У Београду обиљежено 80 година од смрти Јована Дучића

Празник Благовијести, 80 година након смрти Јована Дучића, окупио је Херцеговце на Калемегдану како би пригодним бесједама и полагањем цвијећа одали пошту великом српском пјеснику и дипломати.

Поздрављајући окупљене у име организатора, домаћин овог скупа и предсједник Удружења Требињаца у Београду, Жарко Ј. Ратковић је истакао понос што 80 година након Дучићеве смрти „стојимо поред бисте човјека за чија дјела Андрић каже да су „својина једног народа“.

– За Дучића љубав је најнесигурније осјећање, а жена је неоспорно највећа илузија човјекова, највећи подстрек људског ума и људске енергије. Не постоји ниједна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Све друго може бити слава, успјех и сатисфакција, али је жена једино пијанство срца. Жена има више њежности, а мушкарац има више доброте, сматра у љубав заклети Дука.

Ратковић је истакао да добри познаваоци литературе вјерују да је Јованка Јовановић Тодоровић Дворниковић била Дучићева „жена већа но све жене“ и једина књижевна инспирација.

– Пјесме „љубави и смрти“ њој су посвећене и њој испјеване. Захваљујући трима пјесмама – Тајна, Очи, Моја љубав – по мишљењу Исидоре Секулић, којој треба вјеровати, Дучић ће остати велики љубавни пјесник. У његовим љубавним стиховима нема плача, има суздржаног бола, а гушене и неугушене туге.

Ратковић је додао да је „Кнез пјесника“ био веома видовит и далековид и о свему је имао свој, оригиналан и самосвојан приступ.

– Имао је и велику храброст и супростављао се и познатим именима, што га је скупо коштало. Пјевао је живот, био је животан и остао жив и 80 година послије смрти. Неће ми замјерити Иво Андрић што ћу за крај моје бесједе искористити његове ријечи да„правом пјеснику и истинском литерати ни људи ни вријеме не могу ништа“.

Злата Коцић, добитница Дучићеве награде за 2022. годину је анализирала Дучићеву поезију издвајајући пјесму из његове ране фазе „Акорди“ чије је стихове казивала.

– Нисмо ли сви помало песници и поете за акорд зван „чисто срце“ – запитала се Злата Коцић.

Она је потом казивала стихове своје пјесме „Требишњица“ коју је написала у Требињу у склопу циклуса „Понорница!“ коју је посветила праху Јована Дучића.

Историчар др Миладин Милошевић, који је велики дио живота посветио изучавајући тему српски писци и дипломатија, је истакао да је велики пјесник Дучић био подједнако велики дипломата.

– Ушао је у дипломатску службу као врстан пјесник са дипломом Женевског универзитета, знањем страних језика и јаком жељом за новим сазнањима. Сматрао је да ће преко диплматије упознати свијет, културу и историју многих народа. Свој ход у дипломатији почео је као неупадљив чиновник, затим као писар у посланству у звању секретара савјетника, сталног делегата при друштву народа, генералног конзула, отправника послова, посланика амбасадора првог у историји југословенске дипломатије.

Милошевић је истакао да је његова каријера била дужа од три деценије.

– У периоду од 1910. до 1941. године, службовао је у девет држава и 13 дипломатских мисија, од Рима преко Софије, Атине, Мадрида, Женеве, Каира, Будимпеште, Букурешта, Мадрида и Лисабону. Срео је и разговарао са многим крунисаним главама, монарсима, државницима, министрима, дипломатама, предсједницима влада, писцима, умјетницима. Треба вјеровати његовим ријечима кад каже „не смем ни да се сетим шта сам све видио, доживио, сазнао, прихватио или одбацио за толико времена вечитог неспокојства и вечног трагања за новим“.

Милошевић је навео да је свака Дучићева дипломатска мисија имала одређене специфичности.

– На почетку каријере запажено је његово ангажовање у Италији на пропаганди против анексије Босне и Херцеговине и на покушајима да поправи рђав однос италијанске јавности према Србији после Првог и Другог балканског рата. Службовање у Атини открива нам његову способност да са позиције дипломатије другог ранга разговара са предсједником грчке владе, са министром иностраних послова, са свим шефовима дипломатских мисија које су тада биле у Атини. Данас, сложићете се, то је незамисливо.

Милошевић је додао су посебно биле тешке мисије у у Будимпешти и Риму.

– У Будимпешти је вођена кампања ка ревизији мировних уговора. Из Рима су у његових четири године службовања, од 1933 до 1937, инструирани и помагани усташки емигранти, мађарски и бугарски ревизионизам, тежње за великом Албанијом, све оно што је подривало темеље југословенске државе. То су године тешких криза у односима између две државе. Дучић их је окарактерисао као „године најгорих односа наше земље са Италијом“.

Милошевић је навео да је Дучић дао велики допринос потписивању вероватно најзначајнијег билатералног уговора који је Краљевина Југославија склопила између два рата, чувеног споразума Стојадиновић-Ћано 25.марта 1937.године.

– Послије Рима услиједило је службовање у пријатељској Румунији гдје је први у историји југословенске дипломатије добио звање – именован је за амбасадора. Крај каријере у Шпанији пада у вријеме напада сила осовине на Југославију и комадања југословенске државе.

Милошевић је навео бројне примјере који доказују да су бројни савременици имали изузетно мишљење о Јовану Дучићу, али и један од ријетких странаца који је оставио драгоцјено сведочанство о многим догађајима, личностима и разговорима са кључним дипломатама и политичарима земаља где је службовао.

– Јединствени су његови портрети бугарског краља Фердинанда, египатског краља Хуада, италијанског Емануела III, румунског краља Карола. У његовим дипломатским списима налазимо непогрешиве анализе стања у Европи. Прије него што је Хитлер дошао на власт 1932. године Дучић је оцијенио да је он опасност не само за Њемачку, већ за цијели свијет. Имао је јасно одређење према Мусолинију, Гвозденој гарди у Румунији, Франку у Шпанији чији режим је сматрао копијом италијанског нацизма. Дучић је припадао модерној категорији пјесника-дипломата која је била посебно заступљена у француској дипломатији. За Дучића форма и стил чине књижевника, што је по његовом мишљењу неопходно једном дипломати да придобије симпатије за своју домовину. Из тог разлога мислио је да државе које посједују књижевнике у дипломатској служби само могу добити, а никако изгубити. Када је у питању Јован Дучић, пјесник дипломата, мишљења смо да је држава само добила – закључио је Милошевић.

Након његовог излагања у име Удружења Требињаца цвијеће испод Дучићеве бисте положили су Бранка Спаић и предсједник Скупштине Удружења Требињаца Стево Вукановић.

Прије почетка програма цвијеће на бисту Јована Дучића је оставио и најстарији учесник овог скупа Хаџи Обрен Петровић (88) родом из Загоре.

Као и претходних година цвијеће је положено и пред бистом Алексе Шантића. Овога пута то је урадила делегација Удружења Мостараца предвођена предсједником Благојем Ребићем, потпредсједником Мирком Вучијаком и секретарком Лепом Марић.

Ребић је одржао бесједу о Алекси и најавио да ће Удружење Мостараца 27. маја на сличан начин обиљежити 155. годишњицу Шантићевог рођења.

За крај овог херцеговачког сабрања Лепа Марић је казивала стихове Шантићевих пјесма „Ми знамо судбу“ и „Наш стари доме“.

 

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић

Преузето са: Слободна Херцеговина