У Француској 7 промовисана нова књига Слободана Амановића „Кад цикне звоно“

У просторијама Удружења књижевника Србије (Француска 7) 17. новембра је представљена нова књига Слободана Амановића Кад цикне звоно.

О књизи су поред aутора говорили новинар Данко Перић и Добривоје Кашић, а одломке из књиге читала је глумица Маја Колунџија Зорое. Уредник промоције био је Видак Масловарић.

Слободан Амановић је рођен у Врбнику код Книна гдје је завршио основну школу. У Книну је завршио Гимназију општег смјера, и наставља студије у Сплиту. Свој живот и рад везује за Далмацију све до 1995. године. Од тада живи и ради у Београду. Сликарством се бави већ 50 година, његове слике се налазе у музејима и колекцијама широм свијета. Члан је УЛУС-а. Објавио је пет романа (Посљедњи смоквин лист, Коб, Деворни, Куриџа и Кад цикне звоно) и рјечник Ријечи Врбника и книнског краја. Члан је Удружења књижевника Србије и сарадник је књижевник новина Свитак из Пожеге.

Новинар и публициста Данко Перић наводи да је Слободану Амановићу много тога полазило за руком у шта се увјерио још за вријеме заједничких гимназијских дана.

– Сјећам се када је трчао на 100 метара и постигао невјероватан резултат да су људи мислили да штоперица није у реду. Мислим да га је у шаху могло побиједити можда њих двоје, троје који су првокатегорници. Негдје у трећем или четвртом разреду гимназије рекао ми је на неком одмору да ћу му ја говорити на отварању прве изложбе и написати му текст за каталог.

Перић наводи да озбиљна социолошка истраживања кажу да је оно што се дешава са културом сјећања Крајишника јаче од било чега и кога, чак у свјетским размјерама.

– Роман Кад цикне звоно је нека врста романа ријеке. Гледамо једну породицу, Боснић. Радња је лоцирана у Подинарју и оно са чим Подинарје граничи – тромеђом. Тромеђа која је изњедрила све могуће јунаке и која је крварила на све могуће начине. Кроз животе Боснића аутор прича који су се историјске турбуленције дешавале на том подручју. Прича о злу међу људима, и оном како је обичан свијет био стално присиљен да се бори за кору хљеба и мало слободе.

Оно што повезује ликове у књизи су тешке трагедије које се дешавају из генерације у генерацију.

– Оне долазе до коначног симбола, а то је Жељко Миливојевић којег не знају само Книњани. Студент који је погинуо под неразјашњеним околностима. У књизи има много истинитих догађаја и личности, када човјек чита књигу мора да узме оловку и папир, да записује како би јасно знао ко је коме историјска паралела.

Перић је рекао да је прочитао све Амановићеве романе и Рјечник далматинских израза и да му је драго што припада генерацији која је ишла у исту школу и у исто вријеме са Слободаном.

Добривоје Кашић каже да су Амановићеве књиге на њега оставиле дубок и јак утисак.

– Заиста импонује његова свестраност. У младости је био атлетичар, права динарска атлета, трчао је на 100 метара за 11 секунди. Мотори су му били страст, јездио је на релацији Книн – Шибеник – Сплит. Слободан најчешће слика цркве, воденице, млинове. Када посматрам његове слике воденица, имам осјећај да кроз њих протичу ријеке. Тако зорно их приказује.

Кашић каже да је Амановић сликар који се преобразио у романописца, прозаисту. Који је од њих двојице у њему бољи?

– По мени, заједно су најбољи, а када је требало перо и четкицу је замијенио и пушком, био је и рањаван, али је сачувао своју менталну и физичку снагу. Оно што посебно желим да истакнем да Слободан свима прилази као поштеном човјеку, али нисам сигуран да се други према њему тако односе. Прави Динарац, помало брз на језику, у вербалном, а оштар у писаном облику, али увијек спреман за опраштање.

Амановић кроз своје романе чува историју свога народа од фалсификата. Завичај за њега је светиња. Завичај није само предио него трансценденција изван граница искуства.

– Свој завичај он носи у души пуној носталгије, као привилегаија нас старијих. Не жали се јер зна да човјека не спасава мјесто гдје живи и ради, него га спасава начин живота. Покушава својим радом и дјелима да помјери постојеће границе живота. Бори се да буде оно што јесте, да потврди себе.

У писању је каже Кашић, Слободан увјерљив и пријемчив да се све написао просто складишти у нашу свијест.

– Књиге и романи су му као вода. Његови романи су права мјера и култура једног унесрећеног народа. Његова је историја, али и садашњост стваралачки идентитет националног бића.

Слободан Амановић се захвалио свима који су дошли и навео да је све што је желио да каже рекао у својим књигама и сликама.

– Жеља ми је била да спасим дио културе и обичаја народа Крајине. Било би ми драго да у српском бићу остане нешто и са тог подручја. Морам се захвалити подршци, своје књиге сам сам финансирао. Много су ми помогли Милија Деспотовић и Миле Медић. Писане су ијекавицом и нема страних ријечи. У томе ми је помогла Сњежана Станишић, која је уредница и лекторка мојих књига. Она је заиста на један професионалан начин уредила роман. Веселин Нишавић је штампар. Књиге су опремљене са мотивима које сам радио на уљу.

Амановић се захвалио и породици јер за све ове књиге је требало много стрпљења, али и велики број средстава.

– Књига је посвећена управо породици моје супруге, то је једна детаљна истина. Ради се о судбини породице која је нестала. Тај Жељко кога је спомињао Данко Перић је био њен брат од стрица, али и сви други јунаци који су изгубили животе на мистичан начин у нека времена… Ниједна смрт није темељито приказана како се заиста десила.

Слободан Амановић је Удружењу књижевника Србије поклонио портрет покојног Милована Витезовића, који га је и примио у Удружење књижевника Србије јер је био предсједник Удружења.