Промовисана књига др Момчила Диклића Страдање српског народа од 1941. до 1945. годинеу региону Гацке долине и околине (Ликa)
У Великој сали ГО Нови Београд 6. октобра промовисана је књига др Момчила Диклића Страдање српског народа од 1941. до 1945. године у региону Гацке долине и околине (Лике). На промоцији су говорили адвокат Ђорђе Миховиловић, проф. Миле Рајчевић, Милош Бајић је читао стихове својих пјесама и аутор.
Ђорђе Миховиловић је подјсетио присутне да је Момчило Диклић историју учио не само у школи, на факултету, докторским студијама, већ и од малена у дугим зимским вечерима, када су мудре старине његовог завичаја у пола гласа, нехотице се осврћући да их ко не слуша, говорили истину која није била записана у књигама.
– Истину, чији су они били савременици и коју су најбоље осјетили. Остала је тако клица жеље за знањем и правом истином коју ревносно истражује и коју нам доноси сваком својом новом књигом. Диклић није човјек који тежи да буде допадљив, али није склон ни запаљивим излагањима без правих и добро утемељених аргумената. Он није подлегао тренду једноумља које је било, а и данас је модерно. Његова научна и истраживачка радозналост даје посебну тежину и значај свим његовим радовима па и овом дјелу.
Међу првима је написао књиге О геноциду над Србима у ХДЗ Хрватској; О Српском питању у Хрватској од 1941 –1950; О националном питању Срба из Хрватске, О уништавању српске културне баштине и још многе о најзначајнијим питањима Срба.
– Могу слободно рећи да је доктор Момчило Диклић један од најбољих познавалаца ове тематике. Како само писана ријеч оставља трагове и могућност да се поново вратимо да боље разумијемо и дубље сазнамо, ова и овакве књиге су од непроцјењивог значаја. Написани су милиони ријечи које говоре о овим догађајима, а ово је још један допринос да се на комплексан начин расвијетли једно поглавље из наше историје. Ово свакако баца ново свијетло на многе догађаје и из заборава отрже увелико непознату, изузетно мукотрпну и трагичну историју српског народа на подручју Гацке долине и околине, па и читаве Лике.
Из књиге се може сазнати: О успостављању режима НДХ, усташким злочинима у Лици од 10 априла до септембра 1941, Структури усташке власти у Оточцу, Устанку и првим подјелама, Шкарачком процесу, партизанском обрачуну са четницима 1943. године, страдању српског народа под партизанском влашћу…
Проф. Миле Рајчевић каже да је вријеме у коме су живјели у Хрватској од завршетка Другог свјетског рата до 1991. године било вријеме заблуда српског народа, лажног братства и јединства, заблуда које је српски народ скупо платио.
– Аутор се одужио свом родном селу, српском народу и својим прецима писаном ријечју које је овјековјечио у овој и претходним књигама.
Књига Страдање српског народа 1941–1945. године – регион Гацке долине и околине (Лика) је подијељена у 18 поглавља који заједно чине једну цјелину. Ова књига представља вриједну историјску грађу гдје ће читаоци пронаћи вјеродостојне податке о страдању српског народа под партизанском влашћу са пописом жртава Павелићеве НДХ и осталих, попис српских жртава комунистичког режима, попис погинулих бораца НОР-а, попис жртава хрватске националности Павелићеве НДХ, попис ратних заробљеника војника Краљевине Југославије 1941. године, дио пописаних четника који су напустили земљу крајем Другог свјетског рата и касније…
– Ови пописи жртава су драгоцјена историјска грађа, коју није било лако урадити у временској дистанци послије 80 година, а и литература је била оскудна обзиром на одређене политичке санкције, табу теме, забране и дуљи проток времена које је било и прошло, уз напомену да никоме у Хрватској није било посебно стало до пописа српских жртава страдалих у 2.свјетском рату, а учесници догађаја одавно су нестали са сцене. Колико је кућа само у српским селима Оточке регије мртвим коцем затворено, угашено комплетно родословље, за које није имао ко дати податке.
Аутор наводи, што је апсолутно тачно да Држава није извршила дужну обавезу да утврди тачан број укупних жртава и умрлих у Другом свјетском рату у име некакве симетрије, у име братства и јединства маргинализовали су се губици по националној структури, па и тако енормно високи губици српског, у односу на друге народе и народности.
„У Гацкој долини и околини, нажалост многи Срби нису знали како је текао рат (не само у Гацкој долини), а ни данас не знају, што је посљедица и образовног система са јаком идеологијом, која је увијек оправдавала потезе режима“.
– Овом књигом др Момчила Диклића добили смо ризницу драгоцјених података о животу српског народа у Хрватској, страдањима и геноцидној политици према истом, расељавањем и пресељавањем, асимилацији до етничког чишћења у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године.
Момчило Диклић сматра да је са овом књигом направио окосницу, једну базу података коју ће требати мијењати и надопуњавати.
– Ја нисам могао арбитрирати. Ви имате комунистичке изворе који су различити, а имате комунистичке и четничке који једни од другиг различити. Ја нисам ту могао арбитрирати након 70-80 година. Једино што сам могао, како се браним а бранио сам се, да наводим све изворе –како кажу ови, како кажу они итд., то је једини покушај како да се браним. Оно што је неоспорно, неоспорно је име жртве. У крајњој линији да ли је страдало друге, треће, четврте, овако или онако, али име жртве је неоспорно.
Диклић је скупио да је страдало од жртава усташког терора, око 1.400 српске националности, гдје је погинуло 875. Овдје се ради о грачачком и оточком Котару, некада то је 1991. била општина, 875 партизанских палих бораца. Према комунистичким документима ти партизански пали борци, ради се по Диклићу од око 30% људи, гдје су они навели да су страдали од усташа.
– Значи број страдалих од усташа је по мени већи. Затим је од партизана убијено разних особа четничке провијенције око 665 наведено именом и презименом. Спорно је пар десетина. Како спорно? Тако што партизани тврде да су погинули кад су их 1943. мобилисали да су погинули у борби, а четници тврде да су убијени. Али то је на ову суму по мени незначајно.
Диклић наводи и да је било Хрвата који су радили у корист Југославије. Не много, али их је било.
– Било је страдања касније када пређу на партизанску страну, онда усташе упадну у Банију и све покољу. И то се некако, не могу рећи сакривало, али пригушивало на извјестан начин. То бих волио објавити у неком хрватском часопису, ако би хтјели именом и презименом, када, гдје итд. Тако да сам изнио 554 хрватске жртве у томе попису у књизи. Затим нисам пописао јеврејске жртве.
Диклић је рођен у Oточцу, за које каже да је било врхунско мучилиште Срба.
– Само је веће мучилиште био Госпић у оној регији. Нема ниједног метода који је коришћен у НДХ а да није коришћен на тој територији од дерања, до вађења очију, солења, резања ушију, сјечење стомака, бацање у воду да потоне итд. То су страшне ствари. Оно што ме забринуло је да су неке сличне методе користили и партизани против четника. Рецимо клали су, бацали су у исте јаме, служили су се кремацијом. У кући Луке Агбабе је запаљено око 40 или нешто мање четника, што рањених, што мртвих итд. На Лошињу су им резали стомак да потону, а то су усташе радиле на Пагу гдје смо се ми некад одушевљавали, пливали, купали се, уживали. Затим покушао сам скупити, ово је неуспешно, ратне заробљенике и пописати четнике. Прво, ја не знам да ли неки људи још увијек мисле да је ’47, па не воле сарађивати, а друга ствар која је објективнија, објективнија је да више немаш кога питати.
Диклић каже да је око 7.000 људи напустило тај крај, неки су страдали, неки су се иселили. Оно што наглашава је погубна чињеница да се мало бавило проучавањем страдања у Потоку, Сјечивици, Дивјацима у Шкарама, у горњем брињском крају итд. Мислим да смо требали штанцати бројне књиге око тога свега, него се једноставно то некако прешутило.
Промоцији су присуствовали предсједник општине Сурчин Стеван Шуша, народни посланик Миодраг Линта, секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, Јован Каблар, пуковник у пензији Мирко Радаковић, предсједник бораца Кордуна Ђуро Шкаљац, и многобројни предсједници и представници завичајних удружења.
Доктор Момчило Диклић је рођен 1954. године у Оточцу, а одрастао је у Старом Селу поред Оточца у Лици. Основну школу и гимназију је завршио у Оточцу. Педагошку академију, група историја-географија завршио је у Ријеци. На Филозофском факултету у Загребу дипломирао је историју 1984. године. На факултету политичких наука у Загребу магистрирао је 1990. године на тему Положај Срба у Хрватској 1954-1990. Докторску дисертацију Српско питање у Хрватској 1941-1950, одбранио је на Филозофском факултету у Новом Саду 2003. године. То је била прва докторска дисертација са овом тематиком у Србији. Објавио је више књига и више десетина научних радова о Србима авнојске Хрватске. Радио је у Институту за Европске студије у Београду у звању вишег научног сарадника са ког мјеста је и пензионисан.
Текст и фото: Драгана Бокун
