Кецмановић: Бошњаци славе српски празник – ЗАВНОБиХ – да би опрали своју историју
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
И КРАЈЕМ ове године у БиХ је настављен већ традиционални новембарски рат празницима…
У истом мјесецу Бошњаци славе засједање ЗАВНОБиХ-а (25.11.’43), као дан државности БиХ, а Срби потписивање Дејтонског споразума (21.11.’95), као дан међународног признања Републике Српске.
Није спорно што Српска слави међународно признање Републике, али није јасно зашто ФБиХ, прецизније кантони са бошњачком већином славе ЗАВНОБиХ, односно зашто су се Срби одрекли тог празника.
Чињеница је да су велику већину партизанског, као и четничког покрета отпора окупатору, чинили Срби. Сем предратних комуниста и првобораца НОБ-а, попут Османа Карабеговића, Авде Хуме, Хасана Бркића и др., босански муслимани су се масовније прикључили тек послије пада Италије када је исход Другог св. рата сваком писменом био јасан. А многи неписмени били су и присилно мобилисани у мјестима која су ослободили партизани.
Већином су као „цвијеће хрватског народа“ били усташе или бар домобрани као регуларна војска квислиншке НДХ.
Јасно је зашто њихови потомци славе ЗАВНОБиХ („антифашистичко вијеће“!). Покушај да оперу властиту историју колаборације са свим окупаоторима од османског, преко хабсбуршког до нацистичког, што се уклопило у шири европски тренд фалсификовања историје, по коме су Срби изазвали Велики рат, Руси нису преокренули ток Другог свјетског рата итд.
Па онда и они на локалу: „Данак у крви пореде са Фулбрајтовом стипендијом“; „анексија је имала цивилизаторску улогу“; „Гаврило Принцип је био терориста“; „НДХ је била кратка и занемарљива епизода“; „СС Ханџар дивизија – отпор Павелићу“; ЗАВНОБиХ, пошто га већ неће Срби, представља добру шансу за властиту рехабилитацију.
Себе декларишу као антифашисте и говоре о „српском фашизму“.
Елем, славе они који немају рашта, а не они који и те како имају.
Муслимани су напросто узурпирали ЗАВНОБиХ, јер су га се Срби неоправдано одрекли.
Национални омјер заслуга за ослободилачки рат и револуцију манифестовао се већ у првој кадровској постави. На челу БиХ били су др Војислав Кецмановић Ђедо, предсједник скупштине, Родољуб Чолаковић Роћко, премијер и Ђуро Пуцар Стари, на челу ЦК КПБиХ, а први Муслиман, Хамдија Поздерац, на кључну функцију првог у ЦК СКБиХ дошао је тек током посљедње деценције социјализма.
Од „све према заслугама“, до „све по националном паритету“.
Зашто су се Срби ипак одрекли ЗАВНОБиХ-а?
Зато што су га водили комунисти, а такви са транзицијом дошли на лош глас?! Зато што се ЗАВНОБиХ окренуо против АВНОЈ-а: БиХ је добила атрибуте државности, а СФРЈ их изгубила? Зато што су српски комунисти другима правили нације и републике, а други то примали са незахвалношћу и Југославију називали „Србославија“.
Послије Брионског пленума, одржано је „Мостарско савјетовање“ илити актив бх. комуниста на којем је утврђено да су српски кадрови натпредстављени у односу на потпредстављене хрватске и муслиманске, те да би „солунаштво“ требало замијенити „националним кључем“.
Чеврти пленум јесте био побједа Кардељеве сепаратистичке линије над Ранковићевом унитаристичком, али су тај заокрет и у БиХ извели српски ветерани и са високих функција преселили се у комфорни али немоћни Савјет федерације.
Бакарићево „федерирање федерације“ у, како пише, Дејан Јовић „Кардељевој Југославији“, преузела је нова генерација функционера, без предратне робије и ратних рана, али спремних за „афирмацију нација и република“ наспрам „српског унитаризма хегемонизма“.
За то није крив ни АВНОЈ ни ЗАВНОБиХ, него оно послије, не остали, него Срби.
Прву Југославију нису створили комунисти, а није била ништа мање разочарање него Друга. У првој је почело као „један троимени народ“, у другој као „братство-јединство“ и „југословенство“, а обје су, њемачком окупацијом, односно америчком, политичком и војном интервенцијом, завршиле у грађанским ратовима. Ипак, двије Југославије трајале су 20 +45 година, а ваљале су Србима ван Србије као формула да остану и код куће и заједно са матицом. „Сви у једној држави!“- говорио је Слобо, а испало је да су расути по „српском свету“ или „српским земљама“.
Да би ЗАВНОБиХ уклопила у своју савремену причу, бошњачка политичка, интелектуална и медијска елита морала је да „заборави“ кључну поруку о БиХ и односима три конститутина народа: „БиХ није ни српска ни хрватска, ни муслиманска, него је и српска и хрватска и муслиманска“. Они су тај принцип поништили референдумом о сецесији 1. марта ’92 против воље српског народа изражену на српском плебисциту у новембру ’91. о „останку БиХ у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором и осталим републикама и народима који то желе“.
Срби у БиХ су већ на одлуку муслимаско-хрватске коалиције да их надгласава у парламенту, одговорили стварањем свог парламента, владе и Републике. Изетбеговић је у Дејтону/Паризу све то овјерио потписом, а онда већ сутрадан кренуо да се правда и вајка: „мир је ипак бољи од рата“; „у наставку рата гинули би и бошњачки борци“; „ово је неправедан мир“ итд.
Сљедбеници су се обрушили на „мањи ентитет“, као на „републику шумску“, „резултат геноцида“, „привремено окупирану зону“, а себе дефинишу као „темељни (оснивачки) народ“, „старинце (домороце)“, „једини народ који је бранио БиХ од спољне агресије“, „све је била беговска земља“, „Срби и Хрвати имају резервне домовине, само ми једино Босну“.
И уз такве поруке комшијама, очекују да се Српска интегрише у јединствену БиХ и да, како су сваки у своје вријеме говорили и Алија и Бакир „Срби постану мало мање Срби, а мало више Босанци“. Исту поруку, само у другом паковању, шаље и СДП на челу коалиције на власти: „Будимо сви грађани умјесто Срби, Хрвати и Бошњаци “.
При том прећуткују консеквенцу „тако ћемо вас као најбројнији исто као и на грађанском референдуму ’92 надгласавати, само још и уз ваш пристанак“.
И док српски домаћини пеку ракију, заказују свињокоље и не тјерају их да им се придруже, ономад су СДП-ови „делегати ЗАВНОБиХ-а“ из муслиманског Сарајева дошли у Бањалуку и изазвали инцидент, који је предсједник Републике морао да смирује.
У исто вријеме, у том истом Сарајеву, у надлежној градској установи под влашћу истог СДП-а, води се жучна расправа да ли улица на Кошевском брду треба да носи име већ поменутог Ђеде или Деде, Нусрета Чишића, паравојног команданта Мариндвора, који је држао приватни затвор у подруму Хотела „Загреб“. Звали су га и „усташа“, јер је као младић то и био, а под старост се истакао бранећи зграду Предсједништва БиХ од „четника“.
Када бих као један од потомака могао да се укључим у сарајевску полемику, повукао бих Ђедину кандидатуру из за њега безнадежне конкуренције са Дедом и задовољио се неоспораваним именом улице у Бањалуци и бистом у Бијељини.
Индикативно је да алтернатива Нусрету (Чишићу) нису, рецимо, били Хасан (Бркић) или Авдо (Хумо) него баш Војислав (Кецмановић).
В.п. Вестендорп је први добио бонска овлашћења и успио је да наматне заједничку химну БиХ, али не и текст, па по дефиницији „свечана пјесма“ не може да се пјева. Наметнуо је и заставу која више личи на симбол ЕУ него што асоцира на било шта у вези са БиХ. А није успио ниједан заједнички илити државни празник.
Иако сва три народа воле нерадне дане, не можете им наметнути кад ће да славе а кад да тугују. И није проблем да свако слави или тугује на своје датуме, него што су исти датуми за једне дани среће, а за друге несреће, за једне тријумфа, за друге пораза.
Тако је и са ЗАВНОБиХ-ом и Дејтоном. И добро је што народи у БиХ више нису интензивно измијешани, па сваки у свом ентитету и кантону може да се слободно препусти својим колективним сјећањима и осјећањима, без ометања, свађе и сукоба.
На крају остаје парадокс да Бошњаци славе српски празник.
Претпоставимо и да се сложе да сви славе ЗАВНОБиХ! Али, зашто онда не и АВНОЈ, јер останак у СФРЈ био је ’91. први избор Срба у БиХ, и без АВНОЈ-а ’42. не би било ни ЗАВНОБиХ-а ’43?
Е, то опет не би комшије у ФБиХ.
