АКТУЕЛНО:

ЈОВО РАДОШ: Херцеговци у Србији

Било је сеоба и биће их вечно.
Има сеоба – смрти нема.

Милош Црњански

Када се изговори ријеч Херцеговина, онда у свима онима које је одњихала „камена колијевка“, као и у онима чији су очеви и „ђедови“ пореклом из тих крајева, заиграју дамари и покрену се топле струје душе. Сјете се те светосавске и световасилијевске земље у којој је све камено, тврдо и опоро; земље гусала, устанака, капе „заврате“, ганге (најгромогласније пјесме на свијету); тог „најсрпскијег“ и најврелијег подручја српског југа, сјете се сира из мјешине, рујнога вина и сушеног дувана. Сјете се земље из које су потекли многи знаменити људи од духа, као и познате историјске личности, спортисти и сви они о којима ће се причати „док је Сунца и док је мјесеца“.

„Овај народ нам је – каже Васо Гајић – дао најчистији говор, најљепше народне пјесме, најљепшу народну ношњу. Он је богатији дјецом него ичим. Он силази у градове да им обнови крв. Он сели у панонске равнице да освјежава расу и национализам“.

Детаљ са традиционалног дочека православне Нове године у Новом Саду (фотографија преузета са ФБ странице Удружење Срба и пријатеља у Србији)

Херцеговина је одувијек представљала изузетан биолошки и духовни потенцијал српског народа у цјелини. Заједно са Босном, она је за Србе, како је говорио Јован Цвијић, „централна област и језгро народа“. Њено становништво населило је многе наше крајеве, у којима знатан број породица, с поносом, и данас истиче своје херцеговачко поријекло. Зато је остала изрека да је Херцеговина све населила, али се није раселила.

Иначе. сеобе су пратећа константа српског народа и његовог битисања кроз историју. Расијали смо се и расељавали свуда по свијету: од Гренланда на сјеверу, до Огњене Земље на крајњем југу земљине кугле. Зато је Шантић, искрено, из душе, пјевао:

„И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја –
Мој дом и моје рођено огњиште“.

Али, нас овде, превасходно, занимају пресељавања и сеобе на релацији Херцеговина – Војводина.

По неком недокучивом Божијем промислу наши људи су се највише селили из једне Војводине у другу. Јер и ријеч Херцеговина значи војводство (херцег = војвода) То име је добила по Стефану Вукчићу (у народу познатијем као Херцег Шћепан), који се 1448. године прогласио за „херцега од Светога Саве“, односно за „господара Хумског и Приморског и кнеза Дринског“ (А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XIII – XV века). А позната је и чињеница да је Растко Немањић (Свети Сава), још у својој петнаестој години, по дворском обичају, добио од свога оца на управу један дио Хума, док је његов брат Вукан добио Зету. Зато је, у народу, остала изрека: „Херцеговина Светог Саве ђедовина“.

Сеобе из Херцеговине ка Војводини нису биле усмјерене само након Првог и Другог свјетског рата. И раније је било и колективних и индивидуалних пресељења. Тако су и двије најпознатије породице у Војводини, Стратимировићи и Дунђерски, дошле из Херцеговине.

Стратимировићи су пореклом из Требиња. Они спадају међу прве, који су добили племићку титулу од Аустрије. Подигли су устанак у Херцеговини 1737. године против Турака.  Након његове пропасти, а пошто су били на страни Аустрије, Марија Терезија је населила 200 српских породица у Кулпину  (широј околини Новог Сада).

Мали дворац у Кулпину који је припадао породици Стратимировић, која га је изградила и ту становала, а касније је продат породици Дунђерски

По казивању новинара РТВ Немање Попадића, потомци тих досељеника, од којих је и он, још чувају своје сећање на Херцеговину. Од Стратимировића је посебно познат Стефан Стратимировић – митрополит Карловачки. Исто тако, чувен је и генерал и војвода Ђорђе Стратимировић, командант српских добровољаца Шајкашке, који је био и војни командант Српске Војводине 1848. године. Његов отац Василије био је брат митрополита Стефана.

Фотографија из биографског лексикона Знаменити Срби 19.века I, из 1901. године, који се чува у Завичајном одељењу Библиотеке града Београда https://www.bgb.rs/

Породица Дунђерски остала је упамћена у Војводини по својој економској моћи. Лазар Дунђерски био је најбогатији Србин свога доба. Пореклом су из Гацка (Дунђера, односно, Дунђеровића још и данас има у Врањској код Билеће). Одликовали су се својим доброчинством и дародавством. На њих још подсећају: дворац у Челареву, приче о Ленки Дунђерски и заљубљеност Лазе Костића у њу, затим, имање, ергела и дворац код Бечеја итд.

Након Првог свјетског рата Срби из Херцеговине (који су били добровољци на Добруџи и Солунском фронту) подигли су многа насеља у Војводини, као краљеви колонисти: Степановићево, Сириг, Липар, Вајску, Нову Црвенку, Старо Ђурђево, Алексу Шантића, Његошево, Руско Село, Српску Црњу, Војводу Степу, Банатски Двор, а населили су се и у другим мјестима Војводине.

Централни трг у Гајдобри посвећен је херцеговачком војводи Луки Вукаловићу (фото: Т. Ћоровић)

И на крају Другог свјетског рата наступио је други талас масовне колонизације Срба, који су из Херцеговине дошли у Војводину, прије свега, у Гајдобру, Нову Гајдобру, Сечањ, Клек, Сутјеску, Јашу Томића, а у мањем броју и у многа друга села и градове.

Дакле, Херцеговину и Војводину спаја не само исто име, већ (у знатном броју) и исти народ. Херцеговци у Војводини имају два завичаја (стари и нови), која подједнако воле. Они су сачували (упркос протоку времена) много тога што их веже за Херцеговину, а понекад боље и више од својих рођака у некадашњој постојбини. Да би та копча са старим завичајем остала што чвршћа, они су одавно формирали разна завичајна удружења, преко којих његују своју традицију и везе са Херцеговином (у Новом Саду, Зрењанину, Суботици, Ковину).

Удружење Херцеговаца на недавном Сајму завичаја у Новом Саду

Најстарије такво удружење јесте оно у Новом Саду, чији је пуни назив: Удружење Срба Херцеговаца у Војводини и њихових поштовалаца. Настало је 1991. године у време почетака Отаџбинског (верског и грађанског) рата у БиХ. Његово формирање имало је тада превасходни циљ да се пружи свака врста подршке и помоћи старом крају.

Од тада, до данас, оно је испуњавало (у сваком облику и садржају) свој смисао постојања. Посебно, што се у Нови Сад и околину поново населио знатан број изгнаника из дијелова Херцеговине који нису припали Републици Српској, а сваке године, по неком устаљеном правилу. пристиже и значајан број студентске популације на Новосадски универзитет.

 

Јово Радош

Преузето са: Слободна Херцеговина

 

Нема коментара

Напишите коментар