Јања Гаћеша: Писмо са Косова или удар на здравство

На северу Косова и Метохије траје нов талас притиска на српски народ. Све је већи број пријављених случајева сексуалног узнемиравања жена и девојака од стране Албанаца, а међу пријављеним случајевима све чешће су жртве малолетне Српкиње.

Такође, сваке недеље затвори се по нека српска институција. Ове недеље су баш били „ажурни“, па су сваког дана кидисали на исте. Такозвану Скупштину Косова нису конституисали 16. пут по реду, па су проценили да је ово добар начин да се одвуче пажња.

Елем, најновије је да су припадници такозване косовске полиције упали у просторије Јавног комуналног предузећа „Водовод Ибар“ и истерали раднике. Затим се исто десило радницима Установе за спорт, омладину и специјализоване услуге, Спортског савеза и КУД-а „Косовски божур“. Затворена је и спортска хала, а дан касније и филијала Националне службе за запошљавање. Један Србин је ухапшен под сумњом за ратни злочин.

Није боље ни у осталим крајевима Косова и Метохије. Пре 15 дана у Дом здравља у Великој Хочи, који функционише по српском систему, упала је инспекција „Министарства здравља Републике Косово“, и проверавала да ли лекови имају потребну бандеролу. Тражили су и списак запослених и испитивали да ли поменута здравствена установа има лиценцу за рад.

Све набројано дешава се уз свакодневне муке Срба који покушавају да сачувају своју имовину, да се на исту врате или обнове своје куће и тако остваре законом загарантовано право. Примера како систем „државе Косово“ меље обичне људе је много и неки су за рубрику „Веровали или не“, и можда је најбоље да кренем одатле.

Брисање језика

Угроженост српског језика и писма на Косову и Метохији је алармантна, то достиже размере апсолутне дискриминације. У преко 90 одсто случајева на јавним местима све је на српском језику погрешно написано, уз потпуно игнорисање ћирилице. Има примера да натписа на српском једноставно нема, иако је српски језик један од сва службена језика на КиМ. Грубе грешке у правопису видљиве су, буквално, на сваком углу. Оне су такве да у многим случајевима имена места губе смисао.

То нико не доживљава као неки проблем – изузев нас Срба, обичних људи – и зато се ништа не предузима да се грешке исправе. Срби који треба да покрену то питање, јер су саставни део тих, назови, институција, једноставно ћуте.

Пишу како хоће, мењају српски језик, и зато не дао Бог да је у папирима неко слово српског имена и презимена написано албанским писмом, на пример, уместо „Ч“ њихово „Q“(на албанском се ово слово чита као „Ћ“), или они слово „Ш“ пишу „Sh“ и слично.

Одете, рецимо, да узмете неки документ на шалтеру у општини (поседовни лист, извод или слично) и службеник вам каже да је у вашој личној карти једно слово, а у компјутеру пише друго – попут већ поменутих слова. Одмах одбију да издају папир, док се грешка не исправи.

Има случајева да су уписани и погрешни матични бројеви. Значи, онај службеник који је преписивао бројеве из ваше личне карте преписао их је погрешно. Ништа од поменутог није ваша грешка, већ оних који су „сређивали податке“. Ви немате увид у то шта службеник пише, јер када имате реагујете на лицу места, и он мора да исправи и поред свог мрштења и негодовања.

Следећи корак је покретање процедуре исправке слова код нотара, уз два сведока. Они ће сведочити које је право слово вашег имена или презимена и онда, ако имате среће, чекате месец дана да се све заврши. Трошкове сносите ви, не служба чији је радник (не)намерно погрешно написао ваше име, презиме или неки други податак.

Угроженост српског језика и писма на Косову и Метохији је алармантна, то достиже размере апсолутне дискриминације

Не постоји Србин на Косову и Метохији а да нема овај проблем – да му није негде погрешно уписано име, презиме или матични број – само је питање када ће и коме то неко од службеника казати. Грешке се дешавају, није ту ништа спорно, и вероватно има и Албанаца са истим проблемима, али међу Србима је овај проблем у рангу епидемије. Не навлачи ли се тако сумња да се намерно греши?

Зато се прво прекрстимо када идемо до шалтера на којима раде Албанци, кажемо Боже помози, јер никад нисмо начисто шта ће тамо да нас снађе. Дешава се да нешто старији Албанци из тих служби објасне како се раније није водило толико рачуна када су се уписивали подаци, како нису добро читали српско име и презиме – као да ће због тога да нам буде лакше. Ми у том случају одузмемо, отприлике, 15-20 година од приближно његових и запитамо се у себи; како да знамо да и ти ниси у томе учествовао?

Бирократске перипетије

Ако пак желиш да се вратиш у породичну кућу коју си преко суда вратио – истерао узурпаторе после вишегодишње борбе – и чекаш на обнову исте, онда можеш да стигнеш и до Републичког геодетског завода. (Не помињем имена Срба о којима пишем, ни места одакле су, јер њихова битка је у току и не бих да је, евентуално, додатно отежам.)

Да би се обновила српска кућа власник исте мора да се суочи са стварима које се косе са здравим разумом. На пример, у општинском одељењу урбанизма, у случају који помињем, власнику куће су рекли да плац на коме је кућа изграђена не постоји – нема га у њиховој евиденцији.

То значи да власник на терен мора да се изведе геометра, плати нешто преко 200 евра, и том мерењу плаца морају да присуствују сведоци – прве комшије чији плацеви окружују његов. Док се то не реши, ништа од обнове, јер о вашем повратку, између свих осталих, одлучује и општинско одељење урбанизма.

Ако не жели да плаћа геометра онда може да оде до Републичког геодетског завода у Београду и тамо извади неопходан папир са, ако сам добро запамтила, квотама где се плац налази. Тај ће папир признати, без обзира што већ има поседовни лист, копију плана куће која је саграђена по урбанистичком плану, потврђено власништво над кућом од стране тзв. косовског суда, али и признанице о редовно измиреном порезу за ту исту кућу и плац (од тренутка када је добио спор на суду), које стижу од те исте локалне самоуправе, само другог одељења.

Даље, да би постигао да рачун за утрошену електричну енергију стиже на његово име (реч је о истом власнику куће), Албанац који је живео у кући мора да измири сав дуг, и о томе постоји судска одлука. Пошто у тзв. Енергетској косовској корпорацији немају начина да натерају Албанца да измири тај дуг – а он нема намеру да га плати – одбијају да замене име на рачуну и да замене бројило. Ни суд више не може да предузме ништа, пошто је то сада проблем „Енергетске косовске корпорације“, па адвокати предлажу власнику да са папирима оде до извршитеља и ангажује њих.

Власник куће питао је надлежне службенике у тзв. Косовској енергетској корпорацији, Албанце, како је све рачуне узурпатор куће пребацио код надлежних служби да стижу на његово име? На основу чега? Којих доказа да је власник куће, на основу којих папира? Зашто је сада проблем то што он хоће све да среди и редовно плаћа сваки рачун? Одговорили су: „То је било такво време“.

Да се вратим на почетак текста и још једном поновим да затварање српских институција на КиМ делује на све нас депримирајуће, посебно јер тај процес траје. Свако мало полиција негде упадне и истерује раднике са својих радних места (север Косова, Штрпце, Грачаница) и колико год да вам се чини да сте навикли, да сте немоћни да било шта урадите јер је све то договор преговарача у Бриселу – изузев дела да то раде уз помпу и театралност – ипак, није свеједно.

Угрожен здравствени систем

Замислите људе који сваког дана иду на посао са зебњом да ће можда баш тог дана фирма у којој раде доћи на ред да се затвори, и да ће их са радног места истерати полиција. Ту је и константан страх (ако сте женског пола) од тога да ће вас на улици пресрести један или више Албанаца и на најодвратнији начин добацивати вулгарности и вређати, без обзира на то колико година имате.

Посебно нас узнемирава и чињеница да су инспектори упали у Дом здравља у Великој Хочи. О интеграцији здравства у такозвани косовски систем овде се већ прича. Здравство и просвета су од виталног значаја за наш опстанак, и само чекамо тренутак када ће неко од званичника да каже „Не дамо здравство“ и да се наше најгоре сумње потврде. За многе Србе ће то бити кап у препуној чаши.

(Верујте, ми Срби на КиМ, страхујемо да ће преко наше кичме да се плати пут председника Србије и његово присуство на паради за Дан победе у Москви. Добар део досадашњег безалтернативног пута Србије у Европску унију платили су Срби са Косова и Метохије укидањем скоро свих веза са својом државом, из чега је произашао још јачи институционални притисак Албанаца, па отуда наш страх. Ми, уз сву муку која нас је снашла, живимо по народној изреци: „Кога једном змија уједе и гуштера се плаши“.)

Портал КоССев је истог дана када су инспектори проверавали рад Дома здравља у Великој Хочи упутио допис „Министарству здравља Косова“, Канцеларији за КиМ као и заменику ткз. косовског премијера. У том допису су питали да ли је инспекцијом у поменутој здравственој установи која ради по српском систему прекршен Бриселски споразум, с обзиром на чињеницу да јавности није познато да је здравство било тема у преговорима?

Забринутост је оправдана и због чињенице да је изостала реакција званичника у Београду на дан када је инспекција контролисала рад Дома здравља у Великој Хочи, иако су истог дана реаговали и Канцеларија за КиМ, ресорно министарство и Српска листа због затварања предузећа „Србијашуме“ у Лепосавићу.

Чак и да нема говора о интеграцији здравства у „косовски систем“, притисак на запослене, али и пацијенте сада је јачи него иначе

Портали КоССев и Ким радио пренели су да је одговор на поменути допис стигао само од „Министарства здравља“ у Приштини у коме се каже да је инспекција спроведена према плану, и да су проверавани основни услови за рад здравствених установа попут лиценце, регистра, складиштења лекова.

„Инспекција је спроведена у складу са Законом о здравству (04/L-128) и Законом о здравственој инспекцији (02/L-38). Проверавани су општи услови рада, антишок терапија, рокови и начин чувања лекова, регистар пацијената, лиценце здравствених радника, као и извештавање о заразним болестима у систему СМСН”, пише у одговору тзв. Министарства здравља Косова порталу КоССев.

Туробна свакодневница

Подсетићу, да је полиција крајем јануара прошле године по налогу тзв. тужилаштва Косова упала у амбуланту Дома здравља Приштина, која се налазила одмах до полицијске станице у центру Приштине. Из тужилаштва су тада саопштили да је налог за претрес издат због сумње да се у том објекту пружају “нелегалне медицинске услуге“.

Тада су полицајци привели осморо радника: Др Наташу Прентић, која је и директорка Дома здравља Приштина, др Емилију Ивић, возача, спремачицу и медицинске сестре. Сатима су били у полицији на разговору.

Др Прентић је те вечери разговарала и са тзв. косовским министром полиције Ђељаљом Свечљом који се правио да не зна да је ту амбуланта, па је испало да су они тајно долазили и лечили пацијенте. Рекао јој је да је зачуђен како то нелегално пружају здравствене услуге, и питао имају ли неку лиценцу за рад?

Неколико месеци касније, против др Наташе Прентић и др Емилије Ивић подигнута је оптужница за „противправно вршење лекарске и апотекарске делатности“ и „производњу и стављање у промет шкодљивих медицинских производа“. Њих две раде у Грачаници и чекају суђење.

Добро је да нико од радника у Великој Хочи није имао проблема, да са инспекторима није дошла и полиција, али је ситуација крајње збуњујућа за све нас, јер оба поменута дома здравља раде у систему Србије. Чак и да нема говора о интеграцији здравства у „косовски систем“, притисак на запослене, али и пацијенте који не знају шта ће их снаћи кад оду до Дома здравља, сада је јачи него иначе. Не само у Великој Хочи, већ широм Косова и Метохије.

Све је ово наша свакодневница, наш живот у гетима. Људи које су описане муке снашле само одмахују руком када им поменете све нелогичности из тих њихових случајева, у смислу; „Свестан сам, али шта друго могу“. Готово идентичне приче слушала сам од протераних Срба из Хрватске када је у питању повратак имовине, и изгледа да је то опробан рецепт како треба са Србима да се поступа. Људи о којима пишем своју битку бију сами, њима заштите нема ни са једне стране.

Зато, када дођете на Косово и Метохију и обиђете манастире, градове – Призрен, Урошевац, Пећ, Косовску Митровицу – сетите се да у тим местима, у институцијама ове квази државе, ваш народ води свакодневну борбу да одбрани своје име и презиме, свој језик и писмо, своју имовину, своје радно место. Да су они једини који покушавају да се супроставе сепаратизму колико могу и докле могу. Држава Србија мало тога чини да помогне – ако изузмемо обезбеђеног адвоката у одређеним случајевима.

Не дајте да вас завара љубазност Албанаца које ћете, евентуално, срести, па да вам се учини да овде и није све тако црно, јер она долази из чињенице да сте дошли на дан-два и да ћете отићи. Ако којим случајем решите да дођете да живите негде на Косову или Метохији, онда ће вас дочекати систем без краја и почетка.

Онда упадате у зачарани круг – врзино коло – само зато што сте Србин. Тада љубазност и брига појединих Албанаца – која је са њихове стране можда и искрена – не значи много, јер је нико од њих јавно неће признати, и не можете другачије да их схватите него као део тог истог зачараног круга.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Radio KiM