Наслеђе у српском књижевном језику

Масе српског народа пребегле су из Србије у Угарску 1690. и касније поново 1740. Населиле су се на територије данашње Војводине и јужне Мађарске. Срби су дошли са рукописним књигама (србуље). Настављен је рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. У том раду истицали су се калуђери који су побегли из манастира Раче крај Дрине. Српска књижевност била је писана на српској редакцији црквенословенског. Писци су били Гаврил Венцловић и Ђорђе Бранковић. Затим је била руска редакција црквенословенског са Жефаровићем, Орфелином и Рајићем. (1) Венцловић је писао у књигама духовног и црквеног садржаја у српској редакцији црквенословенског и народним у проповедима и књигама за народ. (2) Захарија Орфелин је научна дела писао руском редакцијом црквенословенског језика а популарна на народном језику. Пето издање његове књиге Искусни подрумар на српском језику било је штампано1885. (3) У Славено-српском магазину је први пут је истакнуто начело да се књиге морају писати народним језиком. (4) Јован Рајић служио се са оба језика. Насупрот њима Доситеј пише искључиво народним језиком. (5) Као просветитељ он намењује своја дела и католицима и муслиманима. За њега више нису постојале верске преграде које су делиле српски народ. (6) Његове су књиге биле преведене на бугарски, грчки и румунски језик. Његов румунски преводилац писао је : „Ја сам срећан што познајем српски језик да бих могао разумети књиге Доситија Обрадовића и благодарим Богу што ми је дао да живим у времену, кад он пише своје књиге”. (7)

На српску православну средину утицала су и дела католичких писаца који су писали на српском језику. Прво издање Качићевог „Разговора угодног народа словинског” ћирилицом било је 1818. Рељковићев „Сатир илити дивљи човик” имао је једанаест издања, од којих су два штампана ћирилицом. (8) Остојић је сматрао да Сатир била прва књига која је пробила кинески зид који је делио православну књижевност од римокатоличке. Треће издање Сатира било је 1793. на ћирилици. Четврто у Будиму било је 1807. на ћирилици. (9) Гундулићев „Осман” штампан је у Дубровнику 1826. а будимско ћирилично издање Јефте Поповића 1827. (10) Тиме су читаоци могли да се упознају са најзначајнијим делом дубровачке књижевности. Матија Петар Катанчић истакао је да се „наши Илири свуда Србљима зову (11)

После сеобе Срба у Русију у XВИИИ веку Хабсбурзи су били свесни каква је опасности за њих руски утицај на Србе. Српска средина одбила је уз много напора 1779. тежње Хабзбурговаца да се уведе народни језик ради одвајања од руског утицаја. (12)

Српски књижевници око Милована Видаковића писали су на српском језику по њима оплемењеним старим словенским облицима и речима. У основи је било домаће наречје уз произвољну мешавину руске редакције црквенословенског и српског језика. (13) Само је Сава Текелија сматрао да је прави српски језик црквено словенски. Остали српски књижевници били су за српски народни језик али за историјски правопис и азбуку. (14)

Копитар је заједно са Вуком радио на одвајању Срба од Русије. Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Говорио је : „И што је год мјесто веће и има у себи више господе и књижевника, то се у њему говори горе : тако сељаци говоре боље од варошана, а слуге од господара”.(15) Вук Караџић одбацио је раније књижевности на народном језику и узео за основу тадашњи чист народни језик са села. Радећи свој речник није се хтео користити богатим материјалом старијих речника. (16) Захтевао је да се пише српски, а да се истребе црквено-словенски облици. Задржао је ипак неке словенске речи које су му биле потребне, посебно за превод Новог Завета. (17) Био је против да се измишљају нове речи. Осујетио је покушај Стерије да се у Друштву српске словесности ради на стварању научне терминологије. По њему требало је да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа”. За Вука почетак српске књижевности падао је у његово време одбацујући и Доситеја. Унутар српског народа водила се борба аустрославизма који су предводили Копитар и Миклошић са православним црквеним круговима. Тај сукоб био је представљан као сукоб градске и сеоске средине. (18) П.И. Шафарик био је од 1819. до 1833. наставник и директор Новосадске гимназије. У свом раду о српском језику подржавао је Вука Караџића у његовој борби против конзервативних присталица славено-сербскога језика. (19)

Услед тог сукоба појавили су се у српској књижевности дубровачки Срби католици. Медо Пуцић био један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан прихватио је оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Фавилла (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса „Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. Насупрот Вуку Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. (20) Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровавачких пјесниках” 1844. Писао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио „Споменици Српски” И 1858, ИИ 1862. старим словима. (21) Документи су били значајни и за познавање старог језика и стила. (22) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (23)

Насупрот Вуку дубровачки Срби католици тежили су очувању своје књижевне традиције. Њихов рад наставио је секретар дубровачке Матице српске др. Франо Кулишић. Његову књигу „Џиво Бунић Вучићевић” штампала је Српска дубровачка штампарија 1911. као издање Матице српске у Дубровнику, књига 3. Поводом обележавања хиљадугодишњице Светих Ћирила и Методија у Риму 5 јула 1863. изведен је „Славоспјев Св. Ћирилу и Методу” који је написао Медо Пуцић. Пуцићев пријатељ Франц Лист написао је музику. Лист је написао композицију за мушки хор и оргуље, а приредио је и за клавир. Папа Пије ИX је због извођења „Славоспјева Св. Ћирилу и Методу” дошао на богослужење у „Илирском колегију Светог Јеронима”. Лист је седео за оргуљама приликом извођења, а певао је хор бугарских каноника. (24) После краја апсолутистичког режима основана је Народна штионица 1863. На челу оснивача били су браћа Нико и Медо Пуцић. Штионица је издавала књижевни годишњак „Дубровник забавник”. У њему су објављивали и дубровчани који су живели изван Дубровника Валтазар Богишић, Никша Гради и Матија Бан. (25)

На првој скупштини у Новом Саду 1866. основана је Уједињења Омладина Српска. Са Омладинским покретом питање језика и књижевности решено је у корист Вукове реформе. (26) Али победа Вуковог правца није била потпуна. Др Милан Решетар је при издавању Његошевих дела био и први коментатор Његоша. У својим коментарима уз нова издања Његошевих дела као вуковац истицао Његошево повођење за славеносрпским писцима (Мушицки и Сима Милутиновић Сарајлија). Његош је писао славеносрпском ортографијом, али је од Вука преузео слова ђ, ћ и џ. (27) Може се речи да Његош писао у традицији славеносрпске књижевности а да је прихватао понешто од Вука. Сем на Његоша Милутиновић је утицао и на првог великог лужичко-српског песника Хандрија Зејлера, оснивача лужичко-српске књижевности. (28)

Књижевнику Јакову Игњатовићу нико није могао да оспори таленат. Био је објављиван, али су штампари исправљали његове текстове. Тадашњи критичари грдили су његов језик. Налазио се између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сентандреје и Славоније. Трудио се да пише чистим народним језиком. Његово дело било је „прилог историји развитка српског књижевног језика”. Није био „закована старовоља” али није могао да се одвикне од употребе старијих слова. (29) Вуковци су одбацили писца Ђорђа Марковића Кодера јер је измишљао нове речи. Насупрот књижевној критици која је потпуно игнорисала Кодера о њему су писали поједини соколски историчари. Почетак српске гимнастике може се везати уз име Ђорђа Марковића Кодера, који је дуго времена био занемарен од књижевних историчара. Већина сокола који су писали о почецима српског соколства бавила се само његовим гимнастичким радом. Није их занимао његов књижевни рад сем Војислава Рашића који је пишући у Српском Соколу 1907. истицао да је Кодер стварао нове речи јаче но и један из његовог доба, кад би био принуђен да поетски искаже своје поетско надахнуће и Бошка Мештеровића који је свом чланку „Развој српског Соколства“ из 1925. навео : „Ђорђа Марковића названог Кодер, једног романтичног особењака родом из Сремске Митровице, човека који је говорио десетину страних језика и писца за оно доба чувеног спева Роморанке.“ (30) Меша Селимовић је сматрао да уз вуковску језичку струју, била и друга погоднија за изражавање мисли, и апстракција. Носиоци те друге струје по њему били су Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и Његош. (31)

У сеобама српског народа са њима су ишли православни свештеници. Настављен је рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. Српска црква је због упорних покушаја уније тражила помоћ од Русије. Деловање руских учитеља и коришћење руских књига увело је и рускословенски црквени језик. Тај језик био је одговор на покушаје уније и као такав био је језик српске књижевности до Доситеја Обрадовића. Доситеј је тражио да се пише разумљиво за народ а то је могло само на српском. Створен је Славеносрпски као неки средњи језик. Насупрот њему, Вук је заједно са Копитаром водио борбу за чист народни језик са села. Победом вукових присталица дошло је до одбацивања српске књижевне традиције везане за цркву и раније књижевности. Већина славеносрпских књижевника била је дуго времена заборављена. И Стеријина дела делила су њихову судбину. Милан Богдановић је истакао : „… преко његовог имена бачен покров заборава, који је по њему лежао све до пре неких тридесет година.” (32) Александар Н. Милићевић је у листу „Народна Одбрана” из 1940. тврдио за славеносрпске писце : „писало се српско-словенски, руско-словенски, српско-руско-словенски; додавала се и одузимала произвољно слова појединим речима; узимао се час овај час онај дијалект; код једног истог писца, на једној истој страни књиге, биле су заступљене све ове недоследности. …. Тешко је било доказати тадашњим назови књижевницима да књижевност треба да служи свима друштвеним редовима, а не само једној друштвеној класи, која је писала себи и за себе, језиком и правописом које често ни сама није разумевала. А што је нарочито отежавало Вуку посао било је и то, што су представници тога хаоса у књижевности били већином људи са великим друштвеним угледом, са звучним титулама, на високим друштвеним положајима; црквени и световни поглавари.” (33) Ти како их је назвао представници хаоса основали су Матицу српску. Вуковци су били доминантна струја у српској књижевности, али нису били једина. Настављено је штампање дела Доситеја и Његоша, као и других аутора. Књиге писца Јакова Игњатовић биле су објављиване, али уз исправку његових текстова. У време превласти вуковаца у српској књижевности дубровачки Срби католици трудили су се да наслеђем класичне дубровачке књижевности утичу на нову српску књижевност коју су стварали вуковци на бази искључиво сеоских говора. За Доситеја језик књижевности био је српски уз коришћење речи из дотадашње црквенословенске традиције. За Вукове присталице чист народни језик био је језик села уз одбацивање целе књижевне традиције. Може се речи да су Хабсбурзима били потребни лојални поданици који су били њихово топовско месо, а за српску омладину устаници који би се борили за слободу. И за једне и за друге није био потребан умозритељни језик и језик песника него прост језик ратника са народним јуначким песмама као до тада. Требало је описменити људе и ту је Вук заслужан. Многе црквенословенске речи остале су у српском језику, упркос вуковцима, често погрдне као писаније. Као Вуково наслеђе Срби су наставили да користе бројне турцизме као комшија уместо словенске речи сусед. За разлику од Руса који су уклопили црквенословенско језичко наслеђе у свој језик. Прекинута је веза са руским али и континуитет са језиком средњовековних српских држава. По вуковцима остала је само народна песма као континуитет. Уз њих су цело време постојале друге струје које су штампале дела из књижевног наслеђа као неопходну допуну новијој књижевности. Одржавали су континуитет упркос прекида. У томе је њихов значај за српску књижевност. Иако је победила вукова струја у књижевном језику, постојале су и друге традиције међу књижевницима. Остали су утицајни писци као Доситеј, Његош и Јаков Игњатовић. А дубровачки књижевници су доприносили својим трудом на штампању дела старих дубровачких писаца. Тиме је опстајао континуитет у српском језику упркос прекида. На Приморју није било великих сеоба па се дуже одржавао континуитет у језику. У Војводини Матица српска је била установа која је чувала континуитет.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије