Коме смета споразум Српске и Србије о пројекту “Горња Дрина”?

Правно тумачење високог представника Валентина Инцка, да Споразум Републике Српске и Србије о реализацији пројекта Хидроенергетског система “Горња Дрина” потписан 13. новембра у Бањалуци, нема правну снагу без сагласности заједничких институција БиХ, унијело је додатне тензије у БиХ, али и између званичног Сарајева и Београда.

Оспоравањем права Српској да склапа уговоре, једностраним тумачењем одлуке Уставног суда БиХ из 2012. године, Инцко је потврдио пристрасност и сврставање уз оне који теже јачању утицаја БиХ над ентитетима – оцјењују правни стручњаци.

Потписи два српска премијера на заједничкој изјави о изградњи три хидроелекране у горњем сливе Дрине, нису се ни осушили, већ је реаговао високи представник.

Валентин Инцко, нимало случајно са јавног РТВ сервиса Федерације, поручио је да Уговор са Србијом може да потпише само, како каже “држава БиХ”, а не ентитети.

– Када су у питању хидроелектране на Дрини, које је Република Српска потписала уговор са Србијом, ја поздрављам инвестиције и градњу ХЕ али уговоре може потписати само држава и треба ту сагласност БиХ – рекао је тада Инцко.

Да ли је тако? Устав БиХ омогућава ентитетима да ступају у специјалне односе са сусједним државама и с њима склапају уговоре када то не штети територијалном интегритету БиХ.

– Изградња ХЕ на Дрини није питање које доводи до угрожавања територијалног суверенитет и политичког суверенитета БиХ – појашњава Радомир Лукић, професор Уставног права.

На основу специјалне одредбе Устава БиХ, још 2006.године Српска и Србија потписале су Споразум о успостављању специјалних и паралелних односа, чији је циљ, између осталог, и кориштење природних ресурса.

Тај Споразум прошао је и провјеру Уставног суда БиХ, он је основа за недавно потписану изјаву о кориштењу хидропотенцијала Дрине.

– И тај споразум је оквирни споразум о специјалним, паралелним везама који допушта разраду у појединачним пројектима па је тако и у овим пројектима који се тиче ХЕ на Дрини. Иначе, став да је све што ми називамо природним богатством у својини БиХ, практично не одговара ни слову ни духу Дејтона – поручио је Лукић.

Управо тумачењем одлуке Уставног суда БиХ из 2012.године, да Република Српска нема уставну надлежност над природним богаствима, односно да су воде, земљиште, шуме, државна својина, Инцко правда блокаду заједничког пројекта Српске и Србије, вриједног 520 милиона евра.

Таква одлука заиста постоји, али уз издвојено мишљење судије Златка Кнежевића. Кнежевић је тада написао да у Уставу БиХ, нигдје не постоје овлаштења да БиХ регулише правни статус имовине. Указао је на јавности мало познату чињеницу да Брчко дистрикт може бити власник имовине, а ентитети не.

– Наиме, Законом о имовини Дистрикта Брчко БиХ сва па и овако стечена имовина Уговором о сукцесији која се налази територији Дистрикта припада Дистрикту – навео је тада Кнежевић.

Дакле, за разлику од Брчко дистрикта, Република Српска према одлуци страних, бошњачких и хрватских судија у Уставном суду БиХ не може бити власник имовине на својој територији. “Грешка у систему” до данас није исправљена.

– Ми ћемо градити, нека он заустави, да видим чиме ће. БиХ по Уставу има надлежности а у Уставу стриктно пише шта је то. Нити је иједно предузеће продала БиХ јер нема право на то, тако нема право ни на воде, ријеке, ни на земљиште – истакао је Милорад Додик, предсједавајући Предсједништва.

Бошњачкој страни важније да докаже првенство БиХ над ентитета него да се сагласи с пројектима од користи за становништво с лијеве и десне обале Дрине. То потврђује примјер Дениса Звиздића који је као предсједавајући Савјета министара на све начине кочио изградњу интегрисаног граничног прелаза уз мост Братољуб преко Дрине, а данас као посланик оспорава потписани Уговор о ХЕ на тој ријеци.

Извор: РТРС

Нема коментара

Напишите коментар