Нуждић: У нападу муслиманских снага на Залазје 1992. године убијено најмање 43 Срба
Вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић изјавио је да су, према подацима овог центра, током напада муслиманских снага на српско село Залазје на Петровдан 12. јула 1992. године убијена најмање 43 лица српске националности.
– У Залазју је на тај дан заробљено девет лица, између осталих судија Слободан Илић. Заробљени су одведени у Сребреницу у логор у полицијској станици, а недуго затим су и ликвидирани. Још се трага за осам тијела убијених Срба током напада на Залазје – рекао је Нуждић.
Нуждић је истакао да је злочин у Залазју на Петровдан 1992. године само наставак праксе из Другог свјетског рата и низа злочина који су се дешавали на велике православне празнике, подсјетивши да су српска села нападана на велике православне празнике на Ђурђевдан Гниона и Бљечева, на Божић Кравице, а Јошаница на Никољдан.
Он је навео да је Републички центар само током 1992. године у Атласу злочина над Србима евидентирао 26 српских села средњег Подриња која су нападнута и у којима је убијено четири или више лица, истичући да је у средњем Подрињу убијено више од 200 српских жена и преко 40 дјеце.
– Све ово није било довољно да се правосудне институције баве злочинима над Србима. До сада су осуђена само четири лица за злочине над Србима на срамну казну од 29 година. Једна пресуда пред Судом БиХ донесена је и за злочин у Залазју у којој је Суад Смајловић правоснажно осуђен на три године затвора – истакао је Нуждић за Срну.
Према његовим ријечима, ништа бољи однос према српским жртвама рата немају ни представници међународне заједнице, односно западних земаља, јер, осим представника Србије и Русије, ниједна друга земља није послала своје представнике како би присуствовали недавном обиљежавању страдања Срба у Подрињу.
– Све ово ставља задатак пред институције Републике Српске да његују културу памћења и документују ове злочине како би будуће генерације могле да сазнају истину о ратним дешавањима током деведесетих година прошлог вијека – закључио је Нуждић.
Муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића, упале су 12. јула 1992. године, на Петровдан, у више српских села у сребреничкој и братуначкој општини и убиле 69 Срба.
Заробљено је 22 Срба, од којих десет није пронађено, а губи им се траг у логору у бившој сребреничкој полицијској станици.
Извор: РТРС
Jovan+Grkinić
/
Од љета 1992. муслиманске јединице територијалне одбране из Сребренице, започеле су систематичну кампању етничког чишћења српских села у околини Сребренице, са циљем заузимања Братунца и пресјецања Републике Српске на два дијела. Током љета и јесени 1992. већина снага Војске Републике Српске била је ангажована на пробоју коридора у Посавини, којом је окончана физичка и економска блокада више од милион људи у Босанској Крајини и Републици Српској Крајини, као и борбама у Херцеговини, којом је сломљен покушај хрватске војске да овлада истом. У условима када се ВРС још увијек бавила организовањем и формирањем Дринског корпуса, који је накнадно формиран од јединица других корпуса и неких новоформираних јединица на овим просторима (наредба о оснивању ДК донесена је у јулу 1992. године али је он своје функционисање и борбену улогу почео остваривати тек у новембру 1992.) муслиманске снаге из Сребренице, извршиле су низ систематичних напада и злочина на простору Сребреничке регије. Једно од већих српских села у Сребреници, Подравање, нападнуто је 24. септембра. Тада је убијен 31 цивил и припадник сеоских стража, неколико их је заробљено, а село је спаљено. Српско село Факовићи у општини Братунац, спаљено је 5. октобра, а убијено је 28 цивила и припадника сеоских стража, од чега 12 жена. Свега неколико дана касније (8. октобра) у општини Зворник, у селима Шетићи и Малешићи, убијено је 14 цивила и припадника сеоских стража српске националности. Велики напад муслиманских снага из Сребренице на српска села Бјеловац, Сикирићи и Лозница у општини Братунац одиграо се 14. децембра 1992. године. У овом нападу убијена су 62 лица српске националности, док су многи Срби, углавном жена и дјеца одведена у заробљеништво. Једна група жена и дјеце, њих 17, размијењена је 6. фебруара 1993. године.
среда, 12. јул 2023.На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу, и села која гравитирају мјесној заједници Кравица (Јежестица, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача). Према процјенама напад је изводило између три и четири хиљаде муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мјештана Кравице и сусједних села. Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу. У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре. Нападом на Скелане од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, етнички најчистијег подручја у ратној Босни и Херцеговини. У овом периоду енклава је доживјела и свој највећи обим од око 900 км2 , те је обухватала дијелове пет општина (Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи). До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража српске националности, а више од 150 различитих насеља је уништено. Муслиманске оружане снаге (АРБиХ) су на овом подручју очигледно починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова Врховна команда у Сарајеву знала. Након напада на Кравицу, а посебно на Скелане, и ситематског масакра и уништења српског цивилног становништва у средњем Подрињу, Војска Републике Српске покренула је велику контраофанзиву према муслиманским јединицама са сједиштем у Сребреници.