ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ
Пише: Гордана Мартиновић Вујановић
Вријеме у којем живимо тешко је и лако у истом тренутку. Нити је то лако налик на оно што је некада било лако, нити ово тешко можемо мјерити појмом тежине каква је кроз историју пратила наш народ. Било како било, та два појма наши преци засигурно не би објашњавали исто као ми данас. Не бисмо се у потпуности сложили чак ни са онима из деветнаестог вијека иако то и није нека далека прошлост.
Е, то је доказ да је језик жив, да се мијења под утицајем друштвених промјена, политичких, економских и сл. Мада, како год било, лако је мијењати кад имаш шта. Ријетки су тога били свјесни. Неки су га готово заборавили, па им је баш то што су га готово заборавили, пробудило свијест о значају језика. Човјек који се мучио током живота и којем судбина није била наклоњена, он зна цијенити живот, док је онај који живи пажен и мажен, као мало воде на длану од свог рођења, увијек незадовољан јер не зна цијенити живот.
Петар Прерадовић је имао заиста мучан живот. Како другачије назвати живот пун сељакања, умирања најближих, живот који готово да је започео једном дјетету без мајчине близине,а тиме и без њене љубави, заштите, топле руке и загрљаја.
Иначе, Прерадовићи воде поријекло из Старе Србије како се тада звало подручје данашње Северне Македоније одакле су се прије Велике сеобе Срба у 17. вијеку преселили у село Леђен у Бачкој. На тај дуги и мучни пут пресељења повео их је старјешина задруге који је био свештеник. Већина мушких чланова породице Прерадовић посветила се у Војној крајини војном позиву и будући да су одано служили у тој служби су имали значајне успјехе и напредовања. 1704. године су добили угарско племство и та титула је остала код леђенских Прерадовића, а пуковник Петар Прерадовић је послије неког времена повео повећи дио Срба из Горње Бачке у Русију. Руски Прерадовићи су били чувени и са њима су први Срби ранијег доба одржавали везе. Када је укинута Потиска крајина са сједиштем у Сомбору, официри из породице Прерадовића пређу у Горњу крајину. Овом посљедњем огранку Прерадовића која несумњиво има литерарну жицу јер је изродила више новинара и пјесника припада и знаменити пјесник Петар Прерадовић.
Родио се 7. марта 1818. године у селу Грабовници ђурђевачке регименте. Отац Јован Прерадовић, аустријски граничарски официр био је родом из Грубишног Поља у Војној крајини, а мајка Пелагија из Ђурђевца. Петар је крштен у православној цркви у селу Мала Трешњевица.
Школовао се у Грубишном Пољу у Ђурђевцу, а потом и у војничкој школи у Бјеловару. Отац му је умро када је био још дијете и остао је да живи са самохраном мајком која га је дала у Војну академију у Винер Нојштату или Новом Месту гдје је остао пуних осам година. Будући да је уписан као сиромашни питомац, одмах је заведен као римокатолик и са осталим питомцима одвођен на мисе. Тако су се као римокатолици заводили и сваке наредне године без икаквог званичног преласка из православне у римокатоличку вјеру. Неки су се касније писмено обраћали надлежнима како би исправили ову неправду, али је таквих било мало јер је тада напредовање у служби било итекако отежано. У Војној академији је остао осам година. Кад је Винер Нојштат готово изгорио у пожару 1834. године, студенти су добили задатак да напишу пјесму о том догађају. Тада умјетнички ген у духу младог Србина излази на површину и заправо користи својих пет минута. Петар је написао пјесму која је касније посебно похваљена, а он охрабрен да и даље пише, али наравно, на њемачком језику. Писао је најчешће оде у част професора. До 1843. године пише под утицајем Шилера, Бајрона и чешког пјесника Карела Гинека Маче. Студије је завршио као први у својој класи и постао поручник.
Накратко је посјетио своју мајку и сестру у родном мјесту и тада постаје свјестан праве цијене свог школовања. Заправо је постао свјестан да је матерњи језик скоро заборавио јер се са мајком и сестром тешко споразумијевао. Међутим, током боравка у Загребу се упознао са Илирским покретом, а приликом свог првог службовања у угарској пуковнији у Милану, упознао је Ивана Кукуљевића Сакцинског, официра и илирца који се бавио народном књижевношћу. Наравно да су све ове околности допринијеле обнављању матерњег језика, али још увијек није био спреман да пише на њему јер је сматрао да га не зна довољно добро, а сматрао је и да тај језик још није довољно развијен да би могао да се постави раме уз раме са развијеним европским језицима. Међутим, ствари су се ипак развијале у корист матерњег језика и ваљда онако како је то најприродније. По наговору Сакцинског, почео је да чита народне пјесме, дубровачке пјеснике и да припрема грађу из народног живота за своје пјесме. Упоредо је и преводио Гундулићев спјев Осман на њемачки. Пекомандован је у Задар гдје се упознао са Спиридоном Спиром Димитровићем Котаранином у чијој кући су се често окупљали далматински Срби. Свом домаћину је Петар Прерадовић обећао да ће му послати пјесму на српском језику. Тако је настала његова прва пјесма на српском језику Посланица Шпири Димитровићу. Упознао је и сплићанина Анту Кузманића који се спремао да издаје Зору далматинску, па га је замолио да напише пјесму на народном језику за први број. Тако је настала пјесма Зора пуца, бит ће дана. Пјесма је веома лијепо примљена, чак је и Људевит Гај штампао у загребачкој Даници и тиме учинио велику част и Зори далматинској, а не само пјеснику. Наставио је да пише за Зору далматинску и посветио се народном пјесништву. Прерадовић је веома добро примљен и у Будиму гдје је српски календар Драгољуб који је излазио у Будиму штампао његову пјесму Елица која показује да он изузетно добро влада народним српским језиком. Исте године објављена му је и пјесма Почетак љубави. Почео је да успоставља везе са значајним представницима Илирског покрета као што су Станко Враз, Људевит Гај, Богослав Шулек и други. Слао им је своје пјесме и тражио да их редигују. Боравећи у Задру, упознао је Италијанку Павицу дел Понте, ћерку задарског савјетника Ивана дел Понтеа. Остало је забиљежено да су се састајали на острву Угљан у летњиковцу породице дел Понте одакле се пружао величанствен поглед ка Велебиту. Гледајући Велебит испјевао је и пјесму Путник. Захваљујући Павици, много је слушао о менталитету Далматинаца и одушевљавао се том причом. О Далматинцима је писао и у добром дијелу своје пјесничке збирке посвећене Павици Првенци. У њој су се нашле родољубиве и љубавне пјесме као и преводи из њемачког језика. Везу са Павицом је 1848. године крунисао браком у Дубровнику. Те године је ратовао у Италији, те се у неком тренутку погрешно проширила вијест до Загреба да је на ратишту погинуо, а Богослав Шулек му је у 141. члану Народних новина штампао некролог. Бан Јелачић га је 1849. именовао за поначелника у војном одсјеку, а 1851. је именован за бановог ађутанта. Исте године је објавио и збирку Нове пјесме. Текстови су му били објављивани на латиници, али је радо своје текстове слао и редакцијама листова који су излазили на ћирилици.
Био је сарадник Српског народног листа, Српско-далматинског магазина , Српског Летописа, Зимзелена и Данице. Затим је био мајор њемачко-банатске пуковније у Ковину.
- је прекомандован за Беч, а наредне године је Павица извршила самоубиство јер није могла да издржи бол послије смрти сина Чедомила. Петар је остао са тромјесечним сином Душаном и трогодишњом ћерком Милицом. Послије тога се преселио у Глину гдје се упознао са осамнаестогодишњом Емилијом Новаковић са којом је имао сина Радована. Из Глине се дописивао са Њемицом Емом Регнеровом, а њихових 600 писама је готово у цјелости остало сачувано. Међутим, са Емилијом није могао да се ожени јер је била много млађа од њега, али је новчано бринуо о сину, а ни са Њемицом због своје неповољне материјалне ситуације. Из Глине је пребачен у Беч, затим у Темишвар 1858.
Сви ови догађаји у његовом животу условили су паузу у пјесничком стваралаштву, али га музе поезије поново походе 1860. године , па му у Даници излазе пјесме Роду о језику и Језик рода мога.
- је умрла Емилија Новаковић у својој 26. години, а о сину Радовану се даље бринула његова кума. Поново је премјештен у Беч 1864. а наредне 1865. се вјенчао са Емом Регнеровом са којом је имао сина Милана и ћерке Зору и Јелицу.
Тих година се дописивао и са Вуком Стефановићем Караџићем чијим се стваралачким духом одушевљавао. У једном од писама Вуку стоји: „Ако се можда чудите што ја као Србин пишем латиничнијем словима, има тому више разлога, али можда ће доћи сретан дан, па ћу моћи писати и кириличким писменима. ”
У 48. години је постао генерал. После Аустријско-пруског рата је пребачен у Арад, а затим у Фарафелд код Беча. 1871. је било изгледа да ће бити изабран за бана троједнице (Хрватске, Славоније и Далмације), али је већ почео поболевати и одговорио је да није заинтересован за ту част . Пред смрт је сакупио своје пјесме и и спремио их за штампу, подијеливши их у шест поглавља.
Умро је у Фарафелду 18. августа у својој 55. години живота од водене болести. Сахрањен је три дана касније уз велике војне почасти у Бечу. Поводом његове смрт Јосип Јурај Штросмајер је одржао пригодан говор у Хрватском сабору. Одбор који се састао одмах послије смрти издао је 1873. године у Загребу Пјесничка дјела Петра Прерадовића у којима су уз лирске пјесме из његове још неуређене заоставштине изашле драме Марко Краљевић и Владимир и Косара као и неколико недовршених спевова. На иницијативу бечког омладинског друштва Велебит 1879. његови посмртни остаци из Беча су пребачени на загребачко гробље Мирогој. Том приликом је тадашњи градоначелник Загреба Аугуст Шеноа одржао посмртни говор и спјевао Химну Петру Прерадовићу за коју је касније мелодију написао Иван Зајц, а Јован Јовановић Змај је написао пјесму:
Домаћи се бршљен
око крста вије,
то ј’ пепелу доста,
али души није.
Њојзи нема мира
догод с рајских врата
не угледа слогу
Срба и Хрвата!
Много је тога речено у његовим дјелима, а сам то није признавао или је заправо био у праву када је писао Еми Регнеровој: „Уосталом, ти ме познаш и знаш да сам ја више човјек унутрашњости који више осјећа и мисли, него што то може рећи ријечима.”
Књижевно је био веома образован, добро је познавао чувене свјетске пјеснике, био осјећајан и посједовао необично богатство унутрашњег живота, али је био и свјестан и немоћи да се изрази на матерњем језику који се тек формирао, а био му је потребан богат израз за сва разочарења и трагедије које су га снашле у животу. Зато је ваљда избјегавао мотиве који би представили његов живот и његова унутрашња проживљавања, али је зато обрадио мотиве као што је борба за слогу и љубав међу словенским народима, дакле, свеславенство као идеал и потребу, као нешто тако природно и нормално. Живот му није био лак. Био је пун сељакања и умирања. Више није имао, него што је имао. И сам је умро релативно млад, а колико би само такав човјек допринио славенству да му је живот трајао бар још десетак година.
У нашој јавности је мало познато да овај пјеснички дар Петра Прерадовића није умро заједно са његовом смрћу. Његова унука Паула Прерадовић писала је пјесме и то тако успешно да је баш њен текст Земљо гора, земљо на реци изабран на конкурсу за данашњу државну аустријску химу. Паула Прерадовић је била удата за аустријског историчара и новинара Ернеста Молдена. Током Другог свјетског рата живјела је у Бечу гдје су је 1945. ухапсили нацисти за учествовање у покрету отпора.
Колико смо се до данас огријешили о живот и рад Петра Прерадовића? Колико су два изданка једног словенског племена отишла далеко од племенитих идеја овог пјесника? Разумије се, у супротним правцима, а његове идеје остале на мјесту као што то бива са свим постојаним, исправним и истинским стварима. Колико смо данас свјесни тога… тих истинских ствари? Многе су истинске, на правди утемељене и слободарске ствари дочекале своје свјетло дана. Хоће ли и ова Прерадовићева?
Петар Прерадовић је аутор бројних сонета, ода, пригодних пјесама, химни, балада, елегија, романси и надгробних пјесама.
„Све што ја пишем то као из сна вадим, из сна првих љета мога живота, гдје нијесам друге гласе него материне слушао. Превећ су ме тужи обичаји, туђа чувства, туђе мишљење надрасли, за да бих ја мого изворни, домородни спаситељ постати; ја ћу увијек у мраку басати међ туђом ноћи и домородним даном. По тих разлозих морао бих перо бацати, прекрстити руке и плакати. Али опет памет ми вели; С плачом нећеш ни себи ни другим помоћи – чини што можеш – крпај ако не знаш шити.”
Из писама Еми Регнеровој:
(29. априла 1860.)
„Што ме слика приказује старим то је управо вриједност фотографије која не ласка него сваког приказује какав јест. Ја сам стар, срце моје и ја то себи већ дуго не тајим и само твоја љубав то неће да призна иако ћеш се на то морати привикнути. Кад човијек превали 40, не смије више кокетирати с младеначким годинама него отворено и поштено признати да иде међу старо гвожђе.”
(19. март 1861.)
„Мој је удес тежак. По својој нарави, по свом најдубљем бићу, држим се начела да људима исказујемо добро, да се никад не освећујемо, да чак и за непријатеље молим, а ипак сам искусио да ме често криво схватају.”
(17. децембра 1863.)
„Јер наук вјере није задовољавао мојег разума, био сам тада (прије више година) материјалист и по томе пантеист. Младеначкој надуности достајало је ово назирање, али не зрелу човјеку који је крај тога стао размишљати и који је иза смрти своје жене постао веома жалостан; уосталом, мој физички организам – болови јетре и слезене (од дјетињства па до сада) придоносили су и придоносе много томе да ја нисам никакав весели свјетски грађанин него више особењак који размишља окренут према унутрашњости. Колико спознам, био бих без познавања спиритизма вјероватно постао самоубица, само његова наука отргнула ме је од пропасти према којој сам очито јурио. ”
(16. фебруар 1864.)
„Надати се најбољем, бити приправан на најгоре и између ова два екстрема у побудној резигнацији радити чином и молитвом што је могуће да се прво постигне, а друго уклони, то је моје начело. ”
Гордана Мартиновић Вујановић
