АКТУЕЛНО:
Стојана Јанковића

Парастос Стојану Јанковићу српском јунаку из Равних Котара

У храму Светог Ђорђа на Чукарици на помену поводом 330 година од смрти најславнијег српског ускока Стојана Јанковића окупили се поносни потомци и чувари успомена на овог храброг јунака. Поред домаћина окупљања Марка Стегњаје и већег броја људи поријеклом из Равних котаре и Буковице  на парастосу, који је служио протојереј Витомир Костић, уз саслужење ђакона Саве Топаловића, присуствовали су и Миодраг Линта, замјеник предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије и Саво Штрбац, предсједник Документационо информационог центра „Веритас“.

Након помена пригодним ријечима окупљенима се обратио протојереј Витомир Костић рекавши да је ово девето окупљање како се одржава парастос српском великашу Стојану Јанковићу и његовим прецима и потомцима који су се борили и положили своје животе за свој народ, за своју  отaџбину.

 

ЧУВАТИ ВЈЕРУ И УСПОМЕНЕ НА СВОЈЕ ЈУНАКЕ


„Припремајући се данас за овај дан када ћемо одржати овај парастос,  у овом светом храму, прије пар година нађох изјаву у штампи господина Срђана Воларевића гдје је нашао један извор да је у оно вријеме патријарх српски Арсеније трећи Чарнојевић стидљиво послао једну поруку да би Стојан требало да буде вођа свих Срба, који су се налазили и у Млетачкој републици и у Угарској. Не зна се поуздано да ли је ова порука до њега стигла, а читајући мало даље ја сам нашао податак да је патријарх био у вези са Стојановим братом Завишом“, рекао је протојереј Костић додајући да присутни сигурно много више знају о Стојану Јанковићу од њега јер потичу из тих крајева. Напоменуо је да је добро што обраћају пажњу на своје претке јер само тако чувамо успомену на њих, а има и покушаја да их присвоји Хрватска држава и народ. Тим пре што у родном селу Јанковог оца у Митровићима код Зеленграда обиљежавају дан Митровића, што по њему није чудо јер Хрвати својатају и Николу Теслу, Руђера Бошковића и друге познате Србе.

„Нажалост и данас велики број Срба по Хрватској не смије да се изјасни да је српског рода и да је православне вјере. Не требамо се плашити никада и нигде рећи ко смо и шта смо. Треба највише своје да волимо и да цијенимо, а туђе да поштујемо. Ако то и тако будемо учинили  српско име ће стајатати и постојати у овим тешким временима и на овим просторима. Чини ми се да наш народ нажалост никада није био несложнији а да никада нисмо имали више непријатеља. На овоме простору сукобљавају се интереси истока и запада, а нас шака православаца се нашла ту да пркосимо и једнима и другима, а нама је само намјера и задатак да чувамо своју вјеру коју смо добили од наших предака да је сачувамо до краја вијека и свијета“, закључио је протојереј Витомир Костић.

 

ИЗБАВИО СЕ ИЗ ТУРСКОГ ЗАРОБЉЕНИШТВА


Након помена, по крајинским обичајима, присутни су се упутили на ручак који су, што је важно напоменути, сви заједнички финансирали. Била је то прилика да се још једном подсјетимо на лик и дјело Стојана Јанковића, а Марко Стегњаја замолио је новинара Милу Совиља да прочита кратак текст о животу једног од највећих јунака који је нашем народу подарила Буковица и Равни котари.

„Познати вођа Морлака у борбама против Турака у Кандисјком рату од 1645-1669. године, Јанко Митровић из Жегара имао је три сина. Стојан, један од њих, се са браћом у Морејском рату 1666. године борио као врло млад истакавши се војничком и организационом способношћу. У овим биткама је стекао углед међу саборцима, а Турци су га једном заробили и одвели у тамницу у Цариград, одакле је након 14 мјесеци побјегао и вратио се у свој завичај. Млечанима је било јако важно да народ пружа отпор Турцима и спречава ширење ислама на запад. Млетачка република подржава и помаже тај отпор. Након Кандисјког и Морејског рата као награду за ратне подвиге Млечани додељују Стојану Јанковићу наслов: КАВАЉЕРЕ ДИ САН МАРКО 1670. године и утврду СЕД-ДИ-ИСЛАМ. Стојан имање добива у Лено са обавезом да настани долину и обрађује земљу“, наводи се у првом дијелу текста.

 

НАСЕЉАВАЊЕ РАВНИХ КОТАРА


„Тада многе породице из кршке Буковице силазе у Равне котаре. Мушкарци настављају ратовање, док жене, дјеца и старчад заснивају насеље. Након смрти Јураја Поседарског, Дужд Кантарини поставља Стојана 1681. године за поглавицу свих Морлака са звањем сердара. Овај неуморни ускок је између осталог судјеловао у заузимању сињске тврђаве 1686. године. Погинуо је у бици, очекујући помоћ, на Дувањском пољу 26.08.1687. године. По предању, сахрањен је у цркви у насељу Будим, близу Ислама Грчког. Његов брат Илија у цркви у Жегару, а Завиша у Цркви Светог Ђорђа у Биљанима Горњим. Клокотуша и мноштво мањих извора омогућавали су да та здрава и богата земља допринесе развоју и напретку села у каснијим раздобљима без рата. Кула и црква Светог Ђорђа доприносе културном и духовном напретку тог краја.  Кула Јанковић се налази на мјесту додира три религије и двије цивилизације, на тромеђи Османлијског царства, Хабзбуршког царства и Млетачке републике. Имала је немирну историју која је доноијела разна искуства и различите погледе на свијет. А да је православље заступљено на том простору име данашњег села Ислам Грчки свједочи о томе“, каже се на крају овог кратког подсјећања на Стојана Јанковића.

Прије него што је прочитан овај текст, по самом окупљању, присутни су минутом ћутње одали почаст Рајку Лежајићу , предсједнику Скупштине Републике Српске Крајине, редовном учеснику овог окупљања, као и свим осталим Крајишницима преминулим у протеклих годину дана. Марко Стегњаја упознао је присутне да је већ раније за наредног домаћина овог окупљања изабран Душан Лакић, а на самом скупу проф. Миленко Лакић акламацијом је изабран за домаћина друге године.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

Нема коментара

Напишите коментар