О. Гојко Перовић о јединству Српске православне цркве и њеном идентитету

Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао) а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите? Баш су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши црногорски кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822.г.: ”у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили”

Тренутно се по друштвеним мрежама шире клевете и убацује смутња према свештенству СПЦ у Црној Гори, а највише и најжешће према онима који су највише јавно експонирани. Ових дана је у том смислу највише обрађивана изјава ректора Цетињске богословије у вези националног назива савремених помјесних цркава у Православљу.

На недавној јавној трибини „Религија, философија и наука у 21. вијеку“ одржаној у подгоричком Пи-Ар центру 12. јуна, одговарајући на питње из публике у вези националних подјела у Православној Цркви, о. Гојко је, између осталог, рекао:

“Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска. Али није на политичарима да рјешавају како да превазиђемо те националне називе и како ћемо доћи до назива и конституције цркве која нас неће национално оптерећивати.”.

Истом приликом, ректор богословије је додао да тај исти назив јесте и легитиман и легалан и да СПЦ данас у Црној Гори представља једину канонску Цркву. Свакоме ко чује снимак оног што је о. Гојко том приликом рекао биће јасне двије ствари:

– Није било ријечи о неком нарочитом проблему са именом СПЦ, него је начелно говорено о националним називима свих православних цркава, и о проблему унутрашњег не-јединства православних, по том питању.
– Није било ријечи о томе да некоме ДАНАС пада на памет да мијења има СПЦ! Напротив – наглашени су разлози због којих Црква пружа отпор државном настојању да промјени и име и структуру Цркве у Црној Гори.

Међутим, све је то узалуд. Службеници државне безбједности раде пуном паром, и од ове реченице, очигледно истргнуте из контекста, праве ”откриће” некакве издаје и сумњивог дјеловања свештеника. И то баш оног свештеника који све што има прича јавно и без увијања. Свештеника који је у својим јавним наступима јасно исказао свој став, како види Цркву у Црној Гори, њен садашњи идентитет и њену историју.

Ево неких подсјећања на његове иступе на нашем порталу.

Октобар 2019.

1. Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г?

Нити се 1918.г. ИКО од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ИКО од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке Патријаршије. Тачка.

Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд.), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви.

Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосталност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3.правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа).

Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”.

Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне Цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу.

Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”!

А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога.

Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став?

Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој ( Крушедолској ) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама.

Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош?

А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге…

Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”.

И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар).

У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који не би хтио да одобри или да верификује нешто што нема пуни капацитет, – него је прије био у улози ”старијег брата” који, баш зато што ”све зна” (или ”види доста”) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да се уздигне и стане на ноге. Ја бар то тако видим.

2. Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима?

Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио?

Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих.

Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања.

А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно . Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже.

Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит.

Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме.

Март 2019.

Па добро сад, како се разабрати у том историјском клупку? Изгледа да се од 1453, па до 20.вијека, све одлуке цариградског патријарха, мање-више тичу султановог утицаја. Некад је тај утицај био против српске црквене самосталности, а некад у њену корист. Гдје је ту Божији благослов?

– Е ту треба бити опрезан. Врло опрезан. Султанов утицај не треба изједначити са одсуством благослова! То – никакао! Цариградски патријарх све вријеме има Божији благослов да ”буде први међу једнаким”, да окупља друге патријархе да помаже друге цркве. А са друге стране и султан је Божији створ.

Може Бог и њега усмјерити, па и надахнути да учини нешто што ће помоћи патријарху. Као што је накада у Старом Завјету, надахнуо Бог незнабожачког цара Кира, владара Персије, да изда указ о обнови Соломоновог храма ( а таквих је прмјера безброј ), тако и исламски владар и окупатор, по промислу Божјем, може утицати и на неке позитивне одлуке, корисне за Цркву.

А ако ме питате како ја разликујем – који је султанов утицај исправан, онај из 1531. или онај из 1557. – рећи ћу вам, врло просто: ја сам из Црне Горе и за мене нема дилеме, да је обнова Пећке патријаршије позитиван чин, а њено укинуће да је негативан!

Какаве то има директне везе са тим што сте ви из Црне Горе?

– Има велике везе. Управо су ту разлози мога чуђења, како неко из Црне Горе, ма којој опцији да припада, може да дисквалификује самобитност Пећке патријаршије? Питам ја такве – ко је рукополагао зетске и црногорске владике? Пећки патријарх или охридски архиепсикоп?

Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао) а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите? Баш су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши црногорски кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822.г.: ”у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили”!

И ето, да овај осврт завршим са нашом црногорском историјом. Не можемо имати двоструке аршине. Ако смо спремни да са правом величамо отпор Црногораца руском црквеном синоду (из 1804.), кад су се Руси о Светом Петру Цетињском изјашњавали више политички него црквено (и у ком отпору се јасно може прочитати везаност Црногораца за Пећку патријаршију чак и онда кад је нема, кад је укинута), онда морамо и у писму четири патријарха из 1531. препознати исти ”однос снага” међу ”великима” и ”малима”, а у дјелу Митрополита Павла из Смедерева, видјети исту ону искру коју су носили Црногорци вјековима, чувајући Цетиње као ”једину слободну светосавску столицу” (како рече предсједник краљевске Владе Црне Горе Лазар Томановић, у свом говору, приликом проглашења краљевине 1910.г.).

Април 2019.

Оче Гојко, морали смо поново да вам се обратимо, иако сте сами рекли да је врло дискутабилна вриједност јавне полемике са свим и сваким ко била шта напише против Цркве у овдашњим медијима. Ових дана жестока је медијска кампања која доводи у питање православни карактер историје Превлачког манастира, а јавност је претрпана текстовима који оспоравају важност светосавске традиције на самој Превлаци и уопште на овим просторима. Затим, говори се о томе како је крајем 15. вијека на Цетињу успостављена ”аутокефална ЦПЦ”, те да се ”светосавски епископ” Зете баш у то доба – поунијатио.

– Наша је дужност да разјаснимо ствари и демантујемо неистине, јер је наишло вријеме када недобронамјерни текстови лако налазе пут до бројних читалаца, поготово до оних који немају елементарно предзнање и лако падају под утицај идеолошких пропаганди. Мада, свакоме иоле писменом је јасно да нема никакве аутокефалне цркве у Зети у вријеме Црнојевића и у доба оснивања Цетињског манастира. Тај који тако нешто тврди – и сам зна да говори неистину, па, да би лакше пласирао своје кривотворење, засипа га новим неистинама, већим и бесмисленијим од претходних.

Зетска епископија је основана у древном Превлачком манастиру настојањем Светог Саве, управо у вријеме добијања црквене самосталности за Жичку архиепископију, 1219, или коју годину послије тога. Тачније, епископија са сједиштем на Превлаци код Тивта, саставни је дио Жичке архиепископије. Та православна епархија на Превлаци – прва је јасно профилисана црквена организација Православне цркве, из времена послије раскола некад јединствене хришћанске Цркве. Она ће бити уздигнута на ранг митрополије ( који има и до данас ) 1346.г., оног момента (и баш поводом тога), када њена мајка црква, Пећка (раније – Жичка) архиепископија, буде уздигнута у ранг патријаршије. Дакле, то што већ 800 година у Црној Гори имамо организовану источно-православну цркву (а до тада је постојала јединствена православна и католичанска црквена структура), и што се њена средишња епархија титулише као митрополија (а отуда и звање цетињских митрополита – централни пршљен црногорске историјске кичме), заслуга је, и плод рада пећких архиепископа, односно патријараха!

И у вријеме њеног оснивања, и у моменту уздизања у ранг митрополије, ова православна епархија столује у Манастиру Св. архангела Михаила на Превлаци код Тивта! То су они основни, школски подаци од којих се почиње. Ко њих не помене, а хоће да разглаба о Превлаци и да анализира њен историјат, тај и такав, није добронамјеран. А баш су такви квази-историчари у овдашњим медијима, који се, из дана у дан врло некомпетентно баве Црквом и њеном историјом.

Истовремено са скривањем ових уџбеничких података о Превлаци, иде ”у пакету” и једна ноторна неистина о ”самоукинућу” или ”гашењу” зетске епископске столице средином 15. вијека!? Та неистина каже, боље рећи – лаже, сљедеће: зетски епископ се усљед млетачког надирања и других политичких турбуленција иселио са Превлаке и кренуо на исток (што је неоспорно), а онда је примио латинску унију (признао папску власт) док је столовао у Пречистој Крајинској (е то је чиста лаж)!!!

Таквим чином престао је да постоји као православни поглавар у Зети, што је нагнало Црнојевиће да на Цетињу формирају – ни мање ни више него – аутокефалну Цркву са митрополитима Висарионом и Вавилом на челу (а то је збиља обмана здравог разума и прекрајање неоспорних чињеница)!!!

Истина је доста другачија:

1) Тачно је да је у Крајини у то вријеме дјеловао унијатски архиепископ. Само, то није зетски епископ који се поунијатио, него од Млетака наметани и инструисани архијереј, који чак није ни био Словен, него највјероватније Грк. (О овоме пише Ристо Ковијанић у публикацији ”Помени црногорских племена у которском архиву”.) Он је, очигледно против народне воље већ почео да поставља своје свештенике по парохијама и био је оличење млетачког покушаја да се крајеви Зете ставе под јурисдикцију римског папе. (У овом раздобљу, након Ферарско – флорентинске уније 1439.г., многе грчке области су на неко вријеме биле под утицајем унијатске пропаганде.)Није непознато да су исти ти Млечани у вријеме крсташких ратова у Цариграду поставили ”свога” унијатског патријарха. Имали су традицију таквог насилног дјеловања.

Због такве појаве и таквог млетачког настојања, Збор Зећана на челу са Стефаном Црнојевићем 1455.г. у манастиру Врањина, пристаје на политичку сарадњу са Млецима, али наглашава да не жели управу ”латинског архиепископа из Крајине”, него да буду ”од наше вјере настојници наших цркава”. Па се даље тражи, још недвосмисленије, да се мора ”поставити митрополит словенске вјере” јер се овај из крајине ”назива митрополитом Зете”, – иако га, очевидно, народ тако не доживљава!

Збиља је некоректно прећутати да се тај сабор одвија у вријеме опште нестабилности православља (2 године прије тога Цариград пада под Турке, а коју годину потом пашће и Смедерево, односно Србија заједно са својим црквеним сједиштем – а оно је уједно представљао и црквено поглаварство зетских митрополита), па се није чудити што је и сама позиција Зетског митрополита доведена у питање, односно – на њу се вршио притисак! Ово неће бити први пут да због удара на патријаршију у Пећи (тада у Смедереву) бива уздрмана и катедра епископа у Зети. Међутим, Стефан са Зећанима наставља политику дотадашњег господара Зете – Ђурађа Бранковића која је била изразито анти-унијатска.

Поглавари Зете су се нашли у незавидној ситуацији, да од Млечана траже дозволу да поставе свог православног епископа. Међутим, ова тренутна ”изолованост” Цркве у Зети није посљедица никакве сецесије од патријаршије нити неког духовног заокрета у њеном живот, већ велике невоље која је задесила православни Блакан – о којој невољи сликовито говоре уводна слова штампаних дјела на Цетињу, крајем 15. вјека.

Дакле, Србија Бранковића (гдје се налази сједиште српске аутокефалне цркве: Пећ, Жича, Смедерево) је против уније; Зета (поглавари и народ) су против уније – и сад неко тврди да се, у таквим колностима, зетски митрополит поунијатио и ”самоугасио”!!??

Па управо се поменути Зетски збор 1455.г. одржава у светосавском немањићком манастиру Врањина, подигнутом 1224. године, у ком су сахрањени земни остаци првог зетског епископа Илариона (постављеног на ту службу управо руком Светог Саве). Имам слободу да примјетим да је сабирање народних главара на том мјесту, и тражење Млечанима да им се постави ”митрополит словенске вјере” – доказ жеље Црнојевића да имају континуитет са том светосавском столицом.

Коначно, титула владика који су са Иваном Црнојевићем основали Цетињски манастир и покренули са Ђурађем Црнојевићем рад црквене штампарије – иста је као и титула митрополита са Превлаке код Тивта, а она гласи: зетски митрополит!

Писани траг који те прве цетињске владике остављају за собом говори о континуитету са традицијом Немањића и светосавском црквом. Зато је скроз нетачна тврдња да је 1485 године на Цетињу ”утемељена катедра нове аутокефалне цркве”. На крају крајева, неко је (а зна се ко је то радио вјековима) морао хиротонисати митрополите Висариона и Вавилу.

Недостатак историјске грађе која би нам открила имена тих пећких патријараха или епископа под њиховом управом – који су рукоположили цетињске владике, свакако нам не даје за право да тврдимо да их је хиротонисао Иван Црнојевић – световни владар!

Симбол државе Ивана Црнојевића – доказ континуитета са Немањићима

И на крају – ”бијели двоглави орао спуштених крила” кога за свој симбол узима држава Ивана Црнојевића, заиста је најсликовитији показатељ континуитета са државним и династичким током Немањића. Овим се наглашава да слободна Зета = Иван-беговина, наставља тековине средњовјековне Зете Немањића. Претпостављам, да су нашим модерним истраживачима, сопствене очи од неке користи, када пореде, анализирају и закључују…

Упада у очи да се оспоравање везе Цркве у Зети са Пећком патријаршијом углавном везује за неке нередовне и катастрофалне околности – какве су ове о којима говоримо. Међутим, чим би се ствари довеле у ред, јасно је да се тада та веза не може оспорити. Каква ”аутокефална црква” у 15. вијеку на Цетињу, кад већ у 16.вијеку долази до обнављања Пећке патријаршије, под патријарсима Соколовићима из Пиве? Млетачки чиновник и путописац М. Болица, записује 1614.г. да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”!

Неколико деценија потом, Свети Василије Острошки, слава му и милост, биће хиротинисан за епископа херцеговачког у Пећкој Патријаршији!

Митрополите Висариона Бајицу Бориловића, Саву Очинића и све Петровиће до Његоша, хиротонисаће или пећки патријарх, или епископи који ће то учинити у име тог патријарха.

Кажете – сви Петровићи до Његоша. Управо се у том оспоравању светосавског идентитета Превлаке потеже Његошево име, као некакав доказ дисконтинуитета са Светим Савом. Од наводне чињенице да Његош никад није поменуо Светог Саву, па до врло комплексне приче о томе како је извјесна бокешка удовица манастир Превлаку завјештала Његошу.

– Сва је прилика да је та удовица – Екатерина Властелиновић, боље познавала црногорску историју и историју Цркве од ових наших, за црквена питања, приучених публициста. Она је знала или наслућивала све ово што смо горе изнијели. Била је свјесна да Превлака више припада Његошу, као насљеднику зетских митропилита, него задарском (далматинском) епсикопу Јеротеју Мутибарићу. Њен поступак завјештања Превлаке Његошу лично, сматрам Богом надахнутим. Божија промисао је ту ставила свој прст и распршила све дилеме око везе Манастира Превлаке (светосавске катедре) са Цетињском митрополијом.

А што се тиче Његошевог односа према светосавском насљеђу, питао бих такве који то оспоравају, шта значе Његошеве ријечи упућене Матији Бану: ”Треба нам најприје да се српство ослободи и уједини”! Ево ја ћу им рећи да је то порука коју Његош преко Бана шаље србијанском кнезу Александру Карађорђевићу 1848, гдје га позива да њих двојица (кнез и Његош) ”заједно владају над народом слободним и уједињеним”. Том приликом Његош каже, да би што се владања њих двојице тиче најбоље било да кнез иде у Призрен, а да ће Његош – у Пећ!

Кад се каже да Његош није помињао Светог Саву, ја питам све – је ли негдје Његош помињао Светог Ђорђа, своју крсну славу? Или Светог Николу, или неког другог великог светитеља? Колико ја знам није записано. Треба ли из тога извући закључак да Његош није славио своју крсну славу?

Шта год се о томе мислило, и какви год закључци слиједили, Његошев рјечник више обилује терминилогијом философије и национал-романтизма него рецимо патристике или агиологије. Али, то, по мени, не умањује богословски карактер његовог дјела. Једноставно, Његош нема кад, да помене Светог Саву – од Обилића и Лазара! Он више пјева о Косову, него о Светој Гори. Једноставно је то тако, и – паметноме доста!

У посљедњем анти-црквеном памфлету који дискутује о историји Превлаке, тврди се да у току 170 година немањићке управе Зетом није изграђено више од три цркве? А то се онда узима као доказ тези да се ”православље Намањића” није ”примило” на овим просторима. Може ли то бити тачно?

Може бити да се православље није примило у њиховим главама, што је њихово легитимно право – али их то не ослобађа од одговорности да причају истину.

Дакле, у вријеме Немањића, изграђено је пет великих и значајних црногорских манастира (наглашавам – ријеч је само о манастирима): садашња парохијска црква Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу (1190.), манастир Ђурђеви Ступови (1213.), манастир Врањина (1224.), манастир Морача (1252.) и манастир Дуљево (1348.). То су манастирске цркве о којима имамо јасне и непобитне податке. Поред њих имамо 15 цркава на територији данашње Црне Горе које су посвећене Светом Сави! Ето – већ смо стигли до 20 светосавских цркава!

А колико само породица данас у Црној Гори славе Светог Саву као своју крсну славу? А да не говоримо о бројним манастирима и црквама о чијој изградњи немамо разговјетне историјске изворе, али имамо богато народно предање да су их или саградили или обновили Намањићи? Можемо ли, само зато што немамо писани извор и материјални доказ, одбацити тек тако народно предање? Озбиљан научник то никад не би урадио, али као што смо рекли у претходном разговору, овдје немамо посла са науком, него да недобронамјерним политиканством.

Преузето са: ИН4С