Отјерана Стана Тривкановић у гроб не дочекавши правду
Стоја Тривкановић (1950) умрла је средином децембра 2019. године у Сиску не дочекавши правду због убојства синова Зорана (23) и Берислава (18) те њиховог оца Николе Тривкановића (48). Тројица Тривкановића су присилно, 25. аугуста 1991. године, одведена у непознато из породичне куће у сисачком насељу Зелени Бријег. Злогласном бијелим комбијем, који је љета и јесени 1991. често виђан по Сиску, униформиране су се особе тог дана око поднева увезле у двориште Тривкановића. Одведени су виђени на ОРА-и, познатом сисачком мучилишту, након чега им се изгубио траг. Тијело Николе Тривкановића пронађено је два дана касније на обали Саве, док се Стојин кошмар због синова наставио идућих готово тридесет година.
Стоју Тривкановић новинари „Портала Новости“ посјетили су још 2011. године у Сиску када је испричала – „Након лупања на врата, упали су у кућу и почели је претраживати. Пронашли су Николину цестарску униформу, јер је радио у Подузећу за цесте, те су га оптужили да је ријеч о униформи ЈНА. Није им се свидјела нити синова застава Црвене звезде. Потом су их насилно одвели. Зорану нису дали ни да се обује, рекавши му: тамо гдје идеш неће ти требати“. Униформирана су лица су потом кренула у поход сусједством. Све се дешавало у „јуришу на брзину“, како је Стоја окарактеризирала одвођење српских цивила тих ратних година јер „точно се знало у које куће и по кога се долази“.
– Одмах су дошли у сусједну братову кућу, па су му хтјели одвести сина. Но након увјеравања његове мајке и баке да је дијете ситно и мршаво, бацили су га у траву и отишли. Потом су наставили до куће мог другог брата. Но у гостима му је био рођак у униформи ХВ-а који није дао да га одведу – испричала нам је тада Стоја. Њена браћа истога дана повела су породице у Петрињу те су тако спасила главу, јер су већ идућег дана војници из бијелог комбија поновно дошли по њих. Несретни Тривкановићи виђени су на ОРА-и, но „тко је тамо био доведен, помоћи му више није било“, навела је Стоја, која је безуспјешно покушавала дознати судбину Николе и синова.
– Тражила сам их посвуда. На ОРА-и су ми пријетили јер сам их уопће покушала тражити, а изјаву о њиховом нестанку дала сам у војној команди. Плакала сам, молила, а они су обећавали „да ће помоћи ако буде у њиховој моћи“. Тражила сам их у сисачкој полицији, гдје ми је Ђуро Бродарац рекао – „Синове иди тражити у мртвачницу“. Безуспјешно сам све испричала и тадашњем министру унутарњих послова Ивану Векићу – присјетила се Стоја, која се и сама нашла у опасности одласком у злогласно љечилиште „Јодно“, кад су је готово силовали. На томе мјесту такођер су били заточени они које је појео сисачки ратни мрак.
– У раним јутарњим сатима дошла сам у Јодно како бих разговарала с Јадранком Гарбином, тамошњим заповједником. Након што ме портир пустио унутра, по мене је дошао војник у црној униформи с маском на глави. Притиснуо ме на зид ходника и почео ми откопчавати хаљину, док ми је његов пас гризао одјећу. Но наишао је Гарбин и почео викати војнику да ме пусти. Било је страшно и пролазити ходником из чијих су соба дрогирани војници радили гримасе и махали рукама према мени – испричала је Стоја Тривкановић.
Обавијест о смрти мужа Николе примила од полиције 27. аугуста 1991. када су по њу дошли у Дјечји вртић „Нада Димић“ гдје је радила. Одвезли су је на препознавање у мртвачницу у сисачку Опћу болницу. Клонула је кад је видјела да му недостаје пола лица. Тада су јој дали његов ручни сат и рачун од струје. Према налазу патолога, Никола Тривкановић убијен је 26. аугуста 1991. године након чега је бачен у Саву која га је избацила код села Гушће. На тијелу су биле повреде узроковане мучењем – сломљен нос, вишеструке ране од ножа и 20 прострелних рана од ватреног оружја.
– Прије и након одвођења Зорана, Берислава и Николе било је разних провокација. Долазили су пријетећи попут „требаш и ти отићи под земљу“, „мораш се прекрстити на католичку вјеру“. Оптуживали су ме да су ми синови „у шуми“ и да им носим храну. Полиција је долазила радити записнике, али било је то више из разлога да сазна докад ћу и ја остати, јер су имали у плану тко би се доселио у кућу – говорила је прије девет година Стоја Тривкановић. У фебруару 1992. године, након 22 године рада, добила је отказ у вртићу.
Обратила се Еуропском суду за људска права у септембру 2016. темељем чл. 34 Еуропске Конвенције за заштиту људских права и темељних слобода. Устврдила је да јој је крутим тумачењем процедуралних правила те примјеном рачунања застаре онемогућено остваривање репарације због протузаконитог одвођења, тортуре и усмрћења синова Бранислава и Зорана те да су јој тијела државне власти грубо повриједила темељна права и слободе. У пресуди у јулу 2017. Европски суд је утврдио да РХ није повриједила право на живот, јер је „у потпуности истражила све околности ратног злочина над Тривкановићима“.
Још 2006. године Стоја је поднијела захтјев за склапање вансудске нагодбе Државном одвјетништву тражећи исплату нематеријалне штете. ДОРХ је захтјев одбио с образложењем да се „није могло закључити о постојању битних претпоставки које се односе на припадност починитеља казненог дјела редарственим и оружаним снагама РХ те везу дјела са службом“. Потом је исте године у септембру подигла тужбу надлежном Опћинском суду, који ју је одбио због застаре те због тога што „тужитељица није доказала да су њене синове убили припадници хрватских редарствених снага“. Пресуду је потврдио Жупанијски суд уз образложење да „није проведен казнени поступак против починитеља“.
Грађански поступак ради остварења права на накнаду нематеријалне штете ради усмрћења Берислава и Зорана Тривкановића трајао је девет година. Почетком јуна 2012. Уставни суд РХ одбацио је уставну тужбу с образложењем да у њој „није истакнута уставноправна бит ствари о којој би Уставни суд одлучивао“.
За убојство дједа Николе Тривкановића тужбу су поднијели његови унуци, а након одбијања тужбе на Опћинском и Жупанијском суду у Сиску, поднијели су ревизију Уставном суду откуд посљедње двије године чекају одговор.
Вест преузета са: banija.rs
