Поклоничко ходочашће на Свету гору и у Свету Царску Српску Лавру Манастир Хиландар

ПИШЕ: Душко Дејановић

Уочи празника Светог Илије, љета Господњег 2022. године, четворочлана делегација Завичајног клуба Кордунаша кренула је на поклоничко путовање на Свету Гору, у манастир Хиландар. Делегацију су сачињавали: потпредсједник Душко Дејановић, члан Управног одбора Дарко Пругинић и активни редовни чланови удружења фотограф Марко Скорић, познатији под умјетничким именом Легенда Крајине и господин Милан Крајишник. Након три године поново смо кренули на ходочашће, а све због отежаног путовања и превентивних предузетих здравствених мјера услијед свјетске пандемије. Било је ово наше четврто поклоничко путовање на Свету Гору у посљедњих шест година. Доласком у луку Уранополис укрцали смо се у брзи брод којим смо путовали до манастирске луке Јовањица. Због гужве на граници морали смо пропустити трајект и редовну линију. У луци нас је сачекао манастирски превоз. Пут од Јовањице до манастира смо прешли за неких 20 минута планинским превојима и путем. У манастиру нас је дочекао и добродошлицу нам је пожелио наш земљак монах Дамаскин који нас је упутио монасима који су задужени за прихват поклоника. Ту смо заједно у гостопримници, на тераси са монахом Дамаскином, сјели и попили по воду и ми ходочасници домаћу манастирску ракију ципуру чији је основни састав лоза са додатком медитеранске биљке Анис. Ту су биле и чоколадице и ратлук да се окријепимо и освјежимо од напорног пута. Након уписивања у књигу поклоника отишли смо у смјештај који нам је одређен и у којем ћемо да коначимо током боравка у Хиландару.

Тај први дан имали смо слободно око два сата до вечерње службе. Таман да се смјестимо и мало одморимо. Већ око 16.30 часова огласило се црквено звоно чијим се звоњењем позива на вечерњу службу. Послије вечерње службе смо отишли на вечеру у трпезарију чији је ктитор Свети краљ Милутин. Након вечере смо се вратили назад у цркву на поклоњење и цјеливање моштију Светитеља и заштитнице манастира Хиландара Пресвете Богородице Тројеручице и кивоту гробног мјеста Светог Симеона Мироточивог из кога је прије више од 800 година израсла чудотворна лоза која до данас рађа. По завршетку цјеливања имали смо око сат времена слободно, прошетали смо, обишли смо бунар Светог Саве који се налази у дворишту манастира поред Саборне цркве, а затим смо се попели и на пирг Светог Саве.

Уз Саборну Цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице, слави манастира Хиландара, налазе се у зидинама манастира још 12 црквица, посвећених празницима Светитеља и Пресвете Богородице. Око 20 часова ушли смо у спаваону, спремни за починак, ваљало је раније ићи спавати. Сутра је празник, Свети Илија.

Устали смо у 3.30 часова ујутро, када се већином сви буде у манастиру. Кренули смо у цркву на почетак јутарње службе. Монах задужен за означавање почетка јутарње службе обилази око цркве клепајући клепалом, те се тако на тај начин означава почетак јутарње службе. Богослужење је почело тачно у 4 ујутро и трајало је до 8.30 часова. Свих четири и по сата смо провели у цркви на Богослужењу. Након литургије на празник Светог Илије, отишли смо на ручак. У трпезарији за вријеме ручка један од монаха који је задужен за читање, чита духовне поуке и житија Светитеља. У Хиландару се од оснивања манастира и доношења типика Светог Са-ве обједује два пута дневно (у Великом посту једе се једном дневно), ручак је око 9 часова ујутро, што зависи од трајања литургије и вечера око 18 часова поподне. Пошто смо се у манастиру нашли на велики црквени празник Светог Илије, у манастиру је била свечана служба. Свети Илија је уједно и слава нашег удружења Завичајног клуба Кордунаша из Београда. Установили смо је прије више од једне деценије на успомену на родни Кордун и црквено народне зборове у парохијама у Дуњаку (стара парохија у селу Клокоч), Тушиловићу, Примишљу, Пјешћаници, Перјасици, Кордунском Љесковцу, као и у другим селима и мјестима на Кордуну. Тако смо том приликом боравећи у Хиландару и обиљежили славу Удружења на овом светом мјесту по први пут од оснивања. Послије ручка смо обилазили круг манастира и околину. Око поднева упутили смо се до манастира Есфигмен да се поклонимо светињи.

У овом грчком манастиру живе и три Србина, монаха. Међу њима је и монах Симеон коме смо носили пакет, послан од његових пријатеља. Због строгих мјера о заштити монаха од ковида улаз у манастир Есфигмен је био забрањен. Ту смо на капији попричали и сликали се са монахом Симеоном. Одатле се упућујемо у Есфигменску луку, гдје смо видјели једног монаха како из чамца лови рибу, и двојицу већ старих монаха како се у миру и тишини моле. Нисмо хтјели да их ометамо, па смо у миру направили неколико фотографија манастира. Одатле смо се у тишини удаљили према путу за Хиландар. По договору налазимо се са монахом Дамаскином и одлазимо најприје до пирга (куле) Светог Краља Милутина у Савином Пољу.

Пирг краља Милутина у Савином пољу

Пењемо се на врх пирга и разгледамо невјероватну љепоту природе хиландарског имања у правцу према виноградима, маслињацима, пристаништу, старом манастиру Светог Василија – Хрусији и цркви Вазнесења.

Ту су забиљежене и прелијепе фотографије из објектива Марка Скорића професионалног фотографа, члана наше поклоничке дружине. Кроз редове чокота манастирског винограда одлазимо до манастирске баште.

Гледамо засаде паприке, парадајза, кукуруза и диња, те осталих пољопривредних култура. Бригу о врту и пластеницима воде монаси заједно са радницима. Одатле одлазимо у најављену посјету у манастирску винарију уз добијени благослов. Винарија се налази код манастирске луке на другој страни обале Свете горе и хиландарског имања, тачније на сјеверној страни. Треба напоменути да највише земље од свих светогорских манастира у посједу има српски манастир Хиландар и то 25% свеукупног земљишта на Светој Гори и излази на обије обале мора. Ту земљу поред српских краљева, царева, кнежева и српског средњовјековног племства куповали су и сасвим обични људи који су са тим чином постали прави задужбинари и родољуби који су градећи цркве и манастире, душе своје ради, мислили на своје претке, али и на своје потомке. Тако се данас Срби могу поносити на то што све имају и посједују на Светој Гори и у манастиру Хиландару. У винарији нас је примио први енолог и његови сарадници. Они су нас упознали са процесом прављења манастирског вина врхунског квалитета. У подруму смо видјели како се складишти и чува вино. Након обиласка производног погона сјели смо за сто у дворишту да одморимо и да мало попричамо уз чашу доброг вина.

Одатле одлазимо у манастир и манастирској библиотеци дарујемо издања крајишких новина и часописа, као и књиге о Кордуну. Тада смо предали 50 примјерака крајишког новинског листа „Српско коло“, специјалног издања новина о снимању играног филма и ТВ серије Олуја, који приказује екранизовану филмску радњу о прогону Срба из Републике Српске Крајине у августу 1995. године у међународној злочиначкој акцији и највећем етничком чишћењу српског народа са његових вјековних огњишта коју је спровео и одобрио тзв. запад и његова демократија.

Српско коло и кордунашке књиге у манастиру Хиландар

Затим смо предали и 50 примјерака часописа „Српски ратник“, од којих се до сада сви одштампани бројеви налазе у архиви и библиотеци манастира. Затим смо уручили и књиге: „Кордун у рату 1990-1995, зборник 2“, „Кордун од љепоте до голготе“, „Вргинмост претакање судбине“, збирке пјесама Миће Ловрића, „Лична опрема српског војника“, „Артефакте епархије горњокарловачке“ и 20 примјерака књиге „Обичаји, вјеровања и свакодневни живот Срба на Кордуну“. Том приликом смо уручили и графичко визуелне идентитете на церади платну од Завичајног клуба Кордунаша и то грб и лого, затим лого Удружења бораца Кордуна и Удружења Срба Крајишника Прело из Чикага.

Послије тога смо мало одморили и чекали почетак вечерње службе. Послије вечерње службе смо отишли код монаха Дамаскина у пчелињак, нашег доброг и старог пријатеља и земљака са Кордуна. Монах Дамаскин је хиландарски пчелар, то је једно од његових послушања, тј. задужења. Ту смо се почастили хиландарским медом и ракијом.

Кренули смо на починак да би устали ујутро на богослужење. Послије службе и ручка смо се одморили и припремали за повратак након дводневног боравка у Хиландару. Ту смо срели неке старе пријатеље као хиландарског кувара Милана Златића, затим Небојшу Спирића из Земун Поља, те екипу планинара из Рашке, као и Драгана Алексића са Малте нашег новог пријатеља. Такође смо срели и двојицу ходочасника који су се у манастир Хиландар упутили из Српца у Републици Српској. Прешли су пјешке раздаљину од 1200 километара. Они се зову Гојко Басурић и Горан Грабовац. Са њима смо се упознали и мало попричали о њиховом подухвату. Након три године смо срели и нашег старог знанца Роберта Џона Ричарда Ламберта, једног несвакидашњег Енглеза рођеног у Лондону, који данас живи у Вићенци у Италији. Он је велики хиландарски ходочасник, крстио се у манастиру, постао православац и добио име Симон. Пред полазак смо посјетили и манастирску портарницу, ту се дају добровољни прилози манастиру и уписују се имена за помињање на литургији. Ко тражи и коме је потребно може добити благослов; чудотворно уље иконе Пресвете Богородице Тројеручице и чудотворну лозу Светог Симеона Мироточивог за бездјетне брачне парове који би жељели да имају потомство. Поред се налази и манастирска продавница коју смо такође посјетили и у њој купили производе за своје најближе. Ту се могу купити иконе, бројанице, тамјан, крстићи, свијеће, књиге, чајеви, мед, вино и остали манастирски производи које производе вриједне руке хиландарског братства. Такође уписали смо своја запажања и доживљаје о боравку у манастиру у књигу утисака хиландарских поклоника. Одлазимо из Хиландара уз жељу да дођемо поново. Превозимо се манастирским комбијем и пристижемо за неких 20-ак минута у луку Јовањица. Укрцавамо се на трајект који плови за луку Дафни.

Пловимо трајектом. Сљедећи циљ нам је обилазак Кареје, главног административног центра Свете горе. Доласком у Кареју, зовемо монаха Јосифа Руса за конак. Код њега смо преноћили још једну светогорску ноћ.

У Кареји смо обишли још неке светиње, међу којима би издвојили: келију Патерица основану у вријеме Светог Саве, испосницу Светог Саве, хиландарско имање, скит Светог Андреја и друге светиње.

Због екстремно топлих температура, овај пут смо одложили пењање на планински врх Атос, највиши врх Свете горе који се налази на 2033 метра висине изнад мора.

Силазимо до луке Дафни из које ћемо бродом са Свете Горе кренути за Уранополис, у коме ћемо боравити још неколико дана. Сутрадан одлазимо на имање манастира Хиландара познатије као метох Каково. Имање се налази на неких 6 до 7 километара од грчког града Јерисос на путу према Ставросу. Након трогодишње паузе колико нисмо били на метоху, примјетили смо велике грађевинске промјене, које су нас много обрадовале. Доста тога се изградило, поправило и уљепшало. Код цркве смо попричали са грађевинцима који поплочавају стазе, родом су из Добоја у Републици Српској. Метох посједује велико имање са шумом, маслињацима и својим рибњаком.

Такође има пилану и столарску радиону за прераду и обраду дрвета. Гостопримци имања су нас одвели у прелијепи љетниковац. Ту су нас почастили са хладном водом, која нам је највише пријала на љетњим врућинама, као и ракијом, кафом и ратлуком. Тада смо сазнали да се наш стари познаник Милан, иако млађи човјек, послије кратке болести упокојио. Иначе је радио као гостопримац на метоху Каково и са братском љубављу нас угошћавао када смо прије долазили. Остаће нам у лијепом сјећању, Господ нека га упокоји. Тражили смо знаног нам оца Теодора, који је задужен за метох Каково, нисмо га нашли, био је на путу. Њега смо упознали још 2018. године када смо за Видовдан били у Хиландару, заједно са нашим пријатељима из удружења Чувари Христовог гроба. Прошетали смо по имању, обишли рибњак, затим, отишли у књижару – продавницу да купимо за рођаке и пријатеље, књиге, крстиће, свијеће, тамјан, мајице, сувенире и по коју флашу хиландарског вина. Носећи благослове светиње и враћајући се својим кућама, пожељели смо, да нам се не чекајући дуго, поново отвори пут на поклоничко путовање светогорским стазама ка нашој светињи, Светој Царској Српској Лаври Манастиру Хиландару.

 

Душко Дејановић

Фото: Марко Скорић ЛК