Култура / Промоције књига / Књижевне вечери

757 прегледа

субота, 08. октобар 2022.

У Кући Ђуре Јакшића промовисана књига Дамира Милоша

У Кући Ђуре Јакшића у Београду 17. септембра је представљена прва књига пјесама Дамира Милоша Птица из гнијезда ватре.

Милош је почео да пише са својих непуних 20 година, иза себе има много пјесама. У књизи су заступљене пјесме социјалне тематике, љубавне пјесме и пјесаме са лутајућом и мисаоном тематком.

Аутор је рођен у Книну, одакле у Олуји долази у Краљево. Тај прогон и губитак огњишта се рефлектује и на његову поезију. Пјесме су пуне набоја, оштрине, дубоко су емотивне.

Тај осјећај губитка и неправде који је доживио одлазећи са вјековних огњишта провлачи се даље кроз његов живот и има утицаја и на даљи ток његовог живота, како је рекла модератор и пријатељица Дамира Милоша, Маја Радосављевић.

– Преплићу се социјалне теме, филозофске, критике друштва. Дамир Милош друштвене појаве разобличава, огољује, скида маске. У својим двадесетим годинама пишући предвидио је неке друштвене појаве. Осјетио је вријеме које нам долази.

Сенка Милош наводи да дуго није ни знала да Дамир пише, јер је он то скромно чувао.

– Одушевљена сам тим сазнањем јер ми је потврдио да Милоши имају тај ген за писање, и да су заправо јако храбри. Оно што можда не знају људи који сjеде овдје, а нису из наших крајева ми смо доста тврди и затворени. Када из крајишког бића изађе поезија онда је то углавном врисак.

Милошева наглашава да се губитак дома може поредити са губитком драге особе.

– Јако је тешко људима који немају то искуство описати тај губитак. Неко нема потребу да говори о томе, неко има и проналази разне начине. Писање поезије је сјајан начин да се исприча шта нам се све десило и какав је сусрет са новим светом. Какав је сусрет са будућношћу.

Аутор се захвалио свима присутнима што су дошли на промоцију у ово златно доба човјека, али бронзано доба људског духа.

Дамир Милош је прочитао Прогнаничку пјесму.

Слушајући стихове ове Дамирове пјесме сви су занијемили. Док је читао стихове, чинило се да их све изнова доживљава јер како стихови кажу „…Нас је одвео пут рата / 5. августа врелог 1995. године / од кућа и грoбова удаљио / Никад зато душа мирна неће бити.”

У овој пјесми изразито важно мјесто има огњиште као централно мјесто сваке породице „…Наша је ватра, / наша је пјесма на огњиштима / затајила. И када се та ватра угаси „…Човјеку страна земља тешко на срце пада, / суши га и затрпава.”

И не би то све тако тешко падало да је привремено, да се пјесник не мора мирити са чињеницом да је то заувијек… „Никада се вратити нећемо, / поново њиве заорати, /пшеницу жети, винограде брати.”

ПРОГНАНИЧКА ПЈЕСМА

Нас усамљене путнике води пут.

Њише ресе душе.

Путнике којима звијезде у очима сјаје

небо кров над главама.

У ноћима, данима њиховим, самим.

Наша су срца путевима сплетена

далеким цестама зачарана.

Међу њима снивамо.

Нас је одвео пут рата

5. августа врелог 1995. године

Од кућа и гробова удаљио.

Никад зато душа мирна неће бити.

Увијек ће на туђој земљи ратних поклича бити.

Неће ту за нас и славе, ни медаља,

ни ловорика за срце бити.

Протјерали су нас што смо Срби

да умремо у колонама на путу несрећни.

По свијету да лутамо, да никад не сазнамо

ко је од драгих умро или се радио.

Прогнаници лутања смо вјетар великог.

Бдимо сваке ноћи

снови нам крваве.

Отворених очију у таму буљимо у празно.

Лежећи у кревету са рукама савијеним на

потиљак главе.

Мислећи на тебе, далеки Книне.

Лелујају као дух, по срцу шећу слике

поља, ријека, тврђаве, кућа и људи.

Све разваљује душу.

Сузе се спремају горке.

Гори тијело, све кости се у прах створише.

Наша је ватра, наша је пјесма на огњиштима

затајила.

Згажена геносидом у пепо стрвена.

Жижак је свео.

Не чују се звона цркве

у даљинама што брује.

Човјеку страна земља тешко на срце пада,

суши и затрпава.

Стран гроб хладан је, није то гроб гдје су преци,

топал шумом и небом и сузом.

Плитке ријечи и политички догађаји

не занимају човјека без родног краја.

Празан је он, сам на путу сјећања мисли својом.

Мислим о кољевци. Умире од њих.

Никад се вратити нећемо,

Поново њиве заорати,

пшеницу жети, винограде брати.

Жар сунца и мјесеца осјетити.

Утихнуло је све,

тишина је сплела небо.

Сунце и мјесец чаме, пусти без сјенка.

Мир заудара. Авети. Пустош руши зидове.

Трава затрпава, све плете у канџе своје. Раљама

гута земљу.

Зарастају гробља и куће.

Застрашујуће зјапе, борови их једу у таму своју.

Готово је.

Духови су напустили земљу.

Храмови разапети самоћом хује.

Пут је сам, увече слуша кораке давне, плаче као

храст.

Броји старе сате, вјетар га милује, причају, птица

слети.

Сунце у предвечерје крвари.

Ми смо далеко.

7. октобар 2000. год.

Човјек када изгуби дом, онда осјећа да више нигдје не припада, зато не чуди што је пјесник једно поглавље своје књиге назвао „Лутајућом поезијом”.

Дамир Милош не штеди ни себе, ни друге. Своја осјећања и друштвене појаве именује јасно и директно, што можда читаоцу може да изазове нелагоду. Не уљепшава и не ублажава.

Нож је најблиставији,

Кад сам леђима окренут у ваше лице,

Људи.

4. фебруар 2000. год.

Др Драгица Коси је рекла да су пјесме у њој изазвале спонтану асоцијацију на Дантеов Пакао.

–Када сам упознала Дамира Милоша, око себе је владао својим темпераментом и оригиналношћу, помислила сам у овом младом човјеку има неки сасвим други свијет. Он је та птица из ватре, сјајно одабран наслов и могу му само пожељети да лети неким мирнијим небом. Кажу да је поезија универзални језик човјечанства, али предуслови за поезију су најдубља осјећајност и дар да се то преточи у ријечи овдје имамо обје ствари обједињене.