Промовисана књига „Јасеновац мило село моје“
У склопу Међународне конференције Страдање Срба, Јевреја, Рома и осталих на територији бивше Југославије у организацији Факултета за пословне студије и право, Факултета за информационе технологије и инжењерство Универзитета Унион – Никола Тесла и Музеја жртава геноцида, 27. јануара промовисана је књига Јасеновац мило село моје, аутора Милке и Новице Антића.
Како аутор наводи књига је резултат петогодишњег рада.
– Промоција баш на Старом сајмишту није случајна, јер су управо Јасеновчани, заједно са овдје присутном Смиљом Котур били депортовани из логора Јасеновац и Стара Градишка на Сајмиште.
Књига Јасеновац, мило село моје представља аутентично и јединствено дјело српске меморијалне културе настало из великог ентузијазма и невјероватне љубави јасеновачких Срба према родном мјесту. Некад значајан индустријски и привредни градић Јасеновац, у свијету је познат по најмрачнијој страни човјечанства, злогласном усташком логору коме се по монструозности, људској патњи и безумљу оличеном у мржњи човјека према човјеку и дјетету, не може наћи пандам у свијету.
Ово је јединствена књига о свим Србима који су рађани, живјели и умирали у Јасеновцу на Сави, о њиховим обичајима, цркви, дијалекту, љубавима, животу са комшијама Хрватима и мјештанима околних села Уштице, Млаке и Јабланца, али и о страдању.
– Како један читалац рече, ово је књига која се не смије читати на почетку дана, јер је прожета невјероватним емоцијама и сведочењима о судбинама јасеновачих Срба и њиховом страдању до потпуног истребљења. Јасеновац је један од најболнијих споменика српског националног страдања уопште, али и срамно подсјећање на немар који као народ показујемо према сопственом мучеништву које се десило у том „паклу на земљи“ које зарад нашег идентитета и опстанка треба постати место српског поклоништва. Не да би смо гајили мржњу, него да би смо праштали и знали више да ценимо себе, своје претке и њихову жртву. Књига је писана дијалектом тог краја и илустрована са преко шест стотина аутентичних фотографија из периода од пре Другог светског рата до данас – рекао је један од аутора Новица Антић.
Црквене књиге – матрикуле које су постојале о Јасеновцу су уништене јер је црква срушена до темеља 1941. од стране усташа.
– Ми данас немамо попис људи који су у Јасеновцу живјели и управо због тога је ова књига значајна јер смо ми успјели да прикупимо на основу изјава и свједочења попис свих Јасеновчана и њихових породица неколико вјекова уназад. Свуда су расути по свијету јер данас у Јасеновцу живи свега 18 Срба укључујући и три монахиње Српског православног манастира.
Књига је писана дијалектом тог краја и садржи преко 600 фотографија из периода прије Другог свјетског рата до данас.
– Oва књига је спомен свим живим и мртвим Јасеновчанима и поносан сам на чињеницу да сам као Србин поријеклом из Јасеновца учествовао у њеном настанку.
Рецензент професор др Душко Певуља наглаша да смо као народ, иако његујемо дугогодишњу традицију Светог Саве, када је ријеч о култури сјећања, о окултури памћења – примитивци.
– Свака књига, сваки прилог, сваки текст, сваки запис који доприноси меморијалној култури нашег страдалничког народа је дјело достојно највеће пажње и највећег поштовања. Такво дјело је и Јасеновац мило село моје. Ријеч је о капиталној књизи у којој је сабрано много драгоцјеног свједочанства и материјала, аутентичних података. Болна је и потресна ова књига за све припаднике српског народа – рекао је Певуља.
Мајка Новице Антића, Милка, која је коаутор ове књиге захвалила се присутној стрини Смиљи Котур и покојној тетки Зори Тривунчић које су биле темељ ове књиге.
– Тетка Зора ми је пред саму своју смрт рекла: „Де ти пожури са том књигом да је ја прочитам!“ Драго ми је ако сам бар дјелимично успјела да нас Србе из Јасеновца скупим на једно мјесто, а сматрам да је ова књига сада наш Јасеновац. Јер оног нашег Јасеновца више нема. Нема нас у њему, остала су нам само сјећања.
Милка Антић позвала је све да његују сјећања на зло и несреће које су им се догађале.
Испред микрофона се нашла и времешна Смиља Котур (93), чији је излазак на говорницу испраћен великим аплаузом. Још увијек витална и са осмјехом на лицу обратила се присутнима.
– Ја сам Смиља Котур из Јасеновца – тужног мјеста – рекла је Смиља, а глас је задрхтао. Прошла сам логоре Јасеновац, Стару Градишку, логор у Њемачкој. Када смо се вратили кући дочекало нас је згариште, сагорело, тужно, празно као што је и данас остало иза нас. Нема више пјесме, нема народа, а нема ни Срба. Ипак, имали смо среће и пригрлила нас је мајка Србија.
Од дјетињства се сјећа само ружних ствари, али поручује да заборавити неће никада сва страдања њених Јасеновчана и свих Срба.
Биографија аутора
Милка Антић дјевојачко Котур, рођена је у Јасеновцу 1949. године од оца Васе и мајке Босиљке Котур. У Јасеновцу је живјела до 1958. Са 16 година остаје без оца, који је погинуо у Јагодњаку у Барањи, гдје је радио као лугар, након чега са мајком и братом Милом се сели у Земун. У Земуну завршава средњу и Вишу медицинску школу, а 1972. године се удаје за официра ЈНА Драгана Антића и са њим одлази у Сплит гдје су живјели до 1983. године након чега се селе у Београд. Мајка је два сина, Новице и Васе. Тренутно живи у Крагујевцу.
Новица Антић рођен је у Београду 1978. године од оца Драгана и мајке Милке. По занимању је професионално војно лице инжењерске струке, криминалистички форензичар и дипломирани правник. Ветеран је Војне полиције БЈ, ВСиЦГ, и ВС и друштвени активиста у обласи његовања српске традиције и историје. Ожењен је и отац ћерке Софије. Живи у Крагујевцу.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
