Анђа ШУШИЋ: Сваки писац је и неимар: неуморни градитељ дјела које би да остави за будућност

Да пензионерски дани могу бити итекако плодоносни доказ су многобројна дјела иза Анђе Шушић, а и даље неуморно пише и проналази инспирацију у природи, животу, догађањима. Како каже ово је њено вријеме. Писање је морало да сачека неко своје вријеме. И дочекало је. Велики је родољуб и често каже да читав свијет једном мора да схвати да смо ми народ који не љуби ланце. Слобода је услов нашег опстанка. Воли жив догађај, жели да осјети како он пулсира.

Једнако добро се сналази у свим жанровима. Каже да воли књижевност у цјелини. Свака књига јој је као новорођенче, а има их девет; сваком се једнако радује. Ипак приповјетка јој је првенче; она станује у њеној души.

Реците нам нешто више о књизи Кореспонденција духа и ума.

– То је мени посебно драга књига. Нисам је писала сама. Имала сам част да ми господин Драган Вилић укаже повјерење, и уз његово на књижевном пољу високо постављено име / свакако заслужено /, подигне и моје име, ојача ми самопоуздање и утемељи одважност. Зато бих умјесто моје ријечи, из поштовања и захвалности за учињено, а као одговор на ово питање, нагласила дио Поговора који је за ову књигу написао Вилић:

„Зачетак ове књиге, њене прве странице настале су у другој половини 2021. године као посљедица сарадње књижевнице Анђе Г. Шушић и мене на књижевном плану, као и резултат пријатељства које је плануло кроз дружење пар година раније. Тада сам још увијек живио у Америци и дијелило нас је хиљаде миља, али у суштини у којој не постоји ни простор ни вријеме, у вјеровању у метафизичко, космичко, захваљујући предодређењу, интернету… дистанца између нас није ни постојала јер све је у мислима, све је воља и представа – што би рекао Шопенхауер. Грађење куле пријатељства и сарадње, у самом почетку није ишло баш глатко због узајамног непознавања, јер је живот, и њу и мене учио опрезу, који је она прилично спознала, а ја никад нисам савладао тај испит и дан данас га неуспјешно полажем, али и услијед нама непознатих и недостижних искушења пред која смо стављени од стране оних који су поставили овај задатак. Зашто ово пишем? Која је сврха ове отворености?

Па, желио бих да упознам читаоце ове књиге о томе ко су аутори, који су разлози настанка овог дјела и како је оно настало. ”

Откуд идеја за епистоларну форму?

– Ова књига је скуп писама, размјене мишљења о различитим темама: филозофским, историјским, социолошким, друштвеним, вјерским, темама из свакодневног живота. Средњовјековна, епистоларна форма нам се учинила подесном. У суштини људи воле да прочитају писмо и ми смо одлучили да им пружимо то задовољство. Наш рецензент, уважени књижевник, господин Милорад Куљић о томе каже: „Писмо је дијалошка форма, којом се изражавају мисли и осјећања, са очекивањем одговора, од оног коме је упућено. Скуп писама се може формирати у књигу, тзв. епистоларне форме, која је данас запостављена књижевна форма, коју су овом књигом Анђа Шушић и Драган Вилић, ријешили да оживе, обнародујући дио своје интиме.”

Који су најчешћи мотиви у вашим пјесмама?

– Мислим да ћу најбоље одговорити на ово питање ако се послужим цитатом из моје поетске збирке Надахнуће. То је одломак из Предговора који сам ја написала: „Поезија је сасвим оригинално богатство једне душе. Не само њеног записничара него и шире; слојевите душе, и ријечи истиснуте из ње; кристала који се таложио дуго, а настао је на темељу личног или мање личног  доживљаја: попут корала приљубљеног уз стијену, у једном тренутку одваженог да се отргне и полети са жељом да се прикаже у свој својој љепоти и понуди као оплемењивач свеколиког емотикона будећи у људима оно најљепше осјећање…

Реците нам нешто више о вашим књигама приповједака.

– Објавила сам двије збирке приповједака: Огледала и Траг нокта. Писање приповјетке је посебно захтјевно. Оно подразумијева вишестрано проучавање и дубоко емотиван доживљај. Приповједач мора бити и пророк. Без поруке приповјетка је тек пуко причање, ређање низа бираних ријечи; није жива и брзо се заборави. Приповједач мора бити тројство: учесник, свједок и пророк. Приповјетку, као форму писања, волим. Највише волим приповјетку; та форма је најбоља провјера писца. У њој су реченице језгровите и јасне, свака ријеч ја на правом мјесту, нема уопштавања. Ако није тако приповјетка губи у квалитету, то јој умањује вриједност.

Да ли је САЧ историјски роман?

– Говорећи о САЧУ, господин проф. емеритус, др Славко Гордић, наглашава: „Сач је књига која захвата широк и висок историјски лук. На томе захвату могло би се написати неколико обимних књига. Ако направим извод из рецензије Пут ка спознаји господина Драгана Вилића, САЧ је: „Спој „историјске патине” и модерног доба, добује као јека кроз нарацију списатељице, која на тренутке гори у историји и прошлости, а на тренутке пламти у сивилу садашњости, а ови тренуци у њеној души букте у ватри страха за будућност нових генерација…”

– Лично мислим да САЧ има историјски оквир, а да је у тај рам сложено више токова: породичних, вјерских, политичких, пријатељских, социолошких, идеолошких, а прије свега људских. Наравно са јаким примесама традиционализма. Сваки лик је специфичан приказ, а уденут је у један од ових токова. А, сви су заједно; метафорички се „крчкају” у истом сачу. Структурално САЧ је био замишљен као много шире дјело. Онда су неки други пројекти добили приоритет. То не значи да је та замисао напуштена. Ево, Ви сте овим питањем покренули лавину. Урадићу ја и тај роман Небески ход. Најкраће речено Сач јесте роман – есеј, дјело са наглашеном историјском и савременом друштвено-политичком позорницом.

Писали сте до сада и поезију, приповјетке, роман… у ком жанру се осjећате најкомфорније?

– Ја волим књижевност у цјелини. Можда ми је мало ближа проза: те дуге реченице у којима мисао може да почне и да се заврши. Поезија је лијепа, рађа се у тренутку кад душа затрепери неким новим осјећањем. Потребом да споји природну и људску љепоту. Проза има димензију мудровања, искуственог, филозофског, размишљајућег. Док се поезија излива, проза се гради. У сваком случају, ако писац нема добру и осмишљену конструкцију, не треба ни да улази у писање. Изгубиће се и биће незадовољан, а лако може и да се деморалише. Писци су врло осjетљиви, имају дозу дjечје безазлености у себи, лако их је повриједити.  Не могу се опредијелити шта ми је ближе. Све зависи од тренутне инспирације. Дуго се то носи у глави, а онда одједном сине идеја, инспирација, неки унутрашњи набој који писцу не да да мирује. Кад се само вријеме појави као проблем, тек онда је писац спреман да пише.

Гдје проналазите теме?

– Мислим да теме проналазе мене. Свако подручје, догађај, нечија судбина, историјско збивање, природа је право богатство тема. Све зависи како се шта доживљава. Понекад ни велики догађај не може да у мени покрене жељу да пишем, а опет обичан човјек, са својом животном причом може да изазове у мени праву буру, ломове у мојој души и потребу да се ослободи тога набоја. Онда могу да пишем ко зна колико. Мисли и ријечи се сударају, престижу једни друге, а ја заборавим и на вријеме и на храну; на све мимо тога писања. И тада настају најбољи записи.

 

Да ли Вам је са годинама теже или лакше да пишете?

– Није ми ни лакше, ни теже. Године немају, барем код мене, везе са тим. Ја волим да пишем. То ме освјежава, надахњује, одмара. Готово дјело је неупоредиво задовољство. Кад си му поставио костур, па га поткао, па умио, спремио за штампу, добио одштампано… Тај мирис књиге изашле из штампарије. То је нешто неупоредиво! Сваки писац је и неимар: неуморни градитељ дјела које би да остави за будућност. Колико у томе и успјева нека „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема… ” (ЊЕГОШ)  Знате: У животу никад не треба журити… Ко је журио, врат је сломио… Ипак, можда је ово тренутак, да признам истину. Писала сам ја и онда… онако, за своју душу, била ми је то нека врста одмора. Написано је доста тога, и стајало је у несређеном рукопису, несистематизовано. Ова техника данас је немјерљива помоћ у писању. Волим да пишем, та жеља ми је основни покретач. Слава Богу, и израз и перо ме још увијек добро служе. Младе године дају виталност, а зреле мудрост. Обједињено: то је оно што желимо.

Да ли тренутно припремате неко ново дјело?

– Да. Моје двије књиге: роман Рам за слику и збирка пјесама Акорди времена налазе се у штампарији. Што се мене тиче, то је готово. Задовољна сам! Рецензије су сјајне, а рецензенти су бескомпромисни… Ни по бабу ни по стричевима… Тако и треба да буде. Надам се успјешним промоцијама. Жељно очекујем сусрет мојих нових књига са читаоцима. Кад уђу у читалиште тек тада ће се видјети њихова вриједност и процијенити статус.

– О радовима који су у току, могу само рећи да су у питању четири пројекта: Једно литерарно-историјско дјело под насловом Окно, поетска збирка Звуци са камена, роман Шта носи река и књига Капи мудрости као скуп рецензија, приказа, осврта, коментара, поклоњених пјесама – оно што сам писала ја другим писцима, и што су писали они мени. Сматрам да је и то начин да им се одужим. Наравно, наведени наслови су само радни; ко зна како ће то бити до краја. Амбициозно јесте…Човјек снује, а Бог одлучује… радићу у времену које ми је намијењено. И никад нећу рећи да, „Немам више времена…” Само да Вам шапнем: Доста тога је већ урађено… има, има још пуно посла. Умало да заборавим. Ваља завршити и роман Небески ход…

 

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун