сав тај бол, и туга, и јад, и чемер. Из тога разлога смо ријешили да направимо велики народни скуп у Никшићу, као што је био онај у Подгорци.
Ради мира, љубави, слоге, разумијевања и дијалога међу браћом наш Високопреосвећени Митрополит је ријешио да нас окупи све заједно око моштију Светог Василија Острошког у Никшићу, граду и храму Светог Василија.
„Ми смо позвали све, кад не можемо овако док сједимо за столом да се договоримо како ваља, братски и људски, да се саберемо око светих моштију, да се Богу помолимо, да призовемо Божју благодат, Божју истину, свјетлост Божју, правду и да нас Светац уразуми и просвјетли и оплемени, па ћемо онда, надамо се, боље и разговарати. То нам је циљ, прије свега, да се Богу помолимо, јер сваки разговор међу људима претпоставља добру вољу и Божји благослов, а онда као паметни и одговорни људи можемо и разговарати и можемо се увијек договорити, све наше међусобне неспоразуме превазићи“, казао је Владика и закључио:
„Дај Боже и Свети Василије. Кад смо имали братске неспоразуме, ми смо увијек тако и радили, да се окупимо око Свеца, па да ту кажемо шта имамо, на крају крајева, и да се завјетујемо и да се закунемо. Позивамо све да се саберемо око моштију Светог Василија Острошког, да духовно ојачамо, да се објединимо. Видимо, наравно, злу намјеру и, свакако, се морамо бранити. Бранимо оно што су нам наши оци завјештали, бранимо нашу свету вјеру, бранимо наше претке, бранимо наше домове, наша огњишта, наше гробове, бранимо вјеру коју мислимо да предамо чисту и свету нашем потомству“.

Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори, говорио је на тему: Српска Православна Црква и истина о њеној аутокефалности у Црној Гори кроз историју
”Преосвевећени владико Јоаникије,часни оци Српске православне цркве, драга браћо и сестре у Христу помаже Бог!
Последња комунистичка власт у Европи ,умјесто да демократизује земљу и врати одузету имовину коју је цркви комунистички режим одузео, они најављују усвајање некакавог закона гдје ће ту имовину да одузму и да је препишу на државу.
Познато је да су све значајне манастире и цркве подигли Немањићи који су по мишљењу ове власти окупирали Црну Гору. У долини Лима зрачиле су светосавским, православним духом њене митрополије још од проглашења српске аутокефалне цркве (1219 године). Са митрополитске катедре из манастира Ђурђевих Ступова као и са катедра цркве Светог Петра и манастира Милешево, настављено је ширење светосавља и у вријеме тешког турског ропства, црквена звона и глас калуђера позивао је народ да издржи и у најтамнијем периоду српске историје, кад му је запријетила бездана пропаст, глас наде позвао га је да се држи своје вјере и цркве и да се одрекне борбе за национални опстанак. Са ове свете земље – из долине Лима, Рашке и Ибра -поникли су први српски државници, владари, политичари, дипломате и знаменити духовници, па и први српски светитељи (Св. Симеон Мироточиви, Св. Сава, Св. Стеван Првовјенчани , Св. краљ Стефан Дечански и др.) У долини Лима, Ибра и Рашке многи споменици и светиње свједоче о аутохтоној градитељској школи у историји градитељства и умјетности познатој под именом Рашка школа. Та велика градитељска школа са својим монументалним грађевинама и високим умјетничким дометима превазилазила је (и превазилази и данас) националне границе. Величанствени споменици културе и светиње: Студеница, Ђурђеви Ступови у будимљанској жупи, Св. Петар у Бијелом Пољу, Сопоћани, Милешево, Ариље, Св. Никола у Тополици, као и друге бројне цркве и манастири у долини Лима, па и они који нијесу имали среће да у цјелости преживе варварска разарања Турака, њихова пустошења и паљење, и данас својом монументалношћу и сјајем, неки макар у остацима темеља, свједоче о једној великој цивилизацији и развијеној култури српског народа у средњем вијеку и на овом простору. Управо ти бројни споменици и светиње, међу којима су Полимски најбројнији, и данас изазивају дивљење европске и свјетске културне јавности, докази су великог домета наше средњовјековне културе и развијеног, духовног живота наших далеких предака, још у вријеме прије него што су настале велике цивилизације на Западу Европе.
То све доказује да је овај простор имао индивидуалност током свог историјског постојања, истицао се особеношћу и богатством духовног живота, посебно дјелатности њених епископија и митрополија. Територија будимљанске митрополије, од свог настанка па до гашења имала је изузетно велику геополитичку улогу у повезивању српских држава – Зете и Рашке. Полимље је било њихова спона, а у доба Немањићâ средишњи дио ових српских уједињених земаља, да би у нововјековној историји, када се кроз ослободилаштво стварају и изграђују двије националне државе – Црна Гора и Србија – такође, имало значај чврсте њихове везе, копче. И тако све до данашњих дана, без обзира што су тренутно Србија и Црна Гора физички раздвојене и нијесу дио исте државне заједнице.
Последњих година, а загрцнуто и агресивно ових дана за нама, бучно се најављује и промовише аутокефалност тзв. црногорске православне цркве што увелико збуњује мање обавијештену јавност утолико више јер се бесрамно фалсификује историјска истина.
Није на одмет изнијети овдје вечерас кључне принципе које нико не може дерогирати па ни политички мисионари, атеисти и комунисти, који јуријашу на све српско како би помогли новим колонизаторима чије су уцијењене слуге. Прво питање, које се не може избјећи, јесте: чиме је мотивисана дрека новопечених црногорских аутокефалиста – једином могућом њиховом инспирацијом – несумњиво је да су пиони у игри која траје вјековима и наставља свој прљави рат против православља.
Све је то видљиво последњих деценија у Македонији, Прибалтику, Украјини, Русији па чак и у Грчкој, очигледна је и не треба је посебно доказивати. То је наравно сфера политике, а не права. А шта каже црквено прâво?
Свака црква која тражи аутокефални статус може га добити од Мајке цркве, тј. од цркве у чијем је саставу. Ако од ње не добије сагласност, ниједна је православна црква не може признати. Типичан примјер је Македонска православна црква, коју осим Ватикана не признаје ниједна православна црква, јер није добила од матичне Српске православне цркве сагласност за аутокефалност.
Црногорска митрополија се налазила у Српској патријаршији у Пећи, коју је турски султан Мустафа III укинуо 1766. године. У раздобљу од 1766. до 1920. године она је живјела самостално, али признање – аутокефалност – није добила. Наиме, пошто је према канонском односно црквеном праву њена мајка Српска православна црква била насилно укинута, она је своје признање односно аутокефалност могла тражити и добити само од Васељенске патријаршије у Цариграду (Истанбулу). Међутим, црногорска црква није то никада затражила па ни добила томос (повељу), којом би јој Васељенска патријаршија признала аутокефалност. Српска православна црква је, на подручју тадашње Србије, 1789. године тражила и добила томос о аутокефалности. Црногорска митропилија га није тражила, као уосталом ни Карловачка митрополија, па се стога не могу сматрати аутокефалним са становишта црквеног права. Зашто у то вријеме није тражена аутокефалност црногорске цркве сасвим је јасно: за разлику од данашњих уцијењених сепаратиста, ни Црногорска митрополија ни владарска династија Петровић Његош није служила туђим интересима, него јој је живородни циљ био обнова српске државе и Српске православне цркве са сједиштем у Пећи. Цетињска митрополија је била једина епархија у оквиру укинуте Пећке патријаршије која је сачувала своју слободу и остала непотчињена ни према Цариграду ни према Москви, па се се њени митрополити осјећали као прави насљедници српског патријарха, носећи титулу егзарха (чувара, надзорника) Светог Трона Пећке патријаршије, у периоду 1766-1920. године.
Овдје ћу навести да су све владике (митополите) из куће Петровић Његош завладичили или рукоположили Српски патријарси, или други високи достојанственици Српске цркве. Па идемо редом:
Владику Данила завладичио је Српски патријарх Арсеније Чарнојевић(Црнојевић) у Сечеју (Угарска).1700 године.
Владику Саву је 1719.године,увео у чин митрополита Патријарх Пећки Мојсије Чурула.
Владику Василија је 1750 завладичио Патријарх Атанасије Гавриловић.
Владику Петра I завладичио је у Сремским Карловцима 1875. Митрополит Мојсије Путник
Владику Петра II је рукоположио за архимадрита на граници турско-црногорској, митрополит Призренски Хаџи Захарије
Зато је неопојано смијешно и крајње неозбиљно да данас било која свјетовна власт ”зацрта у својој агенди” проглашење аутокефалности једне цркве, јер она то може добити само у канонској процедури односно поштовањем црквеног права по коме тако нешто може учинити само Мајка црква, у чијем окриљу она постоји и од које затражи и добије сагласност. Изван тога, никад и нико јој то не може ”опослити”. Актуелни црногорски сепаратисти и њихови историчари, упрегнути у коло историјског фалсификовања црногорске историје, позивају се на члан 1 Устава Светог Синода Црногорске митрополије из 1903. године и члана 40 Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године, гдје се наша Митрополија назива ”аутокефалном”, али неће да саопште јавности истину да ју је тако назвао својом вољом књаз самодржац Никола I, дакле свјетовна власт, а да статус аутокефалности није стекла канонским путем односно одлуком Васељенске патријаршије у Цариграду! Обновом Српске патријаршије 1920. године и повратком Црногорске митрополије својој матици Српској православној цркви, важну историјску улогу имао је Митрофан Бан, за кога дежурни фалсификатори монтенегринског режима такође лажно свједоче да је био ”аутокефални митрополит”, иако је он био апсолутно ношен идеалима уједињеног Српства и поновне обнове Српске православне цркве и српског патријарха!
Дакле, да би једној цркви била призната аутокефалност, она мора да испуни неколико незаобилазних услова:
– да тражи признање аутокефалности (да добије томос од Мајке цркве у чијем се окриљу налази),
– да хиротонију својих црквених поглавара врши на својој (а не на страној територији!),
– да мора имати најмање три епископа (што Црна Гора није никад имала!),
– да има довољно свог свештенства и монаштва за нормално функционисање Цркве (да посједује богословију и теолошки факултет),
– и да испуни још подоста додатних критеријума да би се квалификовала за могућност да затражи признање аутокефалности, које ћемо овом приликом изоставити.
Још једном, данашњи фалсификатори историје не пишу да је Црногорска митрополија у ствари преименована светосавска Зетска митрополија (уздигнута на ранг митрополије 1346. године када је српска архиепископија уздигнута на ранг патријаршије, те да Црногорска митрополија није никакава ”Црногорска аутокефална црква” која им је тек тако затребала одједном из истих побуда које су се прије Другог свјетског рата осмислили Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, оснивајући црногорски сепаратистички покрет и активно учествујући против Срба у оквиру НДХ. Свети Василије, а не грађанин Острошки постоји читав вијек прије него је Црна Гора постала држава, чак и да узмемо да рачунамо од 1796. (битке на Крусима) или 1858. (битке на Граховцу) а не од Берлинског конгреса 1878. године! Утврђивањем ко је градио црквене храмове по Црној Гори партијска комисија ДПС мора доћи до података да су их све подигли српски великаши, а да су их Турци поробили у једном (дужем) периоду историје и како ће то данас успјети легално конфисковати у корист државе када нема објекта који је она држала за своје, јер је по сваком демократском законодавству – црква одвојена од државе? Карл Шмит такво нормирање назива ”примитивним правом” а Црна Гора је ”кандидат за улазак у Европску унију”, убјеђују нас, па баштини позитивне тековине међународног јавног прâва – поштујући канонско односно црквено прâво.-истакао је Киковић.

Предлог закона о слободи вјероисповести није закон који је рађен са добром, већ са злом намјером. Види се и које су његове намјере. Држава Црна Гора је уз дијалог са осталим вјерским заједницама регулисала са њима односе путем уговора, који имају снагу закона. Све је то рађено на обострано задовољство. Са нама држава није хтјела да започне дијалог, али, сада нуди, тобоже, закон за све, али се он односи само на СПЦ. По Уставу, држава не сме да дискриминише једну веру, конкретно СПЦ, јер би она по овом закону била обесправљена у односу на остале вере у Црној Гори.

-Овакав Предлог закона који су представници Владе Црне Горе на једином састанку који смо имали са њима, ставили пред нас по принципу ”узми или остави”, личи на ону-то ни ђаво не би смислио.

Ово је Беранцима казао координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске др Велибор Џомић , истичући да се по параграфима тог заакона судовима даје дискреционо право да после прекњижавања црквене имовине на државу, одлућују о томе ко ће служити у црквама, као и о њиховој намени, наводећи примјер једног адвоката, заговорника примјене тог закона, који је дјецу крстио у СПЦ, који је устврдио да није ништа лоше ако у црквама буду отваране пицерије или кафићи.

-Ако би такав закон био усвојен у Скупштини, у црквама би умјесто служби Божјих могле да се служе баклаве, казао је Џомић, истичући да је симптоматично што остале вјерске заједнице у Црној Гори ћуте о Предлогу закона, али се и не слажу са њим.

-Хвала им на томе, казао је др Џомић.

ПРАВНО, А НЕ ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ

-Није безначајно што су сви аргументи, логички и правни на нашој страни. Када је о Предлогу закона о слободи вјероисповести ријеч, правници се срећу на једном-ријеч је о о Предлогу о наводној слободи вјероисповести. Какав смисао има закон који вас води на губилиште. Такав закон нас тјера да доказујемо ноторне чињенице, иако се оне по правилу никада не доказују. То је нешто што сваку суд само констатује, а предлагач, односно Влада су се потрудили да се предлагање не деси, већ да се измјести из судског поступка, и смјести у неки други, казао је проф.др Владимир Лепосавић члан Правног тима Митрополије црногорско-приморске, који је указао да се њим жели лишити права својине само једна вјерска заједница-СПЦ!

-Ово је правно, цивилизацијско, а не политичко питање, казао је др Лепосавић.

 

Нема коментара

Напишите коментар