Линта: У Сребреници се није десио геноцид и није постојала намјера уништења Бошњака.
Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оцјењује да се у Сребреници није десио геноцид и да апсолутно није постојала намјера уништења Бошњака. У питању је пропаганда западних центара моћи чији је циљ да се у свјетској јавности додатно оправда најбезочнија лаж да су Срби тобоже били агресори и злочинци, а Бошњаци невине жртве који су тобоже водили ослободилачки рат.
Изјаве најважнијих свједока о догађајима о Сребреници 1995. године у медијима и на суђењима у Хашком трибуналу јасно показују да циљ није био да се утврди истина и шта се стварно десило већ да се испричају што екстремније приче о страдању Бошњака од стране Војске Републике Српске. Апсурдно је изједначавати осветничко убијање једног малог дијела ратних заробљеника што јесте злочин са геноцидом који представља уништавање цијелог народа.
Линта истиче да је веома важно да се у међународној и домаћој јавности стално понавља неспорна чињеница да се Сребреница не може свести само на 1995. годину. Муслиманске снаге на челу са Насером Орићем су од 1992. до 1995. године извршиле бруталне злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима и запалиле и опљачкале велики број српских села и засеока у средњем Подрињу. За убијање Срба у Сребреници и у средњем Подрињу нико није осуђен пред Хашким трибуналом.
Западни центри моћи, ако заиста желе трајни мир и стабилност и помирење у Босни и Херцеговини, морају да промијене политику и помогну да се утврди стварна истина о страдању Срба и Бошњака и других народа у Сребреници и средњем Подрињу, да се једнако поштују све невино страдале жртве из протеклог рата и да сви они који су чинили злочине треба да одговарају пред лицем правде.
У Београду, 10. јул 2023. Године
Информативна служба
Савеза Срба из региона
Jovan+Grkinić
/
Profesor Gideon Grajf, izraelski istoričar i predsednik Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995, rekao je u intervjuu za RTRS da se u Srebrenici nije dogodio genocid i da broj bošnjačkih žrtava ne prelazi 3.714.
“Ja sam Jevrejin i znam šta genocid znači. Pripadam starom narodu nad kojim je izvršen genocid, najveći genocid u istoriji čovečanstva. Meni niko ne treba objašnjavati šta je genocid. Navedeni događaji nisu genocid, ni na koji način. I mi smo to dokazali, dakle, ne to nije naše mišljenje, mi smo to dokazali. Nije se radilo o genocidu, to se ne može nazvati genocid, ako neko koristi taj termin, treba ga izbrisati iz istorije. To je važno zato što u optužbe o počinjenom genocidu veoma ozbiljne, zato što odluka o činjenju genocida predstavlja težak zločin, a u ovom slučaju to delo ne postoji”, istakao je izraelski istoričar.
On ne spori da je u Srebrenici počinjen zločin, ali se taj zločin uopšte ne može nazivati genocidom.
Grajf je pojasnio značenje pojma “genocid”, navodeći da je to termin koji je istoričar jevrejsko-poljskog porekla Rafael Lemkin uveo 1945. godine, a odnosi se na nameru jedne grupe da potpuno uništi drugi narod.
On je naglasio da Srbi nikada nisu imali takav plan, ni u Srebrenici niti na bilo kom drugom mestu. Nasuprot tome, dodao je on, kada pogledate tzv. Nezavisnu Državu Hrvatsku, postojao je plan da trećina Srba bude ubijena, trećina proterana, a trećina pokrštena, tj. da promeni veru.
“Da ponovim – genocid je zločin koji znači potpuno uništenje, brisanje sa lica zemlje određene grupe ljudi zbog drugačije veroispovesti, nacionalnosti, mentaliteta ili jednostavno zato što vam se ta grupa ne sviđa”, naveo je Grajf
“Neprijateljstva i napadi na mnoga srpska sela počeli su još 1992. godine, možda i ranije, napadani su mnogi srpski civili. Umesto da se srpska strana optužuje za agresiju, treba optužiti drugu stranu. Dakle, nešto se desilo u međuvremenu – agresor je postao žrtva, a žrtva je postala agresor. Mi smo ispravili to nerazumevanje i taj izvrnuti prikaz istorije. U velikom broju navrata, napadnuti su bili upravo Srbi, Srbi su bili žrtve, a ne agresori. Znate, istorija nije knjiga legendi, to je nauka, baš kao biologija, hemija, fizika, a činjenice treba da budu jedini faktor kada opisujemo istorijske događaje. Ništa drugo”, naglasio je on.
Grajf je istakao da su u tom periodu stradale hiljade Srba, te da se termin “genocid” može koristiti kada se govori o stradanju srpskog naroda.
“Kada smo uzeli u obzir broj godina tokom kojih su vršeni napadi na Srbe, došli smo do nekoliko hiljada žrtava. Napadnuto je nekoliko stotina sela, stradali su civili, ne samo civili, ali uglavnom civili. Dakle, ako se termin “genocid” uopšte može koristiti, onda ga treba koristiti kada se govori o stradanju srpskog naroda, a ne obrnuto. Postojali su planovi u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj da se srpski narod uništi i to mnogim metodima, to nam je poznato. Ja sam se lično bavio istraživanjem na tu temu, o zločinačkom režimu u Hrvatskoj u periodu od 1941. do 1945. Ako je genocid uopšte počinjen, onda su ga počinile hrvatske ustaše. Te se nikada ne sme zaboraviti”, rekao je on.
Од љета 1992. муслиманске јединице територијалне одбране из Сребренице, започеле су систематичну кампању етничког чишћења српских села у околини Сребренице, са циљем заузимања Братунца и пресјецања Републике Српске на два дијела. Током љета и јесени 1992. већина снага Војске Републике Српске била је ангажована на пробоју коридора у Посавини, којом је окончана физичка и економска блокада више од милион људи у Босанској Крајини и Републици Српској Крајини, као и борбама у Херцеговини, којом је сломљен покушај хрватске војске да овлада истом. У условима када се ВРС још увијек бавила организовањем и формирањем Дринског корпуса, који је накнадно формиран од јединица других корпуса и неких новоформираних јединица на овим просторима (наредба о оснивању ДК донесена је у јулу 1992. године али је он своје функционисање и борбену улогу почео остваривати тек у новембру 1992.) муслиманске снаге из Сребренице, извршиле су низ систематичних напада и злочина на простору Сребреничке регије. Једно од већих српских села у Сребреници, Подравање, нападнуто је 24. септембра. Тада је убијен 31 цивил и припадник сеоских стража, неколико их је заробљено, а село је спаљено. Српско село Факовићи у општини Братунац, спаљено је 5. октобра, а убијено је 28 цивила и припадника сеоских стража, од чега 12 жена. Свега неколико дана касније (8. октобра) у општини Зворник, у селима Шетићи и Малешићи, убијено је 14 цивила и припадника сеоских стража српске националности. Велики напад муслиманских снага из Сребренице на српска села Бјеловац, Сикирићи и Лозница у општини Братунац одиграо се 14. децембра 1992. године. У овом нападу убијена су 62 лица српске националности, док су многи Срби, углавном жена и дјеца одведена у заробљеништво. Једна група жена и дјеце, њих 17, размијењена је 6. фебруара 1993. године.
уторак, 11. јул 2023.На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу, и села која гравитирају мјесној заједници Кравица (Јежестица, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача). Према процјенама напад је изводило између три и четири хиљаде муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мјештана Кравице и сусједних села. Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу. У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре. Нападом на Скелане од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, етнички најчистијег подручја у ратној Босни и Херцеговини. У овом периоду енклава је доживјела и свој највећи обим од око 900 км2 , те је обухватала дијелове пет општина (Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи). До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража српске националности, а више од 150 различитих насеља је уништено. Муслиманске оружане снаге (АРБиХ) су на овом подручју очигледно починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова Врховна команда у Сарајеву знала. Након напада на Кравицу, а посебно на Скелане, и ситематског масакра и уништења српског цивилног становништва у средњем Подрињу, Војска Републике Српске покренула је велику контраофанзиву према муслиманским јединицама са сједиштем у Сребреници.