У Загребу сахранимо 200 људи годишње, али немамо ниједно венчање

С архимандритом Данилом Љуботином разговарали смо о стању загребачке парохије и црквене општине Загреб, али и о факторима који су важни да би српски народ опстао у главном граду Републике Хрватске.

Отац Данило Љуботина некадашњи је пулски и перојски парох те бивши представник Српске православне цркве при седишту Европске уније у Бриселу. Уз ова службовања, у својој богатој биографији има забележено и да је био духовник у храму Светог Саве на Врачару. Одрастао у Пероју, потомак је црногорских исељеника који су из своје отаџбине у овај истарски градић дошли 1657. године под притиском Турака.

Већ је пет година архимандрит у парохији загребачкој, где помаже митрополиту Порфирију у пасторалним пословима, али и другим облицима црквеног и друштвеног живота од његовог устоличења на дужност у митрополији загребачко-љубљанској.

Како данас изгледа црквена општина Загреб, упоређујући је с некадашњим стањем?

– Црквена општина Загреб данас је, да тако кажем, у некој материјално нормалној ситуацији. Повратила је већи део своје имовине који јој је био одузет. Некада је била једна од најјачих црквених општина на овом простору у периоду дужем од 200 година. Развијала се веома брзо у 19. и 20. веку, имала је прву школу и гимназију на српском језику у овом граду. Биле су школе на мађарском и немачком, али загребачка црквена општина радила је на тадашњем српско-хрватском језику. Пре две године славили смо 200 година Српске гимназије у Загребу, а њена наследница је Православна гимназија „Кантакузина Катарина Бранковић“ која броји око 60 ученика где настојимо да сачувамо своју индивидуалност и да дамо допринос овоме загребачком друштву. Некада су у тој гимназији били градоначелници, угледни и богати Срби, председници адвокатских комора, представници хуманитарних организација. То је време које је далеко иза нас, они су оставили један велики траг и сва имовина наше цркве је донаторска имовина великих Срба углавном из доба Аустроугарске монархије и Краљевине Југославије. Када говорим о стању у задњих пет година од како сам у Загребу, годишње сахранимо више од 150 људи па чак и 200, крстимо 15 до 20 деце или одраслих, а има година када немамо нити једног венчања. Дакле, то је наша поражавајућа статистика.

Што се тиче православне веронауке, да ли сем у Православне гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“ постоји још неки облик учења?

– Мислим да не. Све је то веома скромно. То је проблематика дуге природе. Српске установе у Загребу су изашле из недара православне цркве која је основа српског народа свугде, а посебно у дијаспори. Они људи који су се одрекли свог православног бића, погледа на живот, морала и етике изгубљени су као део нашег народа.

Колико верника учествује на литургији? Да ли сте задовољни бројем?

– Како је дошао нови митрополит Порфирије који је и млад и агилан, он се толико у ових пет година потрудио да све учини за побољшање ситуације у црквеном окружењу. Сви заједно се трудимо, одржавамо много предавања, иступа, хуманитарних акција не гледајући на националну и верску припадност. Дневно дајемо финансијску помоћ најсиромашнијем делу овога града. У шали питам једну госпођу: „Зашто просите испред наше цркве, па нас Срба је сад јако мало у Загребу? Имате огромну катедралу.“, а она ми каже: „Ваши су милостиви и више дају.“ То је унутрашњи порив оријентације човека према хуманитарном раду. Међутим ми недељом и празником, осим Божића и Васкрса, и можда кад је црквена слава, имамо 100 до 150 људи на литургији, а овај град је некад имао преко 35.000 Срба, али данас је све мање верника. Већ сам рекао да имамо скоро сваки дан сахране, а некада и две или три на дан. Каква ће бити наша даљна судбина? Млади људи, па и стипендисти „Привредника“ би требали да буду расадник омладине и свести о свом самобићу, историјској улози на овом подручју и доприносу цивилизацији и култури. Морамо да имамо као искру српску културе и генијалности Теслу, Миланковића, Гавелу и све који су допринели овом граду и шире те дали страховите доприносе култури и цивилизацији уопште.

Какав је однос са осталим верским заједницама у Загребу?

– Не могу рећи да имамо проблема, са свима смо у веома коректном односу, иако сви знамо да није лако ради оптерећења из Другог светског рата. Имамо честе сусрете и дијалоге. Можда би могло бити и боље, али смо задовољним садашњим односима. Пре свега смо добри са већинском римокатоличком црквом, али и веома битном исламском заједницом која је све већа и снажнија у Хрватској. Наравно, имамо добре односе и са протестантском црквом. Скоро смо имали заједнички концерт свих цркава и верских заједница у граду Загребу у једној прекрасној сали.

Какца је ситуација са повратком имовине СПЦ-а у Загребу?

– Сам град Загреб мислим да је повратио највећи део имовине. Сав црквени капитал који је вековно дониран цркви наследила је загребачка црквена општина. Мислим да је проблематичан, али нисам сто одсто сигуран, повратак великих површина шума које су припадале нашим манастирима, а посебно Лепавини која има значајну површину невраћене шуме, а од тога би манастир могао да се издржава.

Текст преузет са: srbi.hr