Гуслар и писац Милорад Шаровић написао око 1.500 епских пјесама
Милорад Шаровић рођен је у селу Пржине, у високој Херцеговини. Откад зна за себе, зна и за гусле. Отац и стриц су знали да гуслају и овај свети српски инструмент имао је посебно мјесто у њиховој кући. Данас Милорад не само што гусла већ је написао око 1.500 епских пјесама и издао четири збирке епске поезије и један роман.
Основну школу је завршио у сусједном селу Степен, гимназију у Гацку. Педагошку академију српски језик и књижевност је завршио у Сарајеву, да би се 2010. преселио у Београд.
Објавио је четири збирке епских пјесама. Прва је објављена 1999. године Главе изабране у којој је опјевао ратне догађаје. У збирци Равногорка је опјевао равногорце.
– Увијек се враћам својој Херцеговини јер је то завичај Светог Саве, то је подручје гдје се епски живи. Прво са чим сам се срео то су гусле мог покојног оца које су висиле на зиду и знао је да гусла. Као и мој стриц Радован кога су усташе заробиле на почетку Другог свјетског рата, одвеле га у Гацко и тамо мучили. Затим су га одвели пред Корићку јаму, пребијали му ноге и руке и првог га бацили у јаму, да би увече остале Корићане и мјештане побацали, њих око 136. У роману Гусле стрица Радована описао сам тај догађај. Мој стриц је убијен само зато што је био Србин, народни гуслар, ишао по народу и говорио епску поезију, био је и члан Соколског друштва.
Изгубио је пет стричева, а тројица никада нису ни сахрањени, двојица су кости оставила на Косову, а један је убијен од стране комуниста у Гацку и никада му није пронађен гроб.
У Сарајеву је провео 10 година, радећи као просвјетни радник у селима око Сарајева гдје је претежно живјело муслиманско становништво. Када су почела ратна дејства отишао је у Гацко. Формирао је добровољачку јединицу Бијелих орлова и окупио око 65 момака, те су отишли у Борке изнад Коњица да ратују. Након рата је предавао српски језик 20 година у Гацку. Основао је Удружење гуслара и епских пјесника Тешан Подруговић у Гацку.
– Тада сам интензивније почео да пишем епске пјесме. Гусле су ме подстакле да пишем епску поезију. У припреми је роман Поробљени праведници и у припреми је нова збирка пјесама које сам писао у посљедњих годину дана.
Оријентир у писању му је да пише о мање познатим јунацима, и страдањима. Пише о догађајима који нису довољно опјевани, а завређују пажњу.
– Написао сам пјесму Први Србин на стрижевом коцу. Никола Скобаљић из Дубочице (околина Лесковца) је први забиљежен именом и презименом кога су Турци набили на колац. Можда су и неког прије њега, али је његово име прво забиљежено. Опјевао сам и Чучук Стану, жену Хајдук Вељка. Вратио сам Марка Краљевића у моје Херцеговце, што ми неки замјерају. У Дубровачком архиву пише да је Мрњава прадјед Марка Краљевића родом из Лијевна (Ливна) то је била област Хума, односно Херцеговине и владао је краљ Урош и чак је Марка Краљевића ставио за конзула у Дубровнику.
Из овог времена је опјевао Косту Алексића, витеза из Тачевца, куршумлијског села који је двадесет четири сата бранио село, сам са женом која му је доносила муницију, од шиптара.
– Служио се војничким триковима, да би дјеловало да око његове куће иде колона војске, пуцао са разних положаја да помисле да има линија одбране. Одбранио је са женом село док није стигла помоћ након 24 часа.
Писао је о Јефти Јефтовићу, витезу са Проклетија који је брдски топ на својим плаћима преко Проклетија пренио и донио до Драча.
– Тада је генерал француске војске рекао да жели да упозна тог витеза и закитио га је Оредном Легије части и Јефто му је тада рекао да му не треба орден, него маст да подмаже топ да отјера непријатеља.
Највише је научио од старих људи из свог краја. Наглашава да се морају читати књиге о српској славној историји, слушати старији који су доста памтили и који могу испричати занимљиве приче које још нису забиљежене, или ако јесу мало људи их зна. Око десет гуслара је снимило његове пјесме.
Са супругом има регистровано Српско књижевно друштво Завет Видовдану и баве се издаваштвом, до сада су објавили око 200 наслова.
– Поента нашег рада су наши зборници поезије родољубиве, мисаоне и духовне. До сада смо издали 18 зборника поезије, за Видовдан 9 родољубивих и за Божић 9 духовних. Ове године правимо Десети видовдански зборник и назваћемо га Антологија видовданских зборника. У њему ћемо сабрати свих 9 досадашњих зборника.
Као изразити патриота писање о јунацима и страдалницима доживљава као позив, као нешто што жели да остави млађим генерацијама како би из његових пјесама сазнавали о славној српској историји.
Милорад Шаровић је редовни члан Матице српске у Новом Саду, члан Удружења књижевника Републике Српске, потпредсједник Књижевног друштва Завет Видовдану из Београда, потпредсједник Друштва гуслара Никола Тесла у Обреновцу, и предсједник Удружења европске академије српских наука и умјетности – подружница за Србију.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
ПОКОЉ У ПРЕБИЛОВЦИМА
(према писму италијанског генерала Александра Лузана Мусолинију)
Послушајте моји Херцеговци
Страшну причу звану Пребиловци
Да остане као опомена
Кроз будући вакат и времена
И сви редом Срби нека чују
За усташку у њедрима гују
Која пуни јаме и логоре
На Балкану уз Јадранско море
С благословом Папе и Хитлера
И Јосипа Броза пролетера
Српски народ из крша љутога
А уз помоћ Светаца и Бога
Опстао је у тијем кршима
Пред пашама и пред дервишима
Кроз читавих пола миленија
А о чему пише историја
И тако би и на даље било
Да се Српство није удружило
У Државу с народом хрватским
Још га части загрљајем братским
Па га спаси да се не утопи
И швапска га чизма не поклопи
Но то не би свето усташама
Па кренуше маљем и камама
И осталим дивљачким алатом
Удружени са Хитлером братом
Да побију Србе и покољу
И испуне Поглавнику вољу
Након једног страшног сазнанија
Оде писмо за Мусолинија
Које пише крај српских мртваца
Александар из Пребиловаца
‘Талијански генерал Лузано
Што је тамо изненада бан’о
Па протокол прекрши и права
Због дјечијих одсјечених глава
Које нађе у основној школи
Јер га срце због призора боли
„Кад угледах дјечија тијела
А ни једног не бјеше цијела
Мала дјеца одрубљених глава
Учитељка крај катедре спава
Сва у крви са тридесет рана
Несрећница бјеше силована
Наочиглед сто двадесет ђака
Од монструма неумних лудака
То је призор ужаса и страве
Све су клупе у школи крваве
Мала рука књигу загрлила
А сваку је ђачка крв залила
Из утроба ове дјеце мале
Усташе су срца ишчупале
А цријева исукали танка
Преко клупа про закланих ђака
Па их онда у облику врпца
Привезали за невина срца
А чивије у срца заболи
Да прославе злочинци у школи
Невиђено помрачење ума
И лудило усташких монструма
Још у углу у крвавој школи
Видјех врећу разасуте соли
Са којом су животиње ове
Током клања солили вратове
Своју жртву клали натенане
Да би теже подносила ране
Кад сам крен’о да напустим школу
У великом и страшноме
болу
И уз тешко психолошко стање
Начуо сам дјечије кркљање
Два војника испод мртвих ђака
Извукоше једнога дјечака
Што је био у самртном ропцу
И живот му висио о концу
Гркљан му је на пола пререзан
А језик му за вилице везан
Десна рука бјеше одсјечена
А цријева вире и слезена
Једва смо га ставили у кола
А за нама остала је школа
Са сто двадес’ закланијех ђака
Да им кука довијека мајка
Кад смо малог у живот вратили
Из његове приче смо схватили
Све детаље покоља овога
И крвавог пира усташкога
Како дјечак преживјели вели
Злочинци су оркестар довели
Од мјештана чапљинских цигана
Уз музику дјеца су поклана
И уз звуке циганске тамбуре
Крв невина и мозак да цуре
Па још прича невино дијете
За усташке оштре бајонете
Како су га клале иза врата
Па како су његовога брата
Распорили па онда заклали
А двије им сестре силовали
Тако редом неколико сати
Нико не би да у школу сврати
То усташе крволочне знаше
Па не сташе док их све поклаше“
Сто двадесет малих мученика
С благословом једнога жупника
Сном вјечнијем у Чапљини спава
Мртва чета одсјечених глава
У српскоме селу Пребиловци
У коме су многи Херцеговци
Пострадали као ови ђаци
Само зато што су Православци
“ Не могу ти описати Дуче
Трагедију коју виђех јуче“
Па му даље у писму настави
„Овај мали кад се опорави
Побјег’о је због наше непажње
Нађосмо га послије потражње
Бјеше заклан на кућноме прагу
Јер сам касно послао потрагу
Још хиљаду становника села
Неретва је вода однијела
А јаме су напуњене разне
Па ниједне ође нема празне
Но из сваке Српске кости вире
И крв људска кључа и извире
На срамоту трулог човјечанства
Па и нашег несрећнога царства
Ако одмах не дигнемо руке
Од усташког покоља и бруке
Кад будемо једном поражени
С усташама бићемо кажњени
Јер нијесмо учинили ништа
Да Србима спасимо огњишта“
Да је било таквих генерала
Многа Српска глава би остала
А да многи бјеше ‘вако кадар
Да уради што и Александар
Мање би се напунило јама
И усташких крвавило кама
Ма и после његовог апела
Смањише се монструозна дјела
Јер су отад многи ‘Талијани
Што су били на усташкој страни
Увидјели да то добро није
Па штитили Србе Далмације
А за то им треба рећи хвала
Преко струна светијех гусала.
Књижевник Милорад Шаровић
ГЕНОЦИД У ЈАСЕНОВЦУ
Епски пјесник родом Херцеговац
Откриће вам да је Јасеновац
Српско мјесто ужаса и страве
Ђе су ножем поскидане главе
С краја на крај другог свјетског рата
А тијела пререзаног врата
Бацана су у ријеку Саву
Па крвава стизала Дунаву
А друга су стизала низ Дрину
Па одатле Богу на истину
Седамдесет и седам година
Траје борба честитог Србина
Да покаже Свијету без вида
Ово мјесто страшног геноцида
Гдје су људе Православне Србе
Покрај Саве вјешали на врбе
А већину у мукама клали
До задњега нијесу престали
Ножевима вадили су очи
Тај ритуал никог не прескочи
Глас не даше мученици јадни
Што су били и жедни и гладни
Јер усташе не давају храну
А кољу их у свакоме дану
И послије маљева и каме
Трпају их у дубоке јаме
Којих тамо има на хиљаде
Над којима злочинци се сладе
Од Градишке па до Јасеновца
Не остаде ни човјек ни овца
Само што се крсте са три прста
И што није молитва им иста
Највећа је трагедија била
Кад су дјецу из мајчиног крила
Отимали па пред мајком клали
А онда их у ваздух бацали
Да крвава у висину лете
Па вадили оштре бајонете
Да дјечицу на њих дочекају
Мајке јадне вриште и кукају
Гледајући своја мртва чеда
Сунце стало па крваво гледа
Шта од дјеце дивљаци радише
Тад мајкама очи повадише
Да последња остане им слика
Врат пререзан од сина јединка
Докле и њих усташе не смакну
А да онда гавранови гракну
Па да слете на свјежа тијела
И госте се за дана бијела
А ноћ црна ту гозбу крваву
Прекинуће уз ријеку Саву
До наредног јутра и свитања
И новога усташког поклања
Људски разум не може да схвати
Шта чинише усташе Хрвати
С благословом свога поглавника
Крволока, ‘рђе и крвника
И уз помоћ Папе и нациста
А идеја свима бјеше иста
Да покољу Србе у том крају
Па да без њих живе и владају
А тако су радили дивљаци
И остали безумни лудаци
Јер то није својствено човјеку
Да лешеве баца у ријеку
И да дјецу тек рођену коље
Због болесног нагона и воље
Ни звијери многе крволочне
Не би ове злочине безочне
Починиле од невиних људи
Јер и код њих осјећај се буди
После гозбе да треба престати
А не даље без разлога клати
Десила се страшна трагедија
Каквих мало памти историја
А још теже пада кроз времена
Што је била и заборављена
И што дуго о том се ћутало
Па се мало о злочину знало
А злочинци нијесу кажњени
Иако су били поражени
Но слободни бише у Држави
Коју Јосип са њима направи
Број закланих Срба умањише
Но не може да се ћути више
Па се рана мора да извида
Баш на мјесту страшног геноцида
Јасеновац и Градишка стара
Нек језиком мртвих проговара
Да сав свијет и чује и схвати
Какав злочин чинише Хрвати.
Нек је вјечан помен мученици
Богу хвала на овој прилици
Што ми даде велики ослонац
Да поменем страшни Јасеновац
Кроз стихове нека вјечно траје
И упозна младе нараштаје
Да се памти а и опомиње
И уз пјесму нека се помиње
Свака жртва што је тамо пала
Преко струна светијех гусала.
Књижевник Милорад Шаровић
