НЕПОМИРЉИВИ ПРОТИВНИК КОМПРОМИСА: Херцеговачки војвода Михаило Мићо Љубибратић – заборављени српски херој
Сјећање на вријеме у коме су Херцеговци гинули за своју, али и свесрпску слободу, започело је казивањем пјесме Бора Граховца Невесињски устанак у извођењу народног гуслара Славка Алексића.
Предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић је у свом обраћању навео да су у претходних неколико година Требињци у Београду одржали низ скупова у којима су исказали поштовање и од заборава отргли бројне личности из галерије бесмртних Требињаца међу којима су Јован Дучић, Лука Ћеловић, архимандрит Нићифор Дучић, војвода Лука Вукаловић, сликари Ристо и Бета Вукановић, историчар књижевности Јован Р. Деретић.
– Мићо Љубибратић је био јунак свога доба. Са једнаком лакоћом баратао је и пером и сабљом. Родио се 1839. године у Љубову, селу крај Требиња. Близина Дубровника опредијелила је његово образовање. У њему је завршио класичну гимназију на италијанском језику, а паралелно је учио и усавршавао француски језик. Најкраће и непристрасно описао га је један француски књижевник рекавши да је Љубибратић поред џентлменског држања имао велику личну отмјеност, лијеп изглед, прави шарм скројен са ауторитетом – рекао је Ратковић.
Он је истакао да се Љубибратић 1861. године придружио Луки Вукаловићу као лични секретар и ратник и припремао касније херцеговачке устанке против турске тираније.
– Љубибратић је учествовао и у српско-бугарском рату 1885. године као командант добровољачког одреда, а затим је краће вријеме био окружни начелник у Пироту и Врању, и пред сам крај живота секретар Министарства финансија у Београду. Умро је 1889. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Војвода Мићо је био даровит диломата. Због његове мудрости, племенитости и увиђајности и пријатељи и непријатељи су га поштовали као преговарача.
Сарађивао је са Гарашанином, Светозаром Милетићем, Гарибалдијем, Холанђанком Жаном Меркус и другим револуционарним опредељеним појединцима и организацијама широм Европе. Цијенили су га страни дописници. Радећи и мислећи о српском добру, навукао је анимозитет и Турака и Аустроугара. Нажалост, није могао избјећи сплетке, интриге, клевете на својој страни од оних којима је осредњост највећа врлина, а непожељан свако онај ко их надмашује.
Као човјек племенитог кова је могао само да их сажаљева. Поред тога, сложени односи српских династија Петровића и Обреновића и њихова борба за превласт у Херцеговини и Босни, неријетко су се ломили о његова леђа. Доживео је и то да га црногорски књаз Никола протјера из родног краја, али и то је судбина великих. Војвода Мићо Љубибратић из Љубова надомак Требиња и зубачки корјеничкик војвода Лука Вукајловић остају запамћени и уписани као највеће херцеговачке устаничке вође, а нама потомцима њиховим остаје да негујемо памћење и проширујемо сазнања о њима и њима приснима – поручио је Ратковић.
Удружење Требињаца је у склопу свечане академије промовисало књигу “Војвода Мићо Љубибратић 1839-1899” коју је приредио Миливоје Мишо Рупић, секретар Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду.
Ријеч је о дјелу у коме су сабрани готово сви писани трагови у којима је помињан велики херцеговачки слободар.
Штампана је у ограниченом тиражу са тврдим корицама. Цијена ове изузетне књиге је 500 динара, а може се наручити путем мејла udruzenje.trebinjaca@yahoo.com или у просторијама Удружења Tребињаца „Јован Дучић“ у Београду (Палмира Тољатија 5/II). Све додатне информације можете добити путем телефона 011/269-15-86 и 065/2691586
Историчар др Чедомир Антић је у свом излагању покушао да опише ширу слику и специфичност Херцеговине, као и српског народа, који је у вријеме војводе Љубибратића био расут у двије велика царевине – Аустроугарске и Османске.
– У вријеме кад се родио Мићо Љубибратић Балкан није припадао балканским народима. Наш највећи историчар прошлог стољећа Милорад Екмечић тврдио је да је у Босни и Херцеговини живјело више Срба у 18. вијеку него на простору прве нововјековне Србије. Јован Цвијић то поткрепљује тезом да је 90% становништва крајева смјештених између Дрине и Мораве дошло са простора Херцеговине, Босне и Црне Горе. Оснивач катедре за националну историју академик Пантелија Срећковић је тврдио да свега 15% становништва Србије из седамдесетих година деветнаестог вијека има претке који су 200 година раније живјели у Србији. Кнежевина Србија окупљала је тек око милион становника, док су три до четири милиона Срба живјела у околним царствима у ропству, без права и слободе. У Османском царству Срби су живјели у феудализму, који је био укинут у већем дијелу Европе, па и у Србији 1835. године – рекао је Антић.
Он је истакао да је у вријеме када су модерне ервопске престонице имале метрое у Београду је још увијек столовао турски паша, а српске власти су морале да се носе са чињеницом да у добром дијелу града немају полицију и суверенитет због чега су непрекидно били у позицији која је на ивици рата.
– За такву Србију Херцеговина је била недосањан сан, који је био појачан крајем вијека када је Србија настојала да на неки начин изађе на море. Управо у тој области ратовали су устаници војводе Луке Вукаловића, несуђеног кнеза треће српске државе и управо је ту поникао Мићо Љубибратић чије образовање је било преко потребно тадашњој Србији која је вапила за ученим људима.
Херцеговина је имала ту несрећу што је њен западни дио у 17. и 18. вијеку покатоличен, расрбљаван и одвајан од сваке српске идеје. У вријеме Љубибратића постоји покрет који тежи уједињењу, међутим источни дио Херцеговине улази у црногорску државу. На тај начин велике побједе које су омогућили још устаници Луке Вукаловића лишавали су Херцеговце да сами направе своју државу – истакао је Антић и додао да су Срби у то вријеме имали много снова.
– Планови за ослобођење српског народа били су велелепни. Међутим, рационални Илија Гарашанин је свјестан да су Србија, Црна Гора, Херцеговина, Босна, сједиште те државе. Он се не заноси фантазијама о југословенском и балканском дељењу, мада непрекидно преговара са свима. Мићо Љубибратић је био један од његових одабраних повјереника. Полако се развија нова српска држава, за коју Његош вјерује да ће се завршити стварањем обновљеног царства – рекао је Антић.
Он је истакао да је Љубибратићева несрећа била у томе што је инспирисан уједињењем Италије и француском револуцијом желио да створи модерну уједињену српску државу.
– Љубибратић је као и многи пријатељи слободе био у контакту са Гарибалдијем. Током устанка стиже помоћ из Црне Горе под вођством неколико познатих црногорских војвода, међу којима је Пеко Павловић, али врло рано се види велика подвојеност између оних који представљају разне српске владе. Није тајна да су се цареви Рајхштатским споразумом 1876. године договорили да Босна и Херцеговина буде окупирана од стране Аустроугарске. Међутим, двор Обреновића и Петровића рачунао је да ће први узети Босну.
Мићо Љубибратић је узео на себе да покуша успоставити самосталну Владу, а потом ујединити Херцеговину са Србијом. То изазива велики отпор и Љубибратић наилази на отворени сукоб и мржњу црногорских изасланика. У вријеме када је устанак имао шансу да уђе у нову фазу, устаници су били принуђени да се повуку, а сам војвода Љубибратић бива ухапшен у Аустрији. Од тог тренутка више нема централну улогу у српском покрету – рекао је Антић.
Он је навео да је Љубиратић повратком у Србију радио разне послове и као вођа довбровољачке јединице активно учествовао у српско-бугарском рату.
– Био је и изузетно активан на културном пољу. Јако је важно да је у то вријеме тако образован човјек присутан у Пироту и Врању, крајевима који су отргнути не само од Турске, већ и Бугарске – рекао је Антић.
Он је додао да је Љубибратић, који је читав свој живот ратовао са Турцима, уложио велики напор како би у жељи за измирењем с мухамеданцима српске народности превео Куран. Није дочекао да га угледа, јер је одштампан (на ћирилици) шест година након његове смрти, али је према мишљењу неких оријенталиста био основ за све касније преводе.
Антић је истакао да је Мићо Љубибратић био човјек са визијом који је много хтио и започео, али није имао довољно ни успјеха ни похвале за све оно што је урадио.
– Тешко је говорити о историји среће и несреће, али да је Херцеговина постала трећа српска држава можда би се спријечили неки догађаји који су се касније десили са Црном Гором и Босном и Херцеговином. Српски народ је имао ту несрећу да живи расут. Наш велики економиста Бранко Милановић једном приликом рече да је „несрећа Балкана, а посебно Срба – висина наших планина“. Стари и важни путеви који су ишли од Београда ка мору престали су да буду важни, а земље којима су Срби тежили више нису биле насељене Србима. Временом је и Херцеговина сведена на остатке остатака из времена Стефана Вукчића Косаче.
У току промоције књижевник Неђо Ћићо Стојановић је казивао одломке из књиге Војвода Мићо Љубибратић (1839-1899).
Текст: Трифко Ћоровић
Фотографије: Вук Ратковић
Извор: Слободна Херцеговина
