Радмила Ђурђевић Вукана на сајму књига представила своју нову збирку пјесама „Бесамртна градина“

На 66. Сајму књига своју нову збирку пјесама Бесамртна градина промовисала је и рођена Бенковчанка Радмила Ђурђевић Вукана. Ово је њена друга збирка пјесама, а поезију је почела да пише још у гимназијским данима.

– Почела сам да пишем још у периоду гимназијских дана у форми кратких причица кроз које сам исказивала сопствено мишљење и осјећања по питању послијератних збивања и неправде нанесене српском народу након Олује 1995. Дубоко се саживјевши са страдањем и патњом мог српског народа преостало ми је само да пишем како бих духом продисала у туробном времену које нас је задесило.

Озбиљнији приступ пјесничком раду је започео 2020. године.

– Понирањем у дубину свог бића пронађох стазу обраслу коријењем крајишких предака.

Сваки корак њоме је једно спознање више јер записе предака нико не избрише.

Најчешћи мотиви Радмилине поезије су и мотиви страдања и патње српског народа, мотив косовског завјета, затим завичајни мотив прожет мотивима камена и буре, као и мотиви путовања и чежње за изгубљеним, мотив тишине и мјесечине, мотиви живота и смрти, васкрсења и многи други.

Вољела би да збирка пјесама „Бесамртна градина“ буде дио искре која ће допринијети сједињењу  православаца од Грачанице до Лазарице, од Светих Архангела у Призрену до Цркве Светог Архангела Михаила у Манастиру Крка, од Бањске до Манастира Крупе.

– У сувозид крајишке градине удјенух „подмуклу љепоту“ завичаја, боје дјетињства, мирисе борова са Велебита, један по један сиви камен сјећања, понеку болну рану и предака завјештања.

Збирка пјесама је посвећена мојим кћеркама са жељом да и њихове стопе оставе траг на бијелој цести од Бенковца до Обровца…то је цеста на којој су исписани записи њихових, односно наших предака.

За Ђурђевићеву је поезија неизоставни дио живота, еликсир душе. Поезија биљежи разоткривене  тајне између поетских редова животног постања. Са пјесникињом смо разговарали и о многобројним пјесмама посвећеним Косову и Метохији.

– Пјесничко стваралаштво мотивисано Косовом и Метохијом се везује за једну интересантну причу. Заправо, прије мог првог доласка на Косово и Метохију добила сам грумен косовске земље, косовске смонице као дар, на чување, тек толико колико стаје на дланове мојих руку. У њој је садржана симболика мог поетског стваралаштва, она постаје златна руда моје косовске мисли. Косово је наша испосница, бастион одбране од зла и вјечно уточиште. Ако се будући живот купује чашћу и љубављу према отаџбини онда се Косова не смијемо одрећи јер српска крв која тече жилама косовских јунака никада пресахнути неће. Будимо јунаци одбране сјећања, ко смо и одакле смо. Газиместан је на јуначким грудима сваког појединца који отаџбину љуби.

Наравно, и Крајина и родни Бенковац су њена инспирација, извориште из којег црпи снагу, али и увир којем се увијек изнова враћа када пожели дубоко да урони у тишину свог бића.

– Ране које не зарастају зацјељујем сјећањем преточеним кроз стих. Не дам да ниједан дио српског бића одумре. Док гробови ћуте, фреске свједоче, на нама је да говоримо у одбрани православне вјере, српског језика и културе, у одбрани слободе и живота уопште. И када ријечи пресахну душа ће остати да свједочи истину. А моја истина је наша Крајина, камен сиви, гробови предака. Једино се још увијек питам…како је то бити дијете које расте у слободи? Дјеца рата су живе ране, ране незаборава.

Биографија

Рођена је 16. марта 1979. у Бенковцу.

Ратна збивања августа 1995. учинила су да као гимназијалка заједно са породицом напусти свој дом и да се нађе у крајишкој колони пред налетом „Олује“.

Као и све Крајишнике, на том путу без повратка пратили су је неизвјесност, брига и страх. У Србији, у Београду започињем нови живот који је свако крајишко дијете натјерао да прије времена одрасте. Борба за живот, за боље сутра постаје свакодневница.

Започету у родном крају, гимназију је завршила у Старој Пазови (1997), потом је дипломирала као економиста за туризам у Београду (2000). Данас живи и ради у Београду, удата је и поносна мајка три кћерке.

 

Након пјесничког првенца „Зенит свјетлосне луче“, издаје и збирку „Бесамртна градина“ која како ауторка каже води је путевима завичаја са жељом да пронађе коријење крајишких предака.

 

Капија завичаја

Шкрипи стара капија под каменим луком,
буди заспала сјећања цвилежном хуком.
Још стари катанац кућу чува,
иако њеним одајама само пропув дува.

Зарасло у коров камено степениште,
чокота старог надвјесило се лозиште,
изџикљало к небу к свјетлости се пропело,
авлијом сјећања навиру, срце се забораву отело.

Однекуд чујем грају, чељади пуна кућа,
за округлим столом ‘лади си мањестра врућа.
Окупио се род као некад око каменог прочеља,
кад су се приче испредале о вилинском колу весеља.

Галеба крик ме из сјећања прену,
угледах само његову тамну сјену.
Растјера предака дух прошлости,
међ пукотине нагризле временом сад скривен пости.

Нема више ни трага од дуње жуте
што је бујно ширила гранате скуте.
Подно тараце нестале дједове столице од прућа,
остаде само сјећање наших старих кућа.

Закључаћу капије завичаја да ми душу не украду,
док у мени сјећање живи мој дом има наду.
Далмацијо, тежак ђердан метнух око врата
од камена сатканог, мога сувога злата.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун