ЗОВ КОРИЈЕНА: У завичају крштење на Преображење

Завичајем не зовемо само место где смо рођени. Завичајем  зовемо и крај где су наше деде и прадеде честито живели и стварали, где су своје животне корене дубоко пустили. Тај корен увек остаје ту где је, али његови пелцери, изданци знају да игром живота крену и да се  дену и у нека друга места света. Некад ближе, некад даље. Како кад и како ко. Како год да је, битно је увек знати за свој крај, свој завичај. И не само знати, него у њега одлазити и тај корен из ког смо и ми никли заливати, од заборава сачувати.  Баш такве кораке сазнања и поштовања родне груде својих предака  имају Никола и Ана Самарџија из Накова.

 

Они су у Републици Српској, у селу Медна (општина Мркоњић Град), на Преображење Господње  у Цркви  Рођења Пресвете Богородице, крстили своје синове Лазара и Душана.  Кад нешто срцем и душом желиш, раздаљина није препрека.

  • Још док се нисам оженио и још док се Ана и ја нисмо остварили као родитељи, имао сам жељу да једног дана моја деца буду крштена овде, у Медној, родном селу мог оца Ранка. Богу хвала та ми се жеља данас на Преображење и остварила. И сам сам још од малих ногу у прелепу Богородичину цркву одлазио. Такође, овим богоугодним чином крштења наших синова, желео сам да родбину скупим на једном месту. Медна је у мени заживела од оног трена када ме отац Ранко као трогодишњака довео. За Медну ме веже и нова породична кућа коју су отац и стричеви направили баби и деди за њиховог живота. Ту су и гробови последња четири колена Самарџија о којима знам из прича живих рођака. Некада ми се деси да сањам бабу и деду и тог истог дана седнем у кола и одем у Медну да им на гробу запалим им свећу и вратим се у Наково – казује поносни Никола након крштења својих синова

Своју срећу и понос због крштења синова са нама је поделила и Ана Самарџија, Лазарова и Душанова мајка. Напоменула је да јој је прелеп осећај јер су њени и Николини малишани крштени на земљи својих предака

  • Прелеп доживљај. Носим лепе утиске када смо раније посећивали и цркву и манастир, да нам деца буду ту крштена и да буду поносна да то кажу кад порасту. Да то буде њихова спона са прецима. Надам се да ће и у том духу и сами даље кроз живот да иду. Моје одрастање такође везујем за Републику Српку. Често сам као девојчица одлазила у околину Бања Луке где су из Дабра, код Санског Моста, били избегли рођаци са мајчине стране. Мудринићи,фамилија са очеве стране, су из Буковице код Цазина. Чувати традицију и обичаје у овом модерном времену лакше је речима него делом. Не само да је лакше, него се најчешће на томе и завршава. Само у причама како је некада било. Ипак, увек има неко ко је другачији од многих – казује нам Ана.

Брачни пар Самарџија није имао дилему у избору кума. Драган Огњеновић, рођени Бишћанин, је Лазаров и Душанов крштени кум. Самарџије су се и на пољу кумства држали српске традиције где је кум појам поштовања.  Не каже се за џабе „Бог на небу, кум на земљи“. Прича кумства им је испреплетена. Драгану и Љубици Огњеновић венчани кумови били су  Николини родитељи Данијела и Ранко. Никола је крстио мале Огњеновиће – Слободана и Наташу.  Планирају да ланац кумства новим карикама надовезују.

 

This is box title

                                                    

КРАЈИШКЕ ПРИЧЕ

  • Увек волим кад одемо код стрица Душана и кад се крене са  причама које су некад биле свакодневица у крајини. На пример да су се људи тамо више дружили и да су били ослоњени једни на друге. Јер тада је човек човеку све био. Сада  овде није тако. Нису могли једни без других да функционишу. И кад неко не прича са неким, проговоре. Посао је тако, између осталог, тражио. Није било фирми да идеш и зарадиш плату, него је све било преко трговне. Свако је у неком свом занимању био и људи између себе су трговали и тако добијали основне намирнице за живот. Мој прадеда Тома био је велики трговац. Узгајао је стару врсту свиња са дугом длаком од које је правио четке за домаћинство и продају – говори Никола Санарџија.

С КОЛЕНА НА КОЛЕНО

Никола и Ана су млађем сину наденули име Душан, по Николином стрицу који је исто то име добио по свом стрицу. Верују да ће се тај ланац наставити. Исто млади брачни пар Самарџија из Накова настоје да нашу српску крајишку традицију уткају у животе својих наследника – трогодишњег Лазара и једногодишњег Душана. Тако, први Лазареви кораци били су и фолклорни у Културно уметничком друштву „Извор“ из Накова. Истим путем ићи ће и Душан.

                                 Текст: Татјана Рађеновић

Коментари
  • Istina čestitke nećacima i unucima

    четвртак, 07. септембра 2023.

Напишите коментар