Скопљански дани Радослава М. Грујића – (не)намерно прећуткивани

Пише: Милош Стојковић,

Српски културно – информативни центар „СПОНА“ из Скоплја

Преносимо у целости ауторски текст Милоша Стојковића, члана Српског културно – информативног центра СПОНА, у вези медијских извештавања о отварању изложбе у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду 8. јуна ове године, под називом „Отргнут од заборава академик проф. др Радослав М. Грујић“, са допунским подацима о периоду живота и рада поменутог научника у Скоплју (1920 – 1937):

Обрадовани вешћу да је у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду 8. јуна била отворена изложба под називом „Отргнут од заборава академик проф. др Радослав М. Грујић“, о којој су вест пренели бројни електронски и ТВ медији (Агенција Бета, ТВ Храм, инфо портал СПЦ, портали дневних београдских листова Политика и Вечерње Новости), што је свакако употпунило значај овако важног и великог догађаја о великану српске црквене историје, музеологије, епиграфике и археологије – проф. др Радославу М. Грујићу, морамо приметити да се у извештајима врло површно и стидлјиво помиње период живота и рада овог великог научника у Скоплју (1920 – 1937). Намерно скрајнут или не, сматрамо да су читаоци остали ускраћени, по нашем скромном мишлјењу, за можда и најзначајнији период живота и рада највећег српског заштитника хришћанске (српске, али и опште светске) споменичке баштине и реликвија.

У двомитној видео изјави (објавлјен 26. 6. 2023. године) једног од аутора изложбе, Милутина Шаховића (аутори изложбе су Игор Живановић, Милутин Шаховић, Никола Крсмановић, како стоји на сајту Универзитетске библиотеке од 2. јуна ове године у најави догађаја), такође није поменут скоплјански период, са разумлјивим акцентом на ископавања манастира Св. Архангела код Призрена 1927. године и проналаску моштију цара Душана Немањића и спашавању моштију српских светителја пред усташама из фрушкогорских манастира: Св. Цара Уроша, Св. Кнеза Лазара и Св. Деспота Стефана Штилјановића 1942. године.

Најобимнији и најтемелјнији текст поводом поменуте изложбе објавлјен је на порталу Спутњика, ауторке Марије Јаковлјевић, такође у току данашњег дана (26. 6. 2023. г.), под насловом „Пронашао земне остатке цара Душана, а онда их телом штитио од уништења: Ко је био Радослав Грујић“.

Међутим, као и у случају претходно поменутих текстова о поменутој изложби, ни овај не осликава врло богат и значајан период и неизбрисиве заслуге Радослава Грујића у Скоплју, тада регионалном центру области називане „Јужна Србија“ и касније најјужније бановине Кралјевине Југославије – Вардарске.

Како би читаоци били упућенији, укратко ћемо анализирати поменути текст портала Спутњик:

„Радослав Грујић, оснивач Музеја Српске православне цркве и Музеја Јужне Србије, оснивач и уредник бројних часописа, врстан познавалац и тумач старих рукописа и артефаката, заслужан је за очување српске и светске културне баштине. „Био је главни ауторитет за камену пластику и превођење српских средњовековних списа, човек који је основао часопис ‘Гласник Јужне Србије’ и сарађивао са 29 часописа. Нјегов научни рад је био заиста фасцинантан“, каже за Спутњик један од аутора изложбе „Отргнут од заборава академик проф. др Радослав Грујић (1878-1955)“, Милутин Шаховић.“ Поред допуне аутора изложбе да је седиште Музеја Јужне Србије било у Скоплју, свакако би исправили и горе изнету тврду да је поменути часопис који је Р. Грујић покренуо и уређивао у Скоплју носио назив „Гласник Јужне Србије“, пошто научни часопис никада није постојао, већ да се називао „Гласник Скопског научног друштва“. Не знамо да ли је коаутор изложбе направио ненамеран лапсус или помешао са још једним часописом који је такође поренуо Грујић, „Гласник Музеја Јужне Србије“, или не, али у сваком случају важно је истаћи немерлјив допринос неуморног Радослава Грујића у њиховом покретању и уздизању на ниво угледнијих у научној јавности ондашње Кралјевине Југославије, али и широм Европе.

Даље у тексту, осим помена да је након Првог светског рата радио као професор у Београду, те да одлази у новоформирани Филозофски факултет у Скоплју, других података просто нема. Читавих 17 година живота и научног рада у Скоплју је прескочено! Текст помиње ископавања у Св. Архангелима (1927) код Призрена, без помињања ангажовања надлежног Музеја Јужне Србије из Скоплја, чији је тада управник биоу управо Р. Грујић, већ наставлја са 1937. годином и његовим повратком у Београд. Поред помена заслуга Р. Грујића у оснивању Музеја СПЦ у Београду (1940), нигде није поменуто нити то да је његова препорука за долазак у Београд било пре свега отварање митрополијског „Црквеног музеја“ у Скоплју (1937), дакле старијег од самог централног Музеја СПЦ, за шта је свакако био најзаслжнији управо Радослав Грујић.

Радослав Грујић у Скоплју (1920 – 1937) – неизбрисив траг на проучавању колевке српске средњовековне црквене историје

Сублимирајући, заслуге Радослава Грујића за историју српске цркве, као и заштиту реликвија и споменичког наслеђа јесу немерлјиве и свакако највеће од свих српских делатника на том полју. Сматрамо да је управо скоплјански период живота и рада Радослава Грујића (1920 – 1937) био и далеко најзначајнији, узимајући у обзир услове и околности у којима је радио заједно са својим колегама. У Скоплју је на Филозофском факултету предавао националну историју, црквену историју и археологију (1920 – 1937). У два наврата био је декан факултета у Скоплју (1930 – 1933 и 1935 – 1937). Оснивач је „Скопског научног друштва“ коме је председавао од 1921. до 1937. године. 1925. г. покреће и „Гласник скопског научног друштва“, који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је и „Музеја Јужне Србије“ у Скоплју чији је управник био од 1921. до 1937. године, као и његовог стручног часописа „Гласник Музеја Јужне Србије“. Два пута је организовао археолошка ископавања у рушевинама манастира Св. Архангела код Призрена, као управник Музеја и његовом заслугом 1927. г. откривено је најзначајније археолошко откриће – гробница цара Душана. Један је од оснивача и „Црквеног музеја са галеријом фресака“ у Скоплју 1937. г. (у цркви Св. Мине). На позив патријарха Варнаве (пре тога митрополита Скопског 1920 – 1931) долази 1937. г. у Београд, где је поставлјен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У престоници је радио и на обнавлјању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице (1937 – 1940), као признање за резултате постигнуте у Скоплју.

Који је мотив да ангажовање Р. Грујћа буде сведено само на рад у Београду и Призрену, није нам баш најјасније, али свакако делује „осакаћено“ и редуцирано према модерним државним границама. Сумњамо да је Грујића водила било каква друга мисао до очувања српског, али и опште цивилизацијског културног наслеђа. Од римске Хераклеје (Битолј), Стобија (Велес) и Скупија (Скоплје), до манастира Св. Атанасија (Тетово) и Св. Архангела (Призрен), и спашавања реликвија српских светителја од усташког уништења у фрушкогорским манастирима. Надамо се да је поменута изложба много подробније сагледала скоплјански период Радослава Грујића (1920 – 1937), као и да ће поменута изложба бити организована и у Скоплју – граду који је био дуго година дом и великана српске и светске науке!

И после свега…

Како не би било забуне или злонамерне интерпретације, валја објаснити читаоцима да је појам „Јужна Србија“ тада означавао сав простор које су две српске кралјевине и савезнице, Србија и Црна Гора, ослободиле од Османске Турске у Првом балканском рату 1912 – 13. године „Осветивши Косово“ и одбраниле од насртаја Бугарске у Другом балканском рату током лета 1913. године, те га никако не треба поистовећивати са „Македонијом“ као географским појмом или „Северном Македонијом“, као простором савремене државе. Јужна Србија је окуплјала део Старе Рашке, Метохију, Косово и наравно простор дела (Вардарске) Македоније, тј. територију и данашње Републике Северне Македоније.

Све ове територије под збирним именом „Јужна Србија“ су као интегрални део Кралјевине Србије ушле у састав новопроглашеног Кралјевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, дакле представлјала шири простор од Македоније (у било ком значењу), а који се пре тога још и називао „Стара Србија и Маћедонија“. Управо је за овај простор били су надлежни „Музеј Јужне Србије“ (1924), као и „Филозофски факултет“ (1920), и из њега произишло „Скопско научно друштво“ (1921), „Црквени музеј са галеријом фресака“ (1937), са природним гравитационим центром у Скоплју, као центру некадашњег Косовског вилајета и конзулским градом у доба османске власти (у Скоплју је био и конзулат Кралјевине Србије 1887 – 1912), али и град од изванредног символичног значења за српску средњовековну државност, која је била и узор у нововековним политичким оквирима тога доба. Све горе поменуте установе науке, уметности и културе у Скоплју не би постојале, опстајале и развијале се да није било великог Радослава Грујића.

Управо у својству управника Музеја Јужне Србије, а не као „индивидуални копач“, како би се могло помислити из читања поменутих текстова, учествовао је у организованом ископавању локалитета манастиру Св. Архангела код Призрена 1927., које су резултирале открићима гроба првог цара из лозе Немањића. Током боравка у Скопљу, Грујић је учествовао и у ископавањима у манастиру Св. Атанасија у селу Лешак код Тетова, учествовао у враћању у дешифровању надгробне плоче кралјице Теодоре, мајке цара Душана, која је била у Скоплју, у кругу цркве Св. Димитрија, али која је у оба светска рата одношена у Софију, у где се и данас налази.

О свему поменутом Радослав Грујић је оставио научне записе у познатом часопису „Гласник Скопског научог друштва“, који је управо он покренуо 1925. г. у уређивао све до његовог одласка на Теолошки факултет у Београду 1937. године.

 

Преузето са: Медија сфера