У Београду је постхумно одржана промоција књиге „Плави јорговани“ Личанке Браниславе Јованчевић Станисављев

ПРЕПОЗНАВАЛИ СУ ЈЕ  ПО ДОБРОМ СТИХУ, НЕОДОЉИВОМ ОСМЈЕХУ И ОГРОМНОЈ  ЉУБАВИ ПРЕМА РОДНОЈ ЛИЦИ

У организацији Удружења писаца „Дунавски венац“ Београд и Удружења Личана у Београду, крајем септембра, у подручном огранку библиотеке „Милутин Бојић“ у Борчи, постхумно је одржана промоција књиге Браниславе Бранке Јованчевић Станисављев „Плави јорговани“. Неколико десетина присутних, у врло емотивној атмосфери, уживало је у Бранкиним пјесмама које су говориле њене колеге из  Удружења и пријатељи из Грачаца. На крају вечери Личани су своје домаћине послужили пригодном закуском. Ту се нашло свега по мало, од чувене личке шљивовице, преко разних колача до дрењина које се за њих биле право откриће.

Идеја да се одржи заједничка промоција потекла је од Грачана, некадашњих становника градића у коме је Бранислава рођена, а свесрдно прихваћена од Боривоја  Живаљевића предсједника Удружења писаца „Дунавски венац“ и Јовице Кртинића директора библиотеке „Милутин Бојић“. Са мало ријечи, а више дјела, дошло се до договора да се крајем септембра одржи наведени догађај.

Отворила га је и у име библиотеке „Милутин Бојић“ присутне поздравила Оливера  Рајовић. Представила је уводничаре, након чега је следио минут ћутања у част прерано преминуле поетесе. О њеном пјесничком опусу, о томе како су су се упознали и како је почела њихова сарадња, а такође и о томе на који начин је свјетлост дана угледала ова књига, говорио је предсједник Удружења писаца „Дунавски венац“ Боривоје Живаљевић.

„Бранка је била хуман човјек, а навешћу само један примјер. Упкос скромном имовинском стању, она је поводом Свете Петке, славе нашег Удружења, за све учеснике, а било нас је преко осамдесет, спремила вечеру. Да не говорим о томе да је, иако је живила Зрењанину, редовно долазила на сва наша окупљања и сусрете. Вољела је књижевност, али још више од тога вољела је људе. Мада у свакодневном животу много причам, кад говорим о Бранки не могу да будем толико рјечит. Током њене болести чули смо се сваки дана и њен оптимизам је био невјероватан. Више је она мене тјешила него ја њу. Задњих мјесец дана није хтјела да се јавља и једном је стигла тужна вијест, да је више нема“, рекао је, са доста емоција, у свом обраћању Бора Живаљевић.

„На крају желим да истакнем да се сви ми дичимо родним крајем, али је за Бранку то било нешто посебно. Зато вам хвала свима, посебно вама Личани, што сте дошли у оволиком броју. Мада је моје мишљење да се Бранки никада нећемо довољно одужити, па ако бисмо овакве или сличне промоције правили свакаког мјесеца“, закључио је Живаљевић.

Рецензент књиге мр Радослав Глишић на почетку свог излагања навео је да је Бранка, осим дара за писањем, пљенила и својим осмјехом и отвореном душом у којој је било мјеста за сваког, а затим се стручно осврнуо на Бранкино стваралштво. Истакао је да у првом дијелу књиге Бранка показује раскошан таленат за љубавну поезију, у другом циклусу збирке осјећа се њене велика посвећеност родном крају, њеној Лици, док је трећи дио посвећен духовној поезији везаној за Светог Саву и православље.

„Волим те бескрајно и дубоко, попут океана, снажно и дивље попут урагана, волим те као птица“, цитирао је Бранкине стихове Глишћ тумачећи их тиме да се она није стидила показати своју љубав, а управо љубавна пјесма је за њу била снага лијепог и мисаоног доживљавања. Говорећи о другом сегменту књиге названог „Бијела краљица“ Глишић истиче њену посвећеност родном крају. Лици, Велебиту, Градини, ријекама Отућој, Крки, Зрмањи, њеној Светињи и лукама, поред којих се родила и којима се враћала.

„Пажљивом читаоцу могу и сузе потећи од предивних описаа живота у том крају, сијећања на баку, мајку, оца, обичаје, људе и кафану, јер Лика јој је остала у носталгичној, идиличној потки прошлости и садашњости“, истакао је Глишић, наглашавајући да је огромна штета што се ова збирка објављује постхумно, не заборављајући на крају да се још једном преминулој пјесникињи захвали на овако дивним стиховима.

У име Личана присутне је поздравио Жељко Ђекић – Кабле Бранкин земљак из Грачаца један од иницијатора да се одржи ова промоција, како би се њени сународници из родног краја, бар на тренутак, подсјетили жене која је Лику вољела изнад свега и изразила то на изузетан начин кроз писану ријеч.

„У једној констатацији сви ми овдје присутни лако ћемо се сложити, да је Бранка прије свега била велики човјек. Показала је то много пута јер је знала несебично подјелити оно њено мало и то мало умотати у много љубави.  Вољела је породицу, пријатеље, своју Лику… Показивала је хуманост и у оним тренуцима када је болест узела маха, а то могу само људи великог срца. Зато овај скуп не могу назвати поменом, јер сам сигуран да њен дух овог тренутка лебди међу нама и да јој се са лица не скида онај њен свима нама препознатљив осмјех“, рекао је између осталог Ђекић захваљујући се на крају своје бесједе, прије свих, Удружењу „Дунавски венац“ што су изнашли могућности, да у овим тешким временима за културу, постухмно издају  Бранкину  књигу која јој је остала можда једина недосањана жеља.

О Бранки се много тога још могло рећи, а опет би било мало. Много боље је у наставку вечери „причала“ она сама, кроз написане стихове, повезујући „своје“ Грачане са „својим“ писцима из Удружења. Као у свему успјела је и у томе. Њене пјесме говорили су и једни и други. Кренуло је од оне „Да је мени Ликом прошетати…“ надахнуто изведене од Емине Хилић, до „Мирјане“ пјесме посвећене једној Личанки која се затекла међу присутнима. У свом препознатљивом стилу стихове је говорио Жељко Дробац –Бувац, тако да  није изостала по која суза ни потмуо бол у грудима.

Њене стихове говорили су и чланови Удружења писаца „Дунавски венац“ Небојша Стојоски, Галина  Вукмановић, Весна Стојкоска, др Цане Ивановић и Драган Милошевић.

По завршетку промоције Миодрагу Чеди Дроњку, предсједнику Удружења Личана у Београду, домаћини су поклонили књигу са посветом, а он им се захвалио на гостопримству. Истакао је да је изузетно дирнут овом вечери и изненађен бројем окупљених љубитеља Бранкине поезије. Бранку је каже видио свега неколико пута, али упркос томе на њега је оставила велики утисак, а ова вече је само доприњело томе.

Личани су парафразирали ону мисао: „није битно шта ми је неко рекао, него ко ми је рекао“… Илити по њиховом тумачењу: „није важно колико нас је било, него ко је био“. А било их је највише из Грачаца. Дојићи, родно Бранкино село, имало је такође своју представницу. Кажу да су им и даме са Удбине такође биле драге гошће, а посебно су истакли брачни пар Декић коме није било тешко из Чортановаца да дође на ову промоцију.

Личани су се својим домаћинима за дивно гостопримство одужили скромно, рјечју, али и личким специјалитетима. Од домаће ракије, преко уштипака, куглова, палачинака са басом, разних колача и пецива, па све до дрењина. Оних правих црвених, личких…

Поетска вече, посвећена Бранки, зрачила је позитивном енергијом, јаким емоцијама и склапањем нових познанстава. Везивајући Лику у којој је рођена и одрасла, Банат у коме је засновала породицу и лијеву обалу највеће ријеке у Европи на којој  живе и стварају дивни људи окупљени у Удружењу писаца „Дунавски венац“ Београд чији је Бранка била истакнути члан. За крај још понека фотографија и довиђења до неког наредног сусрета.

Текст: РСК
Фото: М. Личина