Јагода Кљаић, ауторица збирке прича о Банији након потреса: „Глина данас изгледа као Чернобил“

Јагода Кљаић кроз књигу проговара с лица мјеста трагедије и свједочи о људској невољи и солидарности, и то кроз низ прича које за своје протагонисте имају јунаке банијских несретних догађања. Разговор са њом водио је новинар „Т портала“, Вид Барић и преносимо га у цијелости.

Збирка прича новинарке и списатељице Јагоде Кљаић „Кућа са зеленим баркодом – Приче из епицентра“ (Плејада, Загреб, 2021.) јест, заправо, социолошка анализа понашања људи који су из редовног и нормалног живота у само десет секунди улетјели у непознато им стање. Као што и сам наслов говори, ауторица живи на потресом погођеном подручју, у Глини, откуда је записавала све оно што се у данима око великог потреса у том крају догађало, а што телевизијске камере нису могле снимити. Њезино осјетљиво људско око ипак јест, па Кљаић кроз књигу проговара с лица мјеста трагедије и свједочи о људској невољи и солидарности, и то кроз низ прича које за своје протагонисте имају јунаке банијских несретних догађања. Тема књиге јест и коначно пропадање тог заборављеног дијела Хрватске, прошлост Баније, обичаји тог краја, људи који га и даље држе живим…

Ријеч је, углавном, о врло потресној литератури – у дословном и фигуративном смислу – но из које извире стална свјетлост, нада. Већином се то догађа када Кљаић пише о људима и њиховој улози у тој великој катастрофи. Ми смо, пак, поразговарали с ауторицом како бисмо сазнали како Банија изгледа данас – нешто више од годину дана након разорног потреса – и што је својом књигом хтјела поручити.

Неки су након банијског потреса изашли на улице камером, фотоапаратом, а ви, пак – оловком. Изашли сте и писали. Зашто мислите да је те несретне околности било важно забиљежити и на такав начин? Што има оловка, а нема фотоапарат или камера?

Емоцију невидљиву оку. Ону која се осјети из човјекове нутрине, из његовог исконског бића, насталог још прије његовог рођења. Чуђење и невјерица су се тих дана могли видјети у безбројним кадровима, ништа мање од слика разрушеног подручја, али осјећај немоћи и понизности пред силом јачом од свих, интимно задовољство свих нас што смо преживјели, изненадно подцјењивање материјалних вриједности којима смо непосредно прије тих десет секунди били подређени, то се у неколико тренутака показало као најважније, испливало у оно што у једној ранијој пјесми називам „врх себе“. Људи су себе изложили, отворили, распрострли, није било важно пред ким, и у тих неколико дана након потреса уистину је вриједило оно што сам написала у првој причи, 3. сијечња, само пет дана након разарања. Надземље је јаче од подземлја! Ми смо ступњевани по људскости која још нема неко посебно име. То је наша побједа. А то, према мом мишљењу, може исказати само ријеч.

У фокусу вашег писања у књизи Кућа са зеленим баркодом јест човјек. Пишете о себи и „својима“, о непознатим људима који су вам похрлили у помоћ, о сусједским односима у тој катастрофи. Колико трагедија оваквих размјера мијења човјека, и на које све начине?

Одговор на ово питање тражи филозофски миниесеј о људској природи, чему овдје није мјесто. Човјека не мијењају и не обиљежавају среће које му се кроз живот догоде, него само несреће. Својих претходника се сјећамо и о њима причамо само кроз трагедије које су доживјели, преживјели или не. И не мислим да трагедије људе чине бољима. Они само имају неко „повлаштено“ искуство које ће у одређеној ситуацији примијенити, али ће се врло брзо вратити у своје стање прије тога искорака. Немјерљиве су људске гесте усмјерене према страдалом подручју оних првих дана, тједана, мјесеци. Пишем: Банија је сву помоћ прихватила и никад не смије заборавити колико је била важна. Уз неизмјерну људску захвалност нас, од природе унесрећених. Мислим да су у мањини људи које трагедије чине бољима трајно, доброта превлада у једном тренутку, али човјек послије властите несреће живи с обиљежјем прије свега у себи, наметнуто питањем: зашто баш мени.

На неколико мјеста у књизи плашите се да ће Банија, након првотне помоћи са свих страна Хрватске, остати заборављена. Је ли томе данас тако, пристиже ли и даље помоћ, на које начине?

На прилазу Глини стварале су се колоне шлепера и камиона дугачке и десет километара, нису могли улазити у градић док дио није из њега изашао. Величанствено је искуство имати ту слику и спознају трајно у себи. Особно, осјећам се повлаштено што сам све то доживјела, видјела, у томе судјеловала. Уз безброј дјела, радњи, поступака о којима ништа не знам, осим да су се догодили. Помоћ и даље стиже, али, ако ћемо реално, не могу други вјечно помагати некоме тко им није „ни род ни помозбог“. У свему је битно: људи страдали у потресу морају наставити живјети са спознајом да за њих никад више и ништа неће бити исто. Што би то данас повезивало Банију и, рецимо, Приморје? Дијели нас 150-200 километара, али живимо у два свијета, на толико различите начине да трагедија Баније, потресом само учвршћена и продубљена, њу дефинитивно смјешта на најмање важно мјесто у Хрватској. Они који ту живе с тим се морају помирити и престати себи стварати илузију да би требали живјети као други, развијенији и богатији од њих, што не значи и паметнији или у било ком другом облику врједнији. Важно је да сами Банијци задрже интегритет и властито достојанство.

Већ неколико тједана након банијског потреса, у фокусу су биле друге теме. Пишете, рецимо, о теретанама у пандемији коронавируса, с приличним грчем. Окупирале су медијски простор, док су банијски проблеми постали тек „нужна информација“ у домаћим дневницима. Како, као новинарка, гледате на ту „пролазност вијести“ данас? Чини се јасним да неке мање битне вијести долазе и одлазе, али како то да нестају из фокуса и вијести те информације о колосалним догађајима какав је био банијски потрес?

Хвала вам за ријеч „колосалан“, особно често користим ријеч „величанствен“ за тај догађај од десет секунди које су све промијениле. Или би боље било рећи: поставиле ствари на своје мјесто и назвале их правим именом. Што уопће зна новинар који говори да „поскупљују цијене“ и који не зна изговорити ријеч „министарство“ у множини. Углавном, знање новинара сведено је на ону, да ли анегдоту или истиниту згоду с Хрватске телевизије, кад млађи новинар пита старијег колегу: Чуј, је л“ се каже Иран или Ирак. Генерално, систем образовања је урушен, више образовне установе као што су факултети спустиле су разине критерија пред навалом приватних училишта, па данас и професор не зна оно што је прије 30-40 година знао добар новинар. У срозавању свих цивилизацијских вриједности, а ту подразумијевам и истински демократске вриједности, неминовно је дошло и до урушавања вриједности информирања. У то се савршено уклапа моје виђење друштва и сустава које је изградило: банијски потрес био је важан догађај, али само догађај који је требало попратити, а сви догађаји пролазе јер долазе нови. Ово је генерална оцјена, што подразумијева часне изузетке.

У књизи пишете и како у овој несрећи нису постојали хрватски и српски димњаци. Ватрогасци и волонтери једнако су помагали свима. Зашто су нам потребне велике трагедије, како бисмо се престали дијелити?

Непобитна је истина да ватрогасци који су изравно радили на нашим крововима нису питали за име и презиме власника куће, него су само уписивали адресу. Као ни било тко од волонтера и добрих људи који су већ исто поподне били на нашим улицама. Усудим се рећи да је тако и данас. Јест нетко добио помоћ од „својих“, били они хрватске или српске организације, али нитко никога није вратио зато што је ушао на погрешна врата. Трагедије су изван политике и у томе је тумачење стања у коме нисмо подијељени. Већина људи нема снаге, храбрости и знања мислити својом главом него мисли туђом, а већ је то довољно да му туђа наметне начин размишљања и понашања. Код нас су, нажалост, превладали они који намећу само политички начин живљења, а већини људи који их слиједе такав пут даје лажни осјећај моћи и важности. Зато сам намјерно нагласила: у овој несрећи нису постојали хрватски и српски димњаци. Али, то не значи да смо се престали дијелити. Животе смо подредили политици и тиме потврдили колико смо слаби и јадни. Природа нас подучава једнакости, али и у средини у којој живим, умјесто „испод жита“, рекла бих „изнад земље“ опстају подјеле. Снажнија катаклизма би можда нешто промијенила, али, само, можда.

Како ваша Глина, и подручје Баније, колико имате увид, изгледа данас? Знамо да је обнова једва започела, да је ријеч већином о приватним ангажманима. Колико је људи одустало од чекања државе, одселило из краја?

На задњи дио питања не знам одговор и мислим да га не знају ни државне институције којима је то посао. Рече један познаник некидан у пролазу: ово је као Чернобил. Послијеподне у Глини. Нема ни мачке на цести, али има паса луталица, односно, напуштених паса због којих родитељи одлазе по дјецу у школу ако им настава завршава у мрачно доба. Чак се боје да дјеца иду у групи јер два-три пса су јача група. О годишњици потреса говори жена из Петриње: ни једна лопата није забодена у земљу а да би почела градња. Још увијек је ријеч само о рушењу, уклањању опасних дијелова зграда или комплетних старих кућа, а тамо гдје се чују звуци обнове, прије свега људски гласови, а онда и пиле и чекићи, ту је само знак људске солидарности и доброте, оне мимо државе, политике и подјела.

Јесте ли разочарани начином на који држава третира банијску катастрофу?

Држава није крива за банијски, као ни за загребачки потрес. Тим потресима држави се догодила велика несрећа и она је на неки начин кажњена. Материјално је мање важно, снажнији показатељ стања и снаге државе је чињеница потврђене неспособности и недјелотворности. Било је илузорно очекивати да се из овако велике трагедије може једноставно изаћи. Ту илузију су првенствено имали страдали људи, баш они који у политици и држави виде пуно више него што налазе. Зато су најбоље прошли они који нису чекали државу него одмах потражили помоћ хуманитарних организација и појединаца. Бит ће велика ствар ако људи не дочекају сљедећу зиму у контејнерима. А то што ми је конкретно познато само је дјелић ситуације. Институције власти немају способности реагирати, чак и да знају не могу јер су саме себе угушиле бирокрацијом: документима, актима, одлукама, потврдама, захтјевима. У овоме је требао један врхунски оперативни тим, а хрватска политика га није била способна створити.

Прошло је годину дана од потреса, људи и даље живе у контејнерима. Како, уопће, изгледа живот у контејнеру? У књизи се питате како су људи своје читаве животе поспремили у тих неколико квадрата. Доиста, како?

Ту долазимо до једноставног одговора: сва филозофија живота састоји се сама у себи – живјети. Све на овом свијету догађа се живим људима и они и даље живе. Како, само они знају. Многи би људи могли повући добру поуку из ове наше несреће. Нитко не зна што га чека сљедећу минуту, па чак ни секунду. Не треба због тога све ниподоштавати, али пуно животних ситуација треба релативизирати. Добро знам неке куће, не само у Глини, него, на примјер и у Петрињи, на чијем мјесту је сада заравнати шљунак. Што преостаје тим људима него са свом храброшћу живјети даље, корак по корак, плесати унутар заданога рама и кулиса које је поставио нови режисер, појавивши се ниоткуда!!! Да ли баш???

У књизи пишете и о земљи, која постаје у потресу непријатељска према онима који по њој мирољубиво корачају. Како се уопће односити према таквом „непријатељу“, који би „љубав могао узвратити трајним узимањем себи“? Земља која човјеку даје све, а може га и убити.

Земља би требала бити наш Бог, врхунаравно биће свих вјера и нација. Често размишљам о ситном зрну сјемена мркве, парадајза, салате, једва видљиво зрнце, а у земљи израсте и до метра висине и још има храњиве плодове. Та улога земље човјеку је постала мање важна од бетонираног дворишта, новоизграђених трговачких центара с километарским асфалтом и бетоном около. Преусмјеравамо токове великих ријека, којешта тражимо бушењем земљине утробе. Све то земљи краде њу саму и негдје мора настати поремећај. Да се сада зауставе сви велики захвати у земљу, што је немогуће чак и замислити, превише је штете направљено да бисмо у било ком кутку планете могли мирно спавати.

На много мјеста у књизи спомињете жуте лептире, али и цвијеће уоколо банијских рушевина. Што су вам значили и говорили ти призори у таквим околностима?

У банијској забити, неколико километара од границе с Босном и Херцеговином, полицијски ауто даноноћно дежура а торањ термовизије и ноћу хвата људе који покушавају ући у Хрватску, па онда, ипак, даље. А на асфалту пуном рупа због неизбројивих камиона који превозе терет из оближњег каменолома и трупце из банијских шума, крадући Банији и кости и плућа, ауто прате жути лептири. Неизбјежно питање: на којој су страни границе угледали свјетлост свога дана. И жути лептири и жути нарциси знакови су прољећа и буђења живота. Усред пустоши и порушености као да су поручивали: снажнији смо од вас људи, научите нешто од нас, радујте се сваком замаху крила и ширењу пупова. Знак живота и љепоте били су у прољеће 2021. године.

Тијеком рада на књизи, слушали сте многе невјеројатне приче људи који су умакли судбини у задњи час и тако избјегли да им димњак или дио куће падне на главу и сл. Можете ли издвојити једну?

Неколико вјеродостојних. Слушала сам многе аутентичне приче. Оних који су задовољни што се испред њих извалио ормар па спријечио падање дијела ходника по њима, других које је трешња бацила у ћошак, на под и ту су остали најбоље заштићени. Нетко је секунду прије сишао низ степенице и био у дворишту онда кад су се степенице одвојиле од зида. – Да смо из куће кренули равно, у двориште, димњак би нас поклопио, спасили смо се јер смо се кретали уза зид куће – прича мушкарац. У селу Драготина, брачни пар се спасио од властитих кукуруза које су комињали/крунили у кукурузани, кад је, нешто послије дванаесте уре, газда предложио да прекину посао и попију каву. Изашли, затресло, клипови се свалили на мјесто гдје су малоприје стајали, све живо би затрпали.

О Мајским Пољанама пишете врло дојмљиво као о „банијској Хирошими“. Можете ли се присјетити што сте видјели и осјетили кад сте први пут ушли у то село након потреса?

Двије су приче у збирци посвећене Мајским Пољанама. Збирка прича би се о њима могла написати. Родно су село чувених математичара Ђуре и Светозара Курепе. Поред приче насловљене „Банијска Хирошима“, то је и прича „Степенице за Небо“ о младићу од 20 година кога је затрпала властита кућа. Село је велико, разгранато, путови воде на више страна, пуно заселака познатих по презименима становника им. Из Глине се у село може с двије стране, бициклом, пјешице. Прва помисао: можда код нас јест било 6,2 ступња Рицхтера, али то није „мјера“ за Пољане. Тај ступањ не би село тако срушио. Први глас који је стигао био је: сравњене Пољане. Не вјерује човјек, не може тако велико село бити сравњено. Од седам погинулих у банијском потресу чија имена наводим у књизи, пет је из Пољана. Хоће ли икада стићи одговор што се с дијелом подземлја на коме је израсло село заправо догодило и колики је ступањ потреса био баш у Пољанама?

У књизи се често бавите и ситницама, наоко неважним детаљима… „Крупно кадрирате“, да бисте нам онда ширили слику и дали поанту. Зашто се и како свијет и банијско друштво након катастрофе огледају управо у таквим, „небитним детаљима“?

Зато што се од њих граде битни. Метална ролетна у глинској Карловачкој улици на којој је утиснут жиг: Мирко Бенић, Загреб, Радовчева улица 30, тел. 33-14, свједочи о нечему много важнијем, о богатом и развијеном трговачком и индустријском градићу од кога су, без потреса, остале цивилизацијске рушевине. Пола реченице о докторима који сви раде у контејнерима у дворишту дома здравља говори о њиховој професионалности и бризи за пацијенте, али и о томе да су они и данас у истим контејнерима а пацијентима простор између нових ординација није чак ни провизорно покривен. Може изгледати ситница спомињање популарног излетишта које не ради 30 година, или непостојеће жељезничке станице, али прије неколико мјесеци срушен је и аутобусни колодвор, бит ће не само због оштећења него и због атрактивне локације.

Што мислите, како ће Банија и Глина изгледати за годину, или двије? Вјерујете ли да ће доћи до успјешне и убрзане обнове?

Бит ће то дуготрајан процес, слажем се с онима који кажу: десет секунди потреса, десет година обнове. Нешто се хоће улицкати, никнут ће неке нове зграде и куће, али живот никада неће бити исти. То и није лоше јер млади људи кроје ствари по својој мјери и њихови критерији доброг живота су другачији, што је једино позитивно у цијелој ситуацији. Мислим да је за Банију основно питање: опстати или нестати. Не може нестати, а што ће опстати од овога што има сада, врло је тешко одговорити. Понекад размишљам: да нас је затрпало тотално, па да смо постали хрватски Помпеји, држава би од нас имала користи, дефинитивно и једном заувијек. Овако опстајемо као рак-рана која треба дуготрајну терапију чији је исход, ипак, губитнички. Увјерена сам да је глобално и дугорочно тако јер предуго није уложено ни у какав облик развоја. Поново повлачим паралелу: Глина-мјесто исте величине у Истри, Далмацији, Загорју… само минуси за Банију.

Књига је прожета и умјетничким радовима који тематизирају потрес и тај крај. На који начин сте их бирали, зашто вам је било важно уврстити их у књигу?

На почетку збирке кажем: Што не може ријеч, може умјетничка слика! На тај начин у овој књизи проговарају самозатајни заљубљеници у потезе на платну који остављају неизбрисиве трагове: Невенка Божичек, академска графичарка Катарина Фабијанић, Ана (Жупанић) Ишек, Милан Келеува, Луција Личина, Хајрудин Османагић, Љубица Прица Томаш и академски сликар Недељко Тинтор. Осам аутора с 14 црно-бијелих слика додатно дочаравају и љепоту и тугу Баније. Неке од њих особно познам, с некима сам сурађивала у двије досадашње збирке-поеме, а донедавно непознати су ми умјетници који долазе на ликовне колоније у Сисак, Петрињу и Глину.

Пишете како је Банија и прије потреса „само шутјела у својој љепоти и сиромаштву, а није имала никога да урла у њезино име“. Чини се понекад да живимо у свијету блебетања и урлања, гдје доиста онај који не урла, нема шансе бити запажен. Како смо се нашли у тим околностима? Може ли се данас бити тих и запажен?

Нашли смо се зато што смо погрешно схватили демокрацију. Мањи је број оних којима је донијела могућност напретка, то су људи сами по себи заинтересирани за властити напредак. Већини је донијела мањак образовања и културе зато што им за њихове безличне животе нису потребни. Свако силиконско љепило кад-тад попусти. Због неког, нама засад непознатог разлога, и силикон под којим је овај простор, шире од Хрватске, ће се распасти. Наметљивци који не знају више од пуког блебетања и хвалисања ће потонути, људске и цивилизацијске вриједности ће опстати и испливати. Да у то не вјерујем, не бих писала и трудила се објавити књиге. Сада се не може бити истовремено тих и шире запажен, појединац мора сам изабрати што му је важније.

Какве су реакције на књигу до сада стигле до вас? Што каже публика с Баније, људи инволвирани у текст са својим причама и искуствима? Вјерујете ли да књига данас има ту снагу да промијени ствари, скрене позорност, помогне некоме – а да није сам читатељ у тренутку дружења с текстом?

Иако књига пролази „испод радара“ што се тиче њене запажености у књижевним и критичарским круговима, а дозвољавам да је разлог томе и њен незанимљив садржај, они ради којих је писана прихваћају је као истински своју. На промоцији у Глини било је између 50 и 60 људи, то је велико признање за аутора, а мени додатно значење има долазак људи који су претрпјели велика оштећења својих животних простора, а неки живе у контејнерима. Баш прије неколико дана стиже глас човјека који није имао ни мој телефонски број него се морао распитати, али је желио рећи: Банија је у пропадању, изгубљена са свих страна, а без ове књиге била би још сиромашнија. Нема књига снагу промијенити ситуацију и односе, може само мало олакшати ономе који у њој налази разумијевање и за себе.

Пуно у књизи пишете о волонтерима, добрим људима који су долазили са свих страна Хрватске у првим тједнима како би помогли. Можете ли сажети неке од најзанимљивијих таквих сусрета које описујете и у књизи?

Неколико сати након потреса први комби пред кућом, у пртљажнику набацаних артикала, види се на брзину: што требате – ништа – тужан поглед младића – како ништа, ево вода, млијеко, салама – то се не одбија и не заборавља. А 3. сијечња написала сам: И јучер, прве моје сузе, након пуно, пуно мјесеци, тврдо је срце у мене јер је обложено челиком личних трагедија. На кутији хигијенских потрепштина пристиглих у Глину из Вуковара, па од волонтера у моју ледену кућу, пише: Удруга „Тко се боји сутра још“. Цртеж дрвеним бојицама у њој: бор, дјед мраз, кутије с невидљивим поклонима, потпис: Мартин Блажевац. Први-други основне, рекла бих. Не пише.

Диван цртеж, вреле сузе, хладне руке и ноге, али, све је то наш живот и идемо даље, не плачемо, не кукамо, јавимо се некима трећима да чујемо како су и можемо ли нешто за њих учинити.

Збирка „Кућа са зеленим баркодом“ својеврсна је захвала Баније свим људима који су на било који начин помогли у великој несрећи.