У Манастиру Крка одржана јубиларна 30. ликовна колонија
МЈЕСТО КОЈЕ СМИРУЈЕ И ИНСПИРИШЕ
У организацији Српског културног друштва „Зора“ Книн – Београд, од 7-13. августа, одржана је Ликовна колонија „Умјетничко братство манастира Крка“ на којој је седам сликара стварало своја дјела остављајући их као донацију овој древној светињи. Од оснивања колоније до сада, у манастиру се налази око 250 дјела истакнутих српских ликовних стваралаца: кипара, графичара и умјетничких сликара. Треба истаћи да је ове године колонија одржана без Николе Церовца, човјека који је дао немјерљив допринос њеном оснивању и организацији, а нажалост, заувијек нас је напустио прошле године на свој имендан.
Три и по километра источно од Кистања, у кањону Крке, смјештен је манастир назван по ријеци која поред њега протиче. Манастир кога је давне 1350. године подигла српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића, посветивши га Св. арханђелу Михаилу, дограђен 1402. године, даје импресивну слику са видиковца изнад њега. Из фотографија, али још више из многих слика урађених са тог простора, исијава сва његова, као и љепота оближњег крајолика.
Манастир су посјетили и Краљ Александар Карађорђевић јула 1929. године, а нешто раније августа 1926. године, патријарх српски Димитрије, о чему свједоче и спомен плоче у његовој порти. Овдје је прије више од 400 година основана и прва Богословија тако да ова светиња и његова историја заслужују много више простора, али циљ наше посјете био је везан за његову умјетничку компоненту, тачније одржавање овогодишње ликовне колоније.
ИНИЦИЈАТИВА ПОТЕКЛА ОД АРХИМАНДРИТА ОПАЧИЋА
На улазу нас дочекује академски сликар Здравко Здраве Мирчета, човјек на кога је ове године пао готово сав терет како би се колонија одржала и традиција наставила.
Мирчета нам прича да је педесетих година прошлог вијека, након што је каснији академик Бата Михаиловић ту насликао двије уметничке слике, архимандрит Никодим Опачић затражио од управе УЛУС-а да упути у манастир Крка још неколико умјетника. Десетак година касније ту су боравили каснији академик Мића Поповић, његова супруга Вера Божичковић и још двојица такође каснијих академика сликар, Петар Омчикус и историчар умјетности Дејан Медаковић, чији су преци рођени на неколико километара или неколико десетина километара од манастира. Долазили су повремено и други сликари и вајари, да би званично у љето 1990. године, по оснивању СКД „Зора“, почела да дјелује ликовна колонија „Умјетничко братство манастира Крка“. Нажалост, због грађанског рата на тим просторима имала је одређене прекиде, тако да ове године обиљежава 30-ту годишњицу постојања.
Са Мирчетом започињемо причу о овогодишњој колонији. Са сјетом и поштовањем, неизоставна тема је један од оснивача колоније и предсједник СКД „Зора“ Никола Церовац. Први пут ове године без њега, много тежи за Здраву и његову екипу.
„Раније је био подјељен посао. Никола се више бавио папирологијом док је технички дио био под мојом ингеренцијом и то је функционисало доста добро. Нажалост, њега више нема, али нисмо одустали и то је најважније. У самом почетку рада имали смо графичку, сликарску и вајарску радионицу. Тако да сви изложени радови у порти манастира су настали у колонији. Једно вријеме смо имали и дјечију радионицу, односно школу сликања. Неки од њених полазника су завршили академију, а и тренутно имамо учеснике колоније који су недавно постали академски сликари или ће то ускоро постати“, закључује Мирчета, додајући да би се поново вратили на старо мора се обезбједити простор, а тренутно га у манастиру нема.
И МЛАДИ И СТАРИ НА ИСТОМ ЗАДАТКУ
Мада не воле да се дијеле уочљива је разлика у годинама учесника колоније. Једни од искуснијих, поред Здравета, не само на овој него и на другим колонијама су Дејан Крга из Београда чији коријени вуку из Лике, тачније Коренице и Милосав Урошевић са тренутним пребивалиштем у Панчеву који је као шестогодишњак са родитељима стигао у Банат из родних Божића код Сребренице. Дејан је много пута био у манастиру „Крка“, али га пријатне успомене вежу и за ликовну колонију одржану у Грачацу, непосредно прије короне.
Каже нам да очекује да ће и она бити настављена, да би требало уложити мало више труда око тога, а шеретски додаје да још памти неке „изреке“ домаћина. Жао му је што један од иницијатора Томислав Агбаба није више међу живима, али преноси поздраве Софији и Дани Вуку који су, између осталих, показали право домаћинство. Годинама близак Дејану је Милосав Урошевић из Панчева који је други пут овдје, мада он у шали себе сврстава у млађу групу.
„Кад год сам овдје осјећам неку посебну везаност за ово што радим, а сам амбијент и манастирска атмосфера просто намећу неку обавезу о смјерном и одговорном понашању. Ми ствараоци смо просто дужни да помогнемо очувању традиције свог народа и сматрам да је култура најпозванија да то уради. Свако од нас који оставља неке трагове у виду слика, у виду дјела, артефаката неких, не смијемо да будемо индолентни према насљеђу што неспорно представља вриједност“, рекао нам је, између осталог, Урошевић додајући да га фасцинира избор локација наших светиња, а да је Крка прави примјер томе.
С избором манастира одушевљен је и најмлађи учесник колоније Реља Стевановић, који ће се од јесени наћи на завршној години ликовне академије.
„Свако јутро прођем цео круг поред ријеке, нешто ново откријем и тиме добијем већу инспирацију за рад. С умјетницима који су доста старији од мене причам, стичем нова сликарска, али и духовна искуства. Сликам напољу у природи и ево данас, завршавам другу слику са мотивима баре и биљака у њој“, прича нам млади умјетник из Београда кога смо затекли „на задатку“. Међу сликарима још један стари познаник Александар Радосављевић из Београда. Када смо се видјели посљедњи пут припремао се за полагање пријемног испита на академији.
„Дипломирао сам ове године основне студије у класи Банета Раковића, а планирам да упишем и мастер студије на истом факултетеу. Урадио сам двије слике. То су углавном пејзажи апстрахованог свијетла, нису чисти већ сажети у мањи „сабијени“ формат“, објашњава нам Александар док идемо да погледамо његове слике. Не треба помињати да је и он одушевљен Ликом и Далмацијом, а за Крку каже да „има енергију коју извлачи из човјека неки мир и ствара специфичан доживљај овог простора“,
Дводневно дружење са умјетницима приводимо крају, нажалост нисмо стигли да се упознамо са Николом Штрбцем из околине Кистања. Остали непосредно пред наш одлазак завршавају своје радове и пакују се, сутра путују кућама. Једна акција је готова, за Здравета Мирчету се отвара друга још комплекснија. У хладу манастирског здања прича ми о новом задатку који је пред њим.
„Одмах по доласку у Београд треба да припремим терен за реализацију Крајишког ликовног салона. Очекујем да ће своје радове изложити преко стотину умјетника и то ће свакако представљати велика одрицања за малобројне ентузијасте волонтере који ће учествовати у његовој реализацији. Морам опет напоменути да ће нам много недостајати Никола Церовац без кога ове године улазимо у још један велики пројекат“, закључује разговор Здравко Мирчета, напомињући да ће се ова манифестација одржати у Конаку кнегиње Љубице, почетком новембра мјесеца када је заказано свечано отварање Крајишког ликовног салона.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
