Монодрамом „Слушај како говори Сава Мркаљ“ српски глумац Дејан Стојаковић у Карловац вратио заборављеног Карловчанина
У Градском казалишту Зорин дом 26.03.2024. с монодрамом „Слушај како говори Сава Мркаљ“ гостовао је српски глумац Дејан Стојаковић који овог језикословца, нашег заборављеног суграђанина, рођеног у Сјеничаку Ласињском 1783. године, враћа у Карловац из којега је отишао у бечку умоболницу у којој је и преминуо 1833. године.
Стојаковића, рођеног 1980. године у Сиску, су новинари КА Портала ради разговора посредством програма Скyпе зауставили на цести на повратку са снимања, како је рекао, па су га упитали прво што се то ново ствара. „Уговор ми не допушта да говорим о томе што се снима и када ће бити премијера. Добио сам управо једну лијепу фотографију са снимања, а не смијем је уопће објавити на друштвеним мрежама. Но, за који мјесец ће се знати више када продукција пусти у јавност најаву и започне рекламирање“, одговорио нам је.
Је ли ријеч о српској продукцији?
– Јест.
У позивници за представу стоји да казујете. Која је разлика између казивања и глуме?
– Нема је. Редатељ Душко Ашковић је ставио свој потпис на то, а ја казујем Мркаљеве ријечи које изговара на психијатријском одјељењу бечке болнице.
Враћате нам нашег давног суграђанина. Како је дошло до тога?
– Добио сам прије нешто више од године дана позив колеге глумца Тихомира Станића те ми понудио да играм ову монодраму. Састали смо се у Атељеу 212, о томе разговарали, па сам добио прву верзију текста, а након пар дана другу. Након тога сам почео читати. И даље није био прецизиран датум премијере. Прошлог љета сам почео с пробама. Текст је написала професорица на славистици на Свеучилишту у Бечу Гордана Илић Марковић. Истраживала је све о Мркаљу и мислим да је написала добар текст. С премијером у Удбини почиње нови Мркаљев живот, затим слиједи изведба у Карловцу, а у Пакрацу завршавамо ту мини-турнеју.
Представа се изводи у организацији Српског народног вијећа.
– Тако је. Станић је о томе претходно разговарао с предсједником СНВ Милорадом Пуповцем. Договорили смо да се представа одигра сада у ова три мјеста, дан за даном, што је продуктивније.
Што сте сазнали о Мркаљу радећи на овој представи?
– Госпођа Гордана ми је доста тога рекла о Мркаљу. Мој пријатељ Светозар Данчуо живи и ради у Чикагу, а родом је из Сјеничака и много зна о Мркаљу, па ми је чак и дао једну књигу на ту тему. Имали смо у то вријеме образованог човјека који се служио са седам свјетских језика и много је знао, био испред свог времена, али је завршио како већ јест, нажалост. Захваљујући његовој реформи, служимо се с 25 слова у српској ћириличној азбуци.
Вук Караџић је дорадио његову реформу.
– Мркаљ је први реформатор азбуке, а Вук је дорадио четири слова. Слушам приче да га је Вук покрао, но Мркаљ то никад није рекао, него му је дао заслуге и рекао да су Вук и остали наставили његовим „убогим трагом“. Вук је азбуку поједноставио ради лакшег учења и напретка писма.
Радња монодраме је смјештена у вријеме мјесец дана прије Мркаљеве смрти.
– На Илиндан, а умро је три тједна касније у „кули луђака“. Није бијесан и огорчен. У представи се сјећа свих тренутака из живота, угодних разговора и борбе да се реформа изведе. Остао је достојанствен до краја. Надам се да ћу то успјети показати у монодрами.
У опису монодраме стоји да је отишао у Беч из Карловца у којему је био утамничен.
– Да.
Зашто је био утамничен у Карловцу?
– У душевном растројству је убо ножем професора цртања. Није јасно зашто се то догодило – архиви о томе ништа нису рекли. Стрпали су га у тамницу у Карловац.
Је ли тај злочин учинио док је радио као учитељ у Бовићу?
– Јест, у то вријеме по прилици, ако се не варам. У тамници је добио дијагнозу. Тек након годину дана је други лијечник предложио команди да га се изведе из тамнице јер је Мркаљ вјеројатно био већ угроженог здравља, да се бави нечиме, буде на свјежем зраку, да вртлари, једноставно да тамница није за њега. На концу је завршио у Бечу у „кули луђака“.
Је ли искључено да је професора ликовног напао као ликовни критичар?
– То не знам.
Прије тога је био монах у Гомирју. Зашто је размонашен?
– Није могао наћи заједнички језик с њима. Умно је био далеко испред осталих. У манастиру је тражио мир и тишину да настави стварати и да обликује што је урадио.
Тада је био калуђер имена Јулијан.
– Да.
Зашто је ушао у сукоб са Црквом, односно зашто она није хтјела прихватити његову реформу?
– Не знам. О томе у монодрами ништа не пише. У њој Мркаљ описује детаље боравка у Гомирју и спомиње да су га од тамо истјерали. Након година потуцања се враћа у Карловац. Тражио је службу у школи, да тако живот приведе крају. У ту сврху је требао потврду, али ону да је био граничар, што није био, или потврду Цркве, али је епископ Лукијан Мушицки рекао да нема ништа добро написати о Мркаљу који је избачен из манастира, па му није дао потврду и напосљетку службу у Карловцу. Наставио је с учитељевањем. „Тко ме хоће узети за који крајцар, роб за цео живот“, рекао је.
Је ли судбина визионара да улазе у сукоб с постојећим схваћањима?
– И данас је то велик проблем. Нетко тко има знања и дугорочан план није потребан.
У Карловцу је Мркаљ готово заборављен или чак и у потпуности. Колико га се памти у Србији?
– Не памти га нитко, мада морам рећи да сам се изненадио неким позитивним реакцијама на вијест да ћу га глумити у монодрами. Већина људи не зна тко је Мркаљ, то не знају чак нити учени.
Бисте ли хтјели представу изводити и након ове мале турнеје?
– У плану је да се с њоме обиђе Хрватска. То је до организације, а не на мени. У травњу гостујемо у Бечу с том представом, можда на свеучилишту, преко пута „куле луђака“. У Србији ће сигурно бити изведба у Београду. Био сам у Србији на неколико предавања о Мркаљу. Вријеме ће показати има ли заинтересираних за представу и за то да нешто ново сазнају о Мркаљу.
Разговарао: Марин Бакић; КА Портал
Преузето са: Банија онлајн
