„Крајишка грамата“ додијељена Зорици Арсић Мандарић и Вељку Стамболији

Књижева заједница Крајине додијелила је у четвртак 8. фебруара традиционалну награду „Крајишка грамата“ Зорици Арсић Мандарић и Вељку Стамболији. Њихово књижевно стваралаштво представили су директор библиотеке Нови град у Земуну Милош Бајић, који је био домаћин ове свечаности, и пјесници поријеклом из Глине Никола Корица и Милан Пађен.



Милан Пађен је упознао присутне са биографијама добитника. Зорица Арсић Мандарић је рођена у Скопљу 1949. Године. Дјетињство и младост провела је у Крушевцу, а у Београду студије медицине. Магистар је и доктор медицинских наука. Супруга је познатог хирурга Драгана Мандарића.

Зорица Арсић Мандарић,која је у недавно, у новембру прошле године овјенчана и „Прстеном деспота Стефана Лазаревића“, истакла је да јој још једна награда значи јако много јер долази од Крајишника – „људи које изузетно цијени“.

-Упознала сам преко мужа Банијца, њухову душу и људскост. Ко се заљуби у Крајину, заљуби се и у Крaјишнике. Сматрам великом привилегијом што познајем људе из Крајине, јер је то непроцењиво духовно обогаћење. Људовати са Банијцима је велика ствар, за то треба срца, вољети те људе. У седам, осам мојих књига углавном поезије, прозе, есеја, у свакој има нешто посвећено Крајини, тим људим и њиховој души и традицији, рекла је Арсић Мандарић која је овим обележила пола вијека књижевног рада током којих је објавила „Крајишка врата“, „Гвоздени лептир“, „Иверица Лазаревог крста“, „Фотеља под малом звездом“, књигу есеја „Златни пресек самоће“ и друге књиге.



Бесједа Вељка Стамболије започета је размишљањем о поривима стварaлаштва и креативности код Крајишника. Птице умиру пјевајући, каже Стамболија подсјећајући на назив познатог романа и још познатијег филма, а „рат је био тај трн на који смо пропјевали пјевајући“. Умјетност и ставарање је, према ријечима Стаболије, био начин да се тјерају авети рата и туга за изгубљеним завичајем, а сам чин стварања, без обзира колики му овоземаљски домети били, награда је и велико богатство.

-Живот је понекад суров , немилосрдан до те мјере да уништава све људске културне и цивилизацијескње вриједности које смо деценијама његовали и стварали . Како се спасити од наметнутог хаоса и како у нереду пронаћи какав такав ред ? Како почети живот испочетка када си прогнан са вјeковног огњишта и цивилизацијског гњезда који су лијечили све трауме и све стресове ове турбо цивилизације. На крају крајева, како не дозволити хаосу да уђе у тебе и претвори те у звијер? Како сачувати питому нарав, љубав, племенитост а одагнати мржњу и злобу? Богами тешко, јер танка је линија која човјека дијели од звијери. Вјерујте ми на ријеч, јер гледао сам то прелажење линије сопственим очима. Кад је човјек угрожен , када му пријети опaсност, спреман је на све и способан да учини страшне ствари. Неко ће рећи да свако има право на одбрану. Има, али не смије прекорачити ону линију и заувијек се огрнути мржњом и у себе уселити дивљу нарав. Ако то уради он се одмнетнуо од људског рода и свјетлост замијенио тамом, са помрачином у себи у сваком и у свему тражи кривца за своју судбину, рекаo је Стамболија koji je изговорио своју пјесму „Добро је имати кућу“.

Добро је имати кућу


Добро је имати кућу
И на кући кров
Штити од кише

Добро је имати кућу
И кућне зидове
Штити од зиме и хладноће

Добро је имати кућу
И на кући врата
Штите од промаје

Добро је имати кућу
И на кући прозоре
Штите од самоће и мрака

Добро је имати кућу
И на кући кућни број
Да знаш гдје ти је адреса

Добро јеимати кућу
И у кући претке
Да знаш гдје ти је огњиште

Добро је имати кућу
И у кући потомке
Да знаш гдје ти једом

Добро је имати кућу
И око куће пријатеље
Да знаш гдје тиј езавичај

Добро је имати кућу
И далеко од куће непријатеље
Да знаш гдје ти је отаџбина

Стојан Продановић, уредник часописа „Пакрачки декрет“, представио је на крају вечери пети број овог књижевног часописа.

Д. Башовић

(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк