Три века постојања православног храма у Имотском

Православна парохија у граду Имотском прославила је значајан јубилеј, 300 година храма Успења Пресвете Богородице у Главини Доњој.

У месту Главина Доња, у граду Имотском, свечано и у молитвеном присуству великог броја верника пристиглих из свих крајева Далмације, прослављен је велики јубилеј, 300 година постојања православног храма у овом месту. Тим поводом свету архијерејску литургију служили су епископи далматински Никодим и тимочки Иларион, уз саслужење свештенства и монаштва ове две епархије.

По окончању литургијског славља, у својој беседи епископ далматински Никодим захвалио се на посети епископу тимочком Илариону, истакавши како је његов долазак на овај значајан јубилеј потврда православном народу Далмације да није заборављен, те како се исто тако православни народ овога краја никада није стидео своје православне вере о чему сведочи и постојаност овога храма.

– Не стидимо се ни наше православне вере ни нашег српског идентитета, тога да припадамо роду чији су се преци овде доселили пре више од 300 година и овде подигли велелепни храм у славу Божију. Хвала владици Илариону што је овде са нама, а ви сви знате да је тимочка епархија са далматинском везана преко оца Козме, игумана манастира Буково, а који је такође из овог краја и који је дух своје Далмације пренео и у другу епархију. Ни све недаће од турског ропства, сиромашна и штура земља, сви протекли народи нису овај народ нагнали да одустане од истрајне борбе за опстанак. На нама је да будемо достојни наследници наших славних предака, да волимо људе, како своје ближње тако и оне који нас не воле, који нам зло чине, јер нас на то позива само Јеванђеље. Нека нас кроз ту љубав препознају – рекао је, између осталог, епископ Никодим.

Бираним речима и порукама љубави верни народ благословио је владика тимочки Иларион.

– Ово сведочанство о присуству нашег народа на овим просторима, и више него 300 година, најбољи је показатељ о томе какви људи су живели овде. Ми врло често сматрамо да су времена у којима живимо данас најтежа, али ако погледате овај храм који је направљен у време када људи, ни материјално ни технички, нису имали што имамо ми данас, ни пројектанте ни инжењере, онда видимо колики је то подвиг био у прошлости. Данас видимо пуно дечице у храму, која су не само дочекала епископе, већ за које сам чуо и знам да овде живе, долазе у своју цркву и живе хришћанским животом, и то је оно што краси овај храм и ово место данас – истакао је између осталог епископ Иларион.

У временима прошлим, у овим крајевима никада није било лако сачувати ни сведочити своју веру, нарочито када се мисли на веру православну. На овим немирним и вазда турбулентним просторима, велике силе су константно наметале своју вољу, а власти њихове нису имале много разумевања за обичан православни живаљ. Али упркос томе, свим недаћама и искушењима која су их кроз векове покушавали сломити, маргинализовати или трајно искоренити, народ имотске Крајине остајао је и опстајао, сведочио своју веру, градио и обнављао свој храм. Управо због тога овај јубилеј за све њих има посебан значај и то се, кажу, не може упоредити ни са чим другим.

Дан јубилеја слави се са посебном емоцијом
Испред храма Успења Пресвете Богородице, свечано обучен за посебну прилику, баш као што су то некадашње генерације наших предака радиле поводом доласка у цркву, деведесетогодишњи Милан Пргомелја са радошћу истиче како тај дан има двоструки разлог за славље.

– Данас славим три века ваше цркве и свој деведесети рођендан. У овој цркви су венчани моји отац и мајка, овде сам и ја крштен, све важне ствари које су ми обележиле живот дешавале су се управо овде. Много тога бурног се у прошлости дешавало, увек је било тешко, али зато је и опстанак био својеврстан успех. Памтим доста тога, можда и више ружног него доброг. Сећам се Петровдана 1941. године када су све православне Србе из Котара имотског довели овде у Главину, са образложењем да морамо селити. Пред сваку кућу долазио би наоружани службеник и писар, евидентирали су људе, обавештавали их да могу понети само ручни пртљаг са собом и да, након тога, селе за Србију. На њихова места, у њихове домове, требало је да дођу Хрвати из Војводине. По доласку у Главину раздвајали су нас у групе, они који су имали до двадесет година и они преко шездесет заједно са женама, на једну страну, а они од двадесет до шездесет у Имотски. Школа је претворена у затвор, и њих су слали тамо. Данима смо чекали, а разлога за кажњавање увек је било, па клечи коленима на камену, гледај у сунце, а канџија који нас је бичем тукао имао је вазда посла. Италијани су прекинули тортуру, али и спречили тај наш планирани одлазак, али при повратку кућа нам је већ била усељена – присећа се Милан само једне од немилих животних ситуација из прошлости православних у Имотском. Зато се дан јубилеја слави са посебном емоцијом, толико да, како каже, претходну ноћ ни ока није склопио плашећи се да не закасни на литургију.

Емоције није крила ни Јорданка Пијановић, жена која је за време последњег рата ипак остала овде, својим очима гледала храм у рушевинама, а данас заједно са породицом, родбином и пријатељима пристиглих из свих крајева, у препуној цркви слави њено поновно васкрсење.

– Тешко је рећи колико ово свима нама значи. У мојих шездесет година ово је један од најрадоснијих дана. Свашта смо прошли, срушена нам је кућа и црква, имали смо породичну трагедију, ратови су раселили народ на све крајеве, али нас је ипак остало да и овом времену сведочимо своју православну веру, јер је вера оно што нас је одржало и дало нам снагу онда када је најтеже. Јутрошњи набој емоција, суза и радости, сусрета са свим свештеницима који су након рата службовали у нашем храму и делили добро и лоше, тешко је описати, али је срце пуно и само се ово памти – емотивно казује Јорданка која данас са супругом и двоје деце живи у Имотском.

Обнова сведочи о слози и посвећености народа

Кад год је страдавао народ, страдао би и храм. У својој историји храм је страдао неколико пута, а у последњем рату два пута је миниран и претрпео знатна оштећења. Ипак, трудом, љубављу и несвакидашњом посвећеношћу православних из овога краја, храм је обновљен засијавши поново у свој својој лепоти.

– Иако писана сведочанства говоре о томе да овај храм датира из 1722. године, морамо узети у обзир да поред цркве имамо и гробове из 1628. године, па можемо претпоставити да је још и старијег датума саграђен. У почетку је ово била монашка парохија, служили су и духовно се бринули о народу монаси, све до доласка проте Спиридона Маргетића за време аустроугарске власти када су вршени огромни притисци на цркву. Ту је био и прота Никола Драгичевић, у време комунизма, који је на својој кожи осетио страдање због припадности и оданости православној вери и цркви. Храм је након последњег рата обновљен, и то први у Епархији далматинској, све захваљујући верном народу овог краја, хуманим људима и породицама, а живописање храма је комплетно завршено захваљујући породици Гленџо из Берлина. Претходни епископ далматински, владика Фотије, освештао је обновљени храм 2007. године. Иако овде данас имамо тек око 200 православних домова, спремили смо ручак и пријем за 300 људи, а то вам само говори о слози и посвећености овдашњег народа – задовољно истиче парох имотски Далибор Цвијановић.

Као тихо сведочанство минулих времена у Имотском и данас сведоче православни гробови поред храма, свештеника, професора и дипломате Јована Сундечића, проте Спиридона Маргетића, проте Николе Драгичевића и многих других, но не треба заборавити да је имотска парохија и у новија времена изнедрила нове генерације свештеника и монаха широм Српске православне цркве.

Преузето са: СРБИ.хр