„Дани сећања на српске јунаке и добровољце“: Браћу нико неће раздвојити

Сусрет потомака српских јунака из Војвода Степе и домаћина у Васојевићима.

ОВИХ, чудно топлих октобарских дана, у слободарске Васојевиће, поново су стигли гости који то више овде и нису – пријатељи из Баната, чланови „Удружења ратних добровољаца 1912-1918. године“, њихових потомака и поштовалаца, којима су формални домаћини били не само људи из истоименог удружења из Берана, већ сви добри људи са којима су се срели, током вишедневне манифестације „Дани сећања на српске јунаке и добровољце“.

– Синови Совјетског Савеза, црвеноармејци Николај Семјонов, Иван Иванович и Василиј Зајц борили су се на нашој груди у Андријевичко-беранском партизанском батаљону. Пали смрћу храбрих, августа 1943. године. Овај споменик поново је окупио потомке родољуба и патриота, да одају дужну пошту и поштовање страдалој руској браћи – беседио је после дочека у Беранама, на слободишту Књажевац у Андријевици, домаћин Микан Перовић, ширећи руке према 28 споменика са 1.500 имена који сведоче о учешћу Васојевића у ослободилачким ратовима, који су спомен-обележја добили на још 40 места на подручју овог места, где како рече Микан станује српско-руска идеја, духовност, вера, „где су се укрстили људски путеви и судбине, где су се помешали векови преточени у мермер и историју“.

– ОВДЕ узвишено почивају црвеноармејци који су приликом Пете непријатељске офанзиве, маја 1943. године, погинули као борци Андријевичко-беранског партизанског батаљона. Они нас, између осталих, обавезују, да гајимо добре односе са Русијом и Србијом, јер ми смо једнородна браћа коју никаква сила овога света не може раздвојити – зборио је Перовић.

А „Писмо мајци Русији“, на светом месту, на „увид јавности“, пружио је новинар и песник Дарко Јововић:

– Пишем ти поново Русијо, надо. Пишем ти руком Ћириловом. Утамничен у дивље стадо. Преклан сабљом Каиновом. Овде се семени куга. Глас се неразумни чује… Пишем ти као пре седамдесет љета. Кад су због тебе правили Отоке голе. Закључавали врата света. Забрањивали да се вољени воле, „писао је из ризнице стида“, пред свима бивши боем.

– Добро је што се није родио много раније – закључише потомци слободара, и колона крену ка Краљима, где здравицом „наоружан“ пред спомеником вожду Карађорђу пред њих стаде председник МЗ Краље Милутин Хари Ђурковић.

– НЕМАМО право да заборавимо оне који су исписали златна слова наше историје, а гости из Војвода Степе потврђују да су Србија и Црна Гора једна фамилија и да само заједно можемо напред. Овакви сусрети потврђују да се зубља слободе, достојанства и патриотизма никада неће угасити на светим водама Лима – грмео је Ђурковић, не пропуштајући да госте упозна са чињеницом да су Карађорђевићи пореклом из тог места, што је и краљ Александар нагласио у јединој посети Васојевићима, давне 1925. године.

Да слободари морају добро да се окрепе, потврдило се у „Дубирогу“, прелепом угоститељском здању. Уз добар, еколошки залогај и стару шљиву, зајечале су гусле.

– Ај сваког љета кад божур исцвијета, Милош слази и Косовом шета, С јунацима без мане и страха, Што с Косова кроз облаке праха, С Обилићем са крваве њиве, Отидоше да вјечито живе – извијао се, уз струне гусала, глас петнааестогодишњег Синише Петрића, из Рујишта, код Берана, у кога је нетремице са поносом гледао чувени гуслар Мишо Кубуровић, захваљујући коме су гусле постале „домаћи инструмент“ у Скандинавији и многим домовима широм света.

– Крећи!