Одржан јавни скуп о толеранцији и људским правима
У Сали Дома РВИ Београда 8. децембра уочи Дана људских права (10. децембар) у организацији Удружења избјеглица из Републике Хрватске, Удружења бораца, потомака и поштовалаца НОР-а, 6. Личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“ и 35. Личке ударне дивизије, одржан је, поводом Дана људских права, јавни скуп о толеранцији и људским правима избјеглица из бивших држава СФРЈ, са посебним освртом на област становања и борачко-инвалидске заштите.
Како организатори наводе наведени Јавни скуп је још један покушај да се одговори на питања зашто нема сарадње надлежних институција, организација и органа власти, на свим нивоима, са представницима Удружења избјеглица, првенствено у рјешавању питања проблема избјеглица? Нема потпуне и правовремене информисаности. Нема потпуне, стварне и трајне интеграције избјеглица, у Р. Србији, по питању становања, првенствено на подручју града Београда и остваривања права из борачко-инвалидске заштите. Нема одговорности за погрешно чињење одређених радњи, од стране надлежних, на штету одређених припадника избјегличке популације. Нема потребне толеранције, емпатије и заштите људских и статусних права избјеглица, са простора бивше СФРЈ.
На трибини су поред организатора Вељка Жигића говорили и представник Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Урош Бабић, представница Комесаријата за избјеглице и миграције Ивана Антић Ћурко, предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представнции завичајних и борачких удружења и неформалних група.
Након уводних излагања говорили су Весна Миладиновић представница потписника петиције (103) за изградњу 133 стана за избјеглице у Улици Милеве Марић Анштајн, ГО Нови Београд, Стеван Синобад који је упознао је присутне са одређеним проблемима у вези са становима у Устаничкој улици и Ненад Абрамовић који је, у име Координације избјегличких Удружења у Р. Србији, упознао присутне са проблемима у вези са неусељених 11 станова, намијењених за избјегличке породице, у насељу Браће Јерковић.
Предсједник Удружења бораца Крајине Милан Гаћеша говорио је непризнању крајишких бораца од стране Републике Србије. Поред тога, говорили су још секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, предсједик ЗУГ Ћиро Личка Калдрма Дрвар Жељко Бурсаћ и предсједник Удружења бораца Кордуна Ђуро Шкаљац.
Милан Гаћеша каже да се крајишки борци осјећају преварено од стране некадашњег министра Зорана Ђорђевића јер су очекивали након неколико јавних расправа на којима су учествовали да ће крајишки борци бити признати и препознати у Закону о правима бораца.
– Ми борци Српске Крајине смо изловани, односно непостојећи. Можемо дочекати да Хрватска тражи наше изручење. И даље желимо да сазнамо када ћемо добити статус борца и бити изједначени са свим другим српским борцима. Нисмо се ми борили само за Републику Српску Крајину, бранили смо православље и српство, бранили смо своје куће и огњишта, да не би опет доживјели 1941. годину.
Урош Бабић је рекао да је потребно да борци преко својих представника у законодавној власти, представника удружења врше притисак на законодавца око признавања својих права.
– Што се нас тиче Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања који је извршна грана власти, ту смо да спроводимо закон који је изгласан од стране Народне скупштине. Ако се ви нађете у неком члану у измјенама закона кратка је процедура за остваривање ваших права. То је питање за наше руководиоце да смогну политичке воље да се борци Крајине уврсте у измјену Закона о борцима како би остварили не само статус борца, него и сва остала права која Закон пружа.
Ђуро Шкаљац је указао на проблем бораца који су признати у Закону о борцима до 27. априла 1992. године, а формално ипак не могу остварити своје право јер их не нађу у архиву да су евидентирани у одређеној Војној пошти.
– Постоје разне структуре у борачком саставу. Имамо припаднике Министарства унутрашњих послова који нису били укључени у ниједну војну пошту јер били су укључени у Територијалну одбрану која није функционисала као војна пошта. Те евиденције од МУП-а нема нигдје. Из Топуског је у августу 1991. године нас 35.000 бораца дошло у Београд ауто-путем. Када смо се у Топуском нашли у окружењу судјеловао сам у наредби да се сва документација спали. У колони смо дошли у Србију без икаквих докумената. Шкаљац каже да се треба поштовати принцип два свједока и код суда овјерених изјава како би се признали борци који су сада обухваћени Законом о правима бораца до 27.априла 1992. године.
Милојо Будимир наводи да не препознаје вољу државе да се борци Републике Српске Крајине признају и претпоставља да је то због тога што се тако доводи у опасност Србија која би сносила консеквенце због тога.
Ненад Абрамовић каже да је два пута био у Палати Србије, два пута им је обећан састанак са министром Селаковићем и до тог састанка још није дошло.
– Нама је на састанку са премијерком Аном Брнабић речено да неће само Хрватска да удари по нама, него ће и Њемачка и Ватикан да ударе на Србију ако се признају крајишки борци. Проблем је настао када је Борис Тадић укинуо наше Војне поште. Догодио се недавно случај да се један мој пријатељ поново обратио Министарству одбране гдје је констатовано да је та Војна пошта ипак постојала иако је изгубио спор на Врховном суду.
Абрамовић је понудио представнику Министарства да представници Крајишника буду у радној групи која ће сарађивати са Министарством рада.
Миодраг Линта каже да држава може да или признаје или не признаје борце Крајине. Нема компромисних рјешења са којима би обје стране биле испоштоване.
– Примједба шта ће рећи Хрватска била би умјесна док се водио судски процес пред Међународним судом правде у Хагу по хрватској тужби и српској контартужби за геноцид. Судски процес је завршен 2015. године нерјешеним исходом, гдје је Међународни суд правде одбацио и хрватску тужбу за геноцид и српску тужбу за контрагеноцид. Од тог тренутка не постоји никакав могућност било каквог новог судског процеса пред Међународним судом правде у Хагу. Јасно је да не постоје никакве правне консеквенце које би држава Србија могла да сноси након те пресуде.
Линта је истакао да је Хрватска 2017. године донијела нови закон којим је припаднике ХВО из БиХ изједначила у правима са припадницима Хрватске војске иако су се из Сарајева противили томе. Такође, Хрватска је 1993. године признала припаднике Оружаних снага НДХ и преживјелим усташама и домабранима дала пензије за почињени геноцид над српским народом.
– Гласао сам против Закона о правима бораца фебруара 2020. управо зато што није прихваћен мој амандман да се признају крајишки борци. Поред тога, шест пута сам у Скупштини током 2021. године тражио да се стави на дневни ред мој приједлог Закона о правима бораца. Нажалост, моји захтјеви су одбијени. Министру Селаковићу сам недавно упутио два писма у којима сам тражио, између осталог, да се признају крајишки борци, да се уведе иститут два квалификована свједока, да се уведе гарантована пензија у висини просјечне пензије за борце.
Жељко Бурсаћ каже да је поносан што је остао уз свој народ до 1995. године када је „пуштен низ воду“.
– Линта се већ годинама бори у посланичкој клупи. Чињеница је да су наши инвалиди остварили своја права на инвалиднину, али поставља се питање ко је те рањене оданде извлачио. Требамо видјети да ли ти наши представници у Скупштини заиста бране интересе нашег напаћеног народа.
Након разговора о правима крајишких бораца присутни су говорили и о рјешаваљу стамбеног питања прогнаних Крајишника.
Весна Миладиновић навела је да је недавно послата петиција министру за јавна улагања Марку Благојевићу од стране 103 породице које чекају да се уселе у зграду у насељу Др Иван Рибар на Новом Београду, а још није ударен ни камен темељац.
– На састанку код комесарке Станисављевић нам је речено да ће се од зајма Банке Савјета Европе за реконструкцију здравстевних центара у видини 200 милиона евра бити преусмјерено седам милиона евра за завршетак наших станова. Од Министарства за јавна улагања смо добили информацију да се почетка изградње одлаже за први квартал 2024 године. Како смо већ скоро шест година уморни од чекања ријешили смо да овог пута кренемо са петицијом да не бисмо дошли у ситуацију да се опет због нечег одложи изградња.
Миладиновићева каже да је прије мање од мјесец дана добила информацију да је потписана документација између Министарства за јавна улагања и Банке за развој Савјета Европе и сада инжењери и правна служба припремају јавну набавку и тендерску докуманетацију и слиједи рок за подношење пријава.
– Надала сам се да ће неко доћи из Министарства за јавна и капитална улагања јер су нам требали већ одговорити када ћемо бити примљени на састанак.
Ненад Абрамовић је навео да постоји зграда у Браће Јерковић улици и био је прије неки дан да је види.
– Зграда постоји, направљена је од стране Градске дирекције за грађевинско земљиште, људи су купили станове у тој згради, а 11 станова су били намијењени избјегличкој популацији а који су запечаћени. Сазнао сам да је конкурс био 2013. године. Тражена је допуна документације 2021. године. Када су се људи бунили зашто их не усељавају у станове речено им је да зграда тоне. Станари који живе у тој згради, приватни власници одређеног броја станова су рекли да је постојао тај проблем, али је саниран и сада тамо људи нормално живе. Моје питање је зашто људи нису усељени у ту зграду, да ли постоје неке листе, чуо сам такође да је постојало и обезбјеђење које је чувало те станове.
Абрамовић наводи и да у Овчи 30 посто станова није усељено, за шта криви Град Београд који је изашао са званичним саопштењем да су сви станови усељени. Затим каже да су проблем и Правилници по којима се бодују људи који се јаве на јавни позив и када невладине организације издају потврде да је неки члан породице погинуо у рату, то требају да издају надлежне институције.
Стеван Синобад видно огорчен каже да је био први на листи за стан у Устаничкој улици 244 и да је у тај стан бесправно усељена једна породица.
– Петар Анђић ми је обећао да ће тај проблем ускоро да се ријеши, али још се ништа не рјешава. Ја сам био први на листи да добијем стан, а сада тамо живе они који су се бесправно усељавали у станове. Тражећи своја права, добили смо одговор од једног службеника да ми који имамо уредне папире 100 посто смо у праву, а они који су се бесправно уселили су 95 посто у праву. Ако вама дамо те станове доћи ће они и појавити се као проблем. Рекао сам му да смо залутали у ту установу када он тако разговара са нама. Зашто су нас онда беспотребно бодовали, зашто сам сакупљао сву потребну документацију, када су други могли само да упадну у те станове.
Присутни учесници Скупа су се договорили да ће формирати Радну групу везано за питање признања ратног стажа крајишким борцима с циљем да врши притисак на надлежне институције да се ово питање коначно рјеши. Што се тиче питања везаних за станове, представница Комесаријата Ивана Ћурко је рекла да саставе сва питања и пошаљу службено на Комесаријат.
Текст и фото: Драгана Бокун
