Промоција филма о херојској 37. моторизованој бригади ВЈ

БАНИЈАЦ ПОЛОЖИО ЖИВОТ БРАНЕЋИ КОСОВО И МЕТОХИЈУ

ОД ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСТА И НАТО АГРЕСОРА

 

Михајло Бандур војник извиђач, на служењу редовног војног рока у овој херојској бригади, са још седморицом колега и старешина, страдао је на задатку, 8. априла 1999. године, од ракете испаљене из њемачких НАТО бомбардера, злогласних А – 10. Михајло је рођен у Сиску 1974. године одакле је, са својим родитељима Милком и Стеваном, морао избјећи спашавајући живу главу од повампирених хорди које је у овом граду предводио по злу чувени Ђуро Бродарац. Једна улица у земунском насељу Плави хоризонти носи име Михајла Бандура.

 

СВЕДОЧАНСТВА НА ФИЛМСКОЈ ТРАЦИ

Премијера филма „Херојска 37. моторизована бригада“ у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм“ Управе за односе са јавношћу, одржана је, средином маја, у Југословенској кинотеци у Београду. Пројекцији овог документарног филма, трећег у оквиру серијала “Херојске бригаде”, присуствовали су чланови Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, ратни командант 37. моторизоване бригаде генерал у пензији Љубиша Диковић, борци некадашње херојске 37. моторизоване бригаде и чланови њихових породица, родитељи и родбина погинулих, представници медија и други гости.

Била је то прилика да се изнесе комплетан ратни пут ове бригаде награђене орденом народног хероја. Дoкумeнтaрни филм сценаристе потпуковника Боривоја Оровића ратног начелника штаба бригаде, рeдитeљa Maркa Кaмeницe и снимaтeљa Mиркa Лукaнoвићa, нaстao je у сaрaдњи сa припaдницимa 37. мoтoризoвaнe бригaдe. Свeдoчaнствa бoрaцa осликавају аспекте рада, борбе и дешавања у њиховој зони дејства непосредно пре, током и послије НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Од команданта, преко чланова штаба бригаде, бораца, родитеља и родбине погинулих и рањених, имали смо прилике, у овом двочасовном филму, да чујемо потресне исказе који сваки за себе заслужује посебну причу. Ми смо се опредјелили за трагичну судбину Михајла Бандура једног од најмлађих који није жалио дати свој живот у одбрани отаџбине.

ОД СИСКА ДО БЕОГАДА

Непосредно прије почетка емитовања филма за „Српско коло“ о филму, у коме је заједно са супругом један од активнијих актера, Стеван Бандур отац погинулог Михајла. Стеван и супруга му Милка рођени и су у Банском Грабовцу нажалост познатом по страдању 1200 цивила које су мучки побили усташки злочинци од 24.-26. јула 1941. године.  Прије него што нам је испричао кратки животни пут њиховог јединца Стеван нас враћа на просторе Крајине у ништа мање туробна времена, када је ова породица 1991. године морала спас потражити бјекством из Сиска. Наводи да је и у том тешком времену за Србе било људи хрватске националности који су им помогли, да најприје оду до Ријеке, а потом до Београда, односно Земуна.

По доласку у Србију Михајло наставља школовање у Машинској школи „Петар Драпшин“ у Београду, а по њеном завршетку уписује Машински факултет. Завршава се рат на просторима бивше Југославије 1995. године, живот почиње да се нормализује, али недуго потом, како истиче Стеван, српски народ поново почиње са међусобним диобама.

Свакодневне шетње по улицама, недостатак редовне наставе и нормалних услова за живот и учење Михајла су понукали да се јави на одслужење војног рока. Мислио је да ће се стање у главном граду и држави смирити и да ће он, по завршетку војске, моћи на миру да положи преостале испите, заврши факултет и почне да ради у струци. Мајка и отац нису били најсрећнији Михајловим избором, али познавајући га, посебно његов однос према отаџбини и  крајишки патриотизам, уткан у његове гене, знали су да не могу да утичу на његову одлуку. У јуну мјесецу 1998. године, Михајло одлази на одслужење војног рока у Рашку.

По доласку у Рашку Михајло почиње са редовном, али изузетно тешком обуком за извиђача. Као и већину ствари у животу и ову обавезу је извршио на прави начин, онако како налажу правила службе. Мада политичка ситуација за нашу земљу није ни мало повољна, Михајло не размишља да ће ускоро доћи тежи дани. Срећан је што су му на заклетву дошли родитељи, заједно са њима излази у град. Нико од њих, тада у јуну 1998. године, не слути шта ће се десити десет мјесеци касније.

ОД РАШКЕ ДО ДРЕНИЦЕ

Војнички дани теку по дневном распореду. Михајло је цјењен међу старјешинама, али и друговима из јединице. Истиче се својим понашањем, зрелошћу и способношћу, несебично помажући млађе колеге. Преноси им и своје војничко знање не слутећи да ће га ускоро и сам морати примјенити, на мјесту гдје је то најтеже. У ратним условима на простору Косова и Метохије.

Након пропалих преговора у Рамбујеу, рат је већ на видику. Интезивиране су припреме у свим јединицама. Његова бригада је на самом ободу Косова и Метохије. Питање часа је када ће да крене доље и наравно и он са њом. Тим прије јер НАТО агресија почиње 24. марта нападом 19 свјетских сила на Савезну Републику Југославију.

У свом посљедњем телефонском разговору са мајком, крајем марта 1999. године више се бринуо о стању свог тада болесног оца и ситуацији каква је у Београду. Распитује се да ли је истина што се прича да је бомбардована Галеника. Плаши се за родитеље, за себе не. Уосталом, рекао је још прије одласка мајци да смо изгубили Банију, коју је много волио, а да се Космет бранити и одбранити мора. Мајци поручује да случајно не потежу неке везе, како би га извукли из војске, одвојили од другова. „Ја се од својих другова и старјешина не растајем, ма шта буде“, посљедње су ријечи које су од њега стигле до родитеља.

Ускоро, почетком априла, 37. моторизована бригада ВЈ под најтежим условима и сталном тензијом од напада из ваздуха, успјешно се пребацује на простор Дренице. На простор општина Глоговац, Клина и Србица, гдје у најмирнијим временима није српском народу било лако живјети од сталних провокација, али и отворених напада албанских екстремиста. Ту се налазио и главни штаб терористичке ОВК. Пред Михајлом и његовим саборцима је тежак задатак, очистити Дреницу од непријатеља који су кукавички, немилосрдно, уз помоћ НАТО савезника, задавали мучке ударце српској војсци и полицији распоређеним на том простору.

Након што се бригада консолидовала крећу и прва чишћења. На почетку успјешно, са мало губитака, а онда долази један од најтежих дана за припаднике бригаде. Креће се у чишћење терена у околини села Горње и Доње Обриње. Михајло са још седморицом старјешина и војника креће на челу колоне јер њихов задатак као припадника извиђачке чете је и био да буду у првим редовима. У тренутку када је пинзгауер, у коме се налазио Михајло, претицао нашу тенковску колону, ни откуда се појавио њемачки А-10 авион. Ракета намјењена уништењу тенка погађа пинзгауер. Након њеног дејства, мук. Остају само угљенисана тијела у овом возилу Војске Југославије.

МАЈЧИНО ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Да ли је требало бити баш тако? Да ли је возило са извиђачима смјело да се ту налази у том тренутку? Питање за анализу о коме треба размислити.

У најпотреснијем свједочењу у филму мајка Милка говори о даљем слиједу дешавања. Породица је обавјештена о смрти Михајла 10. априла. Проблем представља идентификација тијела. Мајка жели да на било који начин дође до синових посмртних остатака. Наилази на разумјевање на ВМА од чувеног патолога др Зорана Станковића. Питао је др Станковић има ли Михајло нешто специфично на свом тијелу по чему би га могли препознати. Одговорила је да су му, као и њој, два прста на нози срасла.

Након неколико дана стиже позив да мајка дође на идентификацију посмртних остатака сина. Тешко је ту њену исповјед чути и на филму, а како је њој било то само она и Бог знају. Препознала га је баш по ономе што је навела др Станковићу. У документарном филму и на његовој промоцији у Рашкој поменула је и то да се угљенисано тијело није могло одвојити од панцирног прслука. Претешка прича за гледаоца, а породица Бандур зна како су се осјећали у тим тренуцима.

Сахранили су свог јединца Микија Банијца, како је волио Михајло да га зову. О томе би се могло још понешто написати, али није тренутак за то. Можда у некој другој причи и о томе, али и о тренутку погибије. Ипак је и све горе наведено довољно тешко и потресно.

Текст: Жељко ЂЕКИЋ

Фото: Ж. Ђекић, Застава филм, породична архива