ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: Језерца бујади, са зецом кад искаче и коњем који фркће

Пише : Милош Кордић

Давно је неко негдје написао, а не могу се сјетити ни ко ни гдје, за огромне површине бујади, да су то у касније прољеће таласаста зелена језера. Језера из слика фантастике: могу да се прелијевају по равницама, по благим и стрмим странама, по брдима…

Бујад: вјероватно јој је поријекло имена у ријечима бујна, бујање…

Не може се рећи да је народ није волио. А и да је волио, ни то се не можерећи. И да јој се радовао кад израсте на њиви, у бари која се коси, око башче или уз ограду воћара, па у ко зна кад засађеној а запуштеној живици којом је ограђендио фундуша… – није.

А да јој се радовао у далеким временима мога дјетињства, у временима касних јесени и кољевина, кад се она, сва смеђа, грубих стабљика а меких листићака на такође грубом ребру листа, доносила из мајина и њоме палиле заклане свиње – јесте. А таданије било корита од тврдог поцинчаног лима у којима би се свиње шуриле. Ида би се приштедјела слама, ту је била она– бујад.

И кад сесва онако смеђа косила и довозила за покривање колница, тушњака (кокошињаца), свињаца, за штрајење испод стоке у штали, за прекривање да не би измрзло по башчи оно што се сијало или садило у јесен па да се има што раније у прољеће – капулица, бијели лук…такође се косила и довозила.

Мало ко је проживио своје сеоско дјетињство а да се није провлачио колским путевима и утабанимпутељцима кроз ливаде бујади, кроз њене густе површине. Биле су то ливаде (условно их тако називам) по мајинама, односно заједницама(заједничким државним необрадивим земљама), које су се најчешће користиле као сточни пашњаци. И то пашњаци за све – и за све сељане и за сву стоку: најбољи за овце, па за говеда, а, иако лоши за коње, знали су се ту наћи, кад се није имало куд, и они. Поготово ако пастир мора да чува и говеда и коње који тог дана, тих дана нису у каквом послуили на путу.Јер измеђутих површина са израслом бујади распростиралесу се површине с дивљом травом, али и површине с питомијом, зеленом и онижом травом – душу дало за пашу.

А онда су ту негдје, уз поточић, можда и у мочварном каквом јарку, и зуква и од зукве нешто више и доста више шаше.

И све су те мајине с површинама бујади и с травнатим чистинама обично уз обронке шума, уз шумарке, па се у мањим грмовима бујад пробијала између паветине, трњина, глогиња, дивљих купина… И по шумама, и гушћим и рјеђим – бјелогоричним или црногоричним, и по мијешаним… ма нема гдје је није било.

Обична бујад (или орловска папрат), која је расла по Банији,ботанички припада породици папрати. А папрат је распрострањена по цијелом свијету – осим по поларним предјелима. Има је око 10.000 врста. И различитих је висина– зависно од подручја у коме расте.Обична бујад могла је да израсте до око 1,20 метара. А ми смо знали за двије: обична бујад и папрат. Та, коју смо звали папрат, разликовала се по облику рецкастих листићака на листу. Најчешће је расла по шумама. На европским просторима најпознатије су папрати: бујад, госпина коса, јеленак, навала, слатка папрат…

Бујад је иначе отровна и за људе и за стоку. Посебно за говеда, ако се са сијеном поједе и већа количина бујади. Користила се и у медицини.

О бујади постоје и многе приче. А једна од њих је, на примјер, да су се сувим перцима листова пуниле јастучнице – вјеровало се да бујад извлачи болове повезане с кичмом. Другу сам чуо од тетке Ружице Дабић, са којом сам често говедарио: у прољеће, кад из земље ничу изданци младе бујади, а они се, онако још мали, свијају ка земљи па се свијајући могу обликовати у интересантне фигурице – једна од њих може бити у облику срца (ријетко су била та срца, као и дјетелина са четири листа), па момак или дјевојка кад нађу то срце, морају да замисле онога кога воле и да пожеле да и он (и она) воли њих.

Сједим на повишој обали при врху Горњих Гајина (мајине, заједнице), угнијежђених, с Доњим Гајинама, изнад обрадивих Кућишта, с јужне стране доњег дијела села, а испод сјеверних шумских обронака горе Шамарице – Жишковца, Газана (говорило се и Гузан), Паљевина, Борисавца и Лончаревца. Недалеко од мене, до шуме и пута ка Паљевинама, мирују Мирова и Дикуља, моје двије краве, а коњи, Мишко и Ћетко, на травнатомсу простору између двају језераца већ добро израсле бујади.

Ливада бујади што се благо спушта од мене и шуме иза мојих леђа ка Доњим Гајинама и Гајинском потоку, који већма цмиздри но што тече, шири ми се видом у стварно, зелено језерце бујади. Највеће у Гајинама. Сунце се извлачи кроз густе кестенове крошње Борисавца и разноси прољеће на све стране. А птице и иза мојих леђа, од истока, и с јужне стране, од окрајака Паљевина, и од највишег брешка у Гајинама, на сјеверној страни, обраслог младом кестеновом шумом, тако су гласне и усаглашене као да увјежбавају нешто што танано шуми вјетром а да се и не осјећа с које он стране дирка.

А до тог, на благој страни језерца, које завршава на обали колског пута који га дијелиод руба кестенића поменутог брешка, на укосини до њега, одијељено стазом, мање је језерце. Исто такве, високе и једре бујади. И она се простире скроз до благе узвисине на чијем је врху јама: ту се некад вадила глина за циглу.

На другој страни Доњих Гајина, уз пут којим се може и на Кућишта, а његов главни правац води до сеоског гробља и Жишковца, с већ густим шамаричким кестеновим шумама, све је обрасло младом бујади. Па се чини као да се какав већи поток зеленила улива у зукву и шашу изнад поточића. А онда преко њих богати својим смарагдним зеленилом она горња језерца што се уливају у моје очи.

Па дуго ћутим и посматрам прољеће, љето, јесен и зиму по зеленој, жутој, наранџастој, смеђој и бијелој боји своје бујади. Како у јесен изађем горе, до једних и других Гајина, тако се и моја језерца мијењају. У јесен и зиму провлачим се њиховом смеђошћу и бјелином, па застајем – а оно нешто шушне: из бујади искочи зец. У смеђем је и он смеђ. У бијелом ми се учини да је и он бијел. Застајем и стојим: он успорава, окреће се, па као даби поново у бујад. Али се предомишља – неће, не плаши се више: види он да сам и ја застао.

То је један зец. А гдје су они по Брдима? Они у бујади Церика, Шаканске долине, Стаменић јапаге, Борјановог бријега, они из бујади Равновца… А гдје су они по бујадарама преко пута Драгосављевић кућа у Горњој Пастуши (на врху Патрешић косе), па они на Метли, висоравни између Јошавице и Горње Млиноге! Па они по дворским мајинама! Па они поред најљепших бреза на Кордуну, кад се од Блатуше крене ка Вргинмосту! Гдје су…

Ипак, најпространија језерца су, која то и нису, него су језера, она по Мањачи. Преко које се иде за Стричиће Петра Кочића. Нигдје толико бујади као на Банији и на Мањачи. Нигдје толико језераца. Нигдје толико зечева није било.

И боровице. Оне за бичала канџија. Оне чије су гране душу дале да се два, највише три пута подложе и њиховим димом умирише месо на тавану или у каквој пушници.

Сједим на обали Горњих Гајина. Читам неку од књига које често носим са собом док говедарим. Па вадим писмо које ми је Слободан Новаковић, уредник у београдском листу Младост, упутио поводом мојих том листу послатих пјесама. Читам и радујем се…

Иједном, у близини, на једном од колских путева који се ту на више мјеста и укрштају, зачујем коња: касна је јесен. Магла се развукла преко Доњих Гајина па све до мојих очију. Говеда се чувају на цијели дан. А ја устајем и говорим стихове двију првих строфа пјесме „У позну јесен“ Војислава Илића:

 

Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,

                                   И густе слојеве магле у влажни ваља до…

                        Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом;

                                   Мутно је небо сво.

 

                        Фркће окис’о коњиц и журно у село граби,

                                   И већ пред собом види убог и стари дом.

                        На прагу старица стоји и мокру живину ваби,

                                   И с репом косматим својим огроман зељов с њом; –