Toмо Радусин о књизи аутора Зорана Стијачића „Стијачићи са Николом Теслом“

Част ми је да вам представим књигу „СТИЈАЧИЋИ СА НИКОЛОМ ТЕСЛОМ“ чији је аутор Зоран Стијачић. И сам сам некада служио војни рок у Билећи. Ту и стажирао. Сретао дивне људе, упознао крај од Требиња до Автовца. Пјешачио четири пута по педесет километара на релацији Билећа Автовац. Упознаво Баљке, Корита, Степен и Поникве. Пентрао се по Златишту кад је ту био сам камен на камену, плоча до плоче. Сда је то град. Био сам 35. класа године 1968/1969. када се пунило језеро. Још су се видјеле зидине кућа које су потопљене. Пробао сам касније да навратим у касарну, да дјецу упознам. Одустао сам због отезтања и чекања. И тако, послије каснијих и другачијих непријатних успомена, дошла ми је под руку ова књига, мога приатеља Зорана Стијачића. Читајући је, опет сам имао прилике да упознам сву топлину душе Херцеговачке. Да осјетим и препоручим другим, да осјете, шта је ријеч, образ и обећање.Такву ријеч, такво обећање, дао је главни јунак Матеја Стијачић када је обећао Николи Тесли да ће отићи у Смиљан и бити свештеник у његовом родном мјесту. Да служи гдје му је некада отац Милутин Тесла службовао.

Насловна страна књиге: „Стијачићи са Николом Теслом, друго допуњено издање. Аутор: Зоран Трифков Стијачић, завршна ријеч проф. Др Жељко Вучковић, декан Педагошког факултета у Сомбору, штампа Штампарија Издавачке фондације Српске Правослвне Цркве Архиепископије београдско-карловачке Краља Петра 5, Београд.

Књига носи назив: „Стијачићи са Николом Теслом“ а односи се на пријатељске везе двојице браће Стијачића, који су били свештена лица. Зоран Стијачић је на себи документован начин описао однос ове двојице свештеника, Херцеговаца са Николом Теслом.

Вријеме у којем се одиграва радња књиге на посебан начин оцртава вриједности, како су некада ријеч, образ и вјера били својствени тадашњим људима, нарочито Херцеговцима.

Аутор је уложио велики труд и вријеме да прикупи што више материјалних доказа који се везују за овог новомученика.

 

МАТЕЈА СТИЈАЧИЋ 1883-1941 – ЛИЧНИ ПРИЈАТЕЉ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

 

Матија Стијачић, Хервеговац, рођен у Клобуцима Корјенићи 11, децембра 1883. године од оца Видака и мајке Милице. Имао је браћу Ивана, Спасоја и Петра и сестре Савету и Аниту, по оцу Борика, Анђа, Достиња и Видосава.

Прота Матеја Сијачић, Требиње, 1926. године. Фотографија коју је прота Матеја поклонио својој сестри. На њему је знамење: Орден Светог Саве, Данилов крст, крст руског православног свештеника, медаља Црвеног Крста 1912-1913. и Споменица на ратослобођења и уједињења 1914-1918.

На путу Требиње – Никшић на удаљености од Требињ,а око 20 километара источно налази се стари средњивјековни град и село Клобук (у „Корјенићевој Жупи“) Ластва. Кроз народне пјесме овај средњовјековни „град“ – утврђење, се много спомиње као „гад“. Изграђен наприродно неприступачној стјени са јединим путем – стазом на надморској висини од 956 метара. Ту је и село Омеђине и кућа Видака Стијачића где је Матеј одрастао.

 

Из села Клобук потичу сви Стијачићи, који су се по тој околини расељавали а и даље по свијету“.

Брат Спасоје погинуо је 21. октобра 1915. године као добровољац требињског батаљона. Оца Видака објесила је аустроугарска војска 1916. године у Требињу.

Браћу Ивана и Петра и Иванову супругу стрељали су партизани  (рођачка рука).

Прота Матеја је имао петеро дјеце. Ћерка Вера је доживјела 98 године и аутору књиге Зорану Стијачићу поклонила је Свето Писмо њеног оца и доста фотографија.

Поклонила је и стару икону из цркве светог Петра и Павла у Смиљану, из времена када се глава спашавала. Таспомен књига је отворена 1936. године приликом обиљежавањем 80 рођендана Николе Тесле.

Ћерка Зорка рођена је 21. јуна 1914. у Детроиту. Надежда је рођена 19. новембра 1916. године у Индиана Харбору, син Бранко 20. јуна 1918. у Сент Луису, син Славко 21. јула 1920. у Видлауану, ћерка Вера 1922. у Сен Луису.

По почетку Првог свјетског рата прота Матеја је радио у добровољачкој организацији. Слао је добровољце на Солунски фронт.

Године 1935. Матеја се вратио у отаџбину да службује у Смиљану, по наговору Николе Тесле у његовом родном Богданићу. Да службује у заједничкој држави за коју се крварило на Солунском фронту.

Дао је прота Матеја ријеч Николи Тесли и из Америке са фамилијом је дошао у Смиљан. У Америци је прота Матија службовао у више парохија, одакле је рођаком протом Петром О. Стијачићем. У Смиљану Матија службује од доласка из Америке 1934. године све до његове мученичке смрти 1941. године.

Ангажовање добровољаца је прва протина „грешка“ која га је касније коштала живота. Друга грешка је, јер је на парохијском дому истакнуо ћирилични наслов: “У овом дому се родио Никола Тесла“.

„Село Смиљан, родно мјесто Теслино, хоће да се, према својим скромним силама, одужи свом великом сину2 писало је у Правди, тдашњим београдским новинма.

Иницијативом смиљанског пароха, проте Матеје Стијачића, одлучено је да се организује једна специјална, што импонзантнија прослава Теслине 80-годишњице. Није никако чудо да је на ту одиста лијепу идеју дошао прота Стијачић, кад се зна, да се је овај агилни Херцеговац већ давно истакао као врло заслужан национални радник – не само у нашој земљи већ и у Америци, у којој је провео у вјерској и националној мисији неких двадесет година:Врбовао је тамо за вријеме рата добровољце против Аустрије, која му је рањеног оца објесила са још десетак чланова најближе родбине. Упознавши у Америци Пају Радосављевића Теслиног пријатељи и Стијчићи су постали Теслини лични пријатељи.. Чим је дошао у Смиљан прота Матеја је повео је акцију да Смиљан видно обиљежи осамдесетгодишњицу његовог рођења. На зиду парохијског дома ставиоје ћирилични натпи: „Овде се родио Никола Тесла“. Тај натпис је за вријеме прославе замјењен мраморном плочом. Запуштен дио изнад дома и црквице је искрчио и на њему уредио мали парк, којем је намјенио назив „Парк Николе Тесле“  а да у парку буде Теслина биста.

 

На доњој фотографији су Матеја Стијачић и предсједник општине Смиљан Милан Чубрило испод ћиричиног нтписа пред обиљежавање Теслине 80-годишњице.

Централна прослава осамдесетог рођендана Николе Тесле одржана је у Смиљану 2. јуна 1936. године. Прослави су присуствовали сви најзначајнији научници тог времена. Тада је успостављена Спомен књига, која је са потписима од 1936. до 1940. године била склоњена и сада се налази код Зорана Стијачића.

 

 

 

 

 

 

 

 

На слици иза професора Тирпена из Париза који држи здравицу, је прота Матеја Стијачић.

Први потписник у Спомен књизи је инжињер Славко Бокшан, каснији писац књига о Николи Тесли

Читава та прослава 1936. године пала је у незгодно вријеме, јер се те 1936. године навршавало 40 година од смрти Анте Старчевића. Хрвати су хтјели да обједине обиљежавање та два јубилеја, чему се противио прота а и предсједник општине Милан Чубрило. Уједно то је следећа „грешка“ јер су Хрвати бојкотовали да присуствују прослави. Исто је бојкотовао и Теслин сестрић Косановић, и то ријечима: „због оног који стоји на челу ове прославе“ – значи због проте Матеје.

Прослава је обиљежена и пред парохијским домом на Петровдан, 12. јула 1936. године, када је митрополит загребачки Доситеј умјесто натписа посветио мермерну спомен плочу, на којој је стајао исти натпис: „У овом дому родио се НИКОЛА ТЕСЛА“

Међу првим усташким жртвама у госпићком крају у НДХ био је прота Матеја Стијачић. Ухапшен је и убијен други дан на Јадовну по успостави Независне Државе Хрватске. Његовог сина Славу усташе су заклале на очиглед сестре Надежде у дворишту парохијског дома. Они су дошли да виде шта је остало од дома и цркве и  усташе су их видјеле. Другог Матејиног сина Бранка убили су четници изнад Требиња.

Матејина ћерка Вера, која је била наставница у Требињу, причала је како су љети били у Смиљану а зими су боравили у Госпићу. Први комшија у Госпићу био им је Руди Риц с којим је са њеном сестром Надеждом ишао у гимназију. С њим је Надежда отплесала први матурски плес. Па ипак Рудијекасније био први егзекутор убијња недужних цивила.

Злочин над Матејом Стијачићем касније је образлагао и Јаков Блажевић, први комунистички руководилац:

„Смиљан, село крај Госпића насељено Србима и Хрватима, имало је у то вријеме православног попа – четника Стијачића и усташу Томљеновића. Обојица су били насилници, стално наоружани и опасни изазивачи и бандити, који се осим харангирања и подстицања на међусобне сукобе Хрвата и Срба, нису сустезали да с оружјем у руци насрну на човјека.“

Извор: Јаков Блажевић. (1961). Утирање пута револуцији. Борба, 5.5.1961. година XXVI. Број 106, страна 12.

Блажевић на крајње циничан начин оправдава убиство свештеника Стијачића.

Те 1941. године Хрвати усташе убили су 63 свештеника Горњокарловачке епархије. На спомен плочи на Јадовну уписано је 54 свештена лица. Са десне стране уписано је и име Матеје Стијачића. Једанаест убијених свештеника није уписано. Објашњава Јаков као да су сви били четници. Је ли Матејин син био четник?Јесу ли и остали свештеници били четници? Њихова гешка је та што су сви били Срби.

Спомен плоча на Јадовну, дубоко у шуми код Шаранове јаме. Спомен плоча је подигнута 1983. године. Касније је била разбијена па обнављана постављањем нове. Какав је став према том злочину, говори и податак да идући према томе мјесту и наиласку на мало мјесто Јадовно, наилази се на таблу са видно исдтакнутим натписом: „Добро дошли у Јадовно“.

Усташе су убиле и Милана Чубрила, његову супругу и њихове двоје одрасле дјеце.

Спомен плоча убијеним свештеницима на Јадовну код Шаранове јаме. Јула 1941. хрватске усташе у убили 63 свештеника Горњокарловачке епархије. Међу њима је и име Матеје Стијачића. На спомен плочи се налазе имена и презимена 52 свештеника а њих једанаест није уписано.

Црква светог Петра и Павла у Смиљану је обновљена. Уз саму цркву је и гробница у којој леже кости 560 невиних Срба смиљанчана, које убише хрватске усташе у јулу 1941. године. Црквени простор је дат општини Госпић на плодоуживање а од Меморијалног центра је направљен пренд. Пролазе ријеке туриста, од који мало ко обиђе цркву, а гробницу скоро нико. Спољни изглед цркве је измјењен у погледу на онај који је осветио Милутин Тесла 1876. године или на онај изглед какав је био у вријеме страдања проте Стијачића 1941. године.

Рекли су о књизи:

„Ова изванредна књига Зорана Стијачића је прича о великом Николи Тесли и као и о ауторова два рођака- недавно прослвљеном свештенику Матеју Стијачићу и свештенику Петру Стијачићу. Кроз мукотрпно истраживање њихових односа, аутор је открио нове податке о Тесли, његовој религиозности, као и о улози све тројице у светским кретањима и историским догађајим……“.

Свештеник Радомир Плавшић, парох Световасилијевске Цркве у Чисхолму, Минесота, САД 2. јануара 2018. Св. Јован Кроншталтсли Св. Архиепископ Данило П. Српски.

 

У завршној ријечи о овој књизи, причи о пријатељству и оданости према свом народу стоји и ово:

„Само добра дела остају заувек иза нас и само добра дела чине људе великим и изузетним. У случају ове књиге сусреле су се најмањетри срећне околности: савремена научна генијалност Николе Тесле, хришћанско подвижништво Матеје и Петра Стијалича и истраживачка радозналост и посвећеност њеног аутора Зорана Т. Стијачића…“.

Прод. др Жељко Вучковић, декан Педагошког факултета у Сомбору.

Аутор Зоран Стијачић је 1974. године живио у Билећи и 1974. године путово у школу у Требиње. Сада је пензионер у Новом Саду.

„Прва књига коју је Зоран Т. Стијачић 1905. издао је родослов: „Стијачићи из Билећког краја“. Друга књига је: „Чувар прошлости“ 2010. у којој описује родну кућу Међу и Билећу које је подједнако волио. Трећа књига је: „Милош Куреш: Преписке“  која је изашла 2012. године.

Сада је пред читаоцима треће допуњено издање ове књиге.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

На слици аутор Зоран Стијачић, са бројним признањима која је добио за штампање ове књиге.

 

Књигу можете купити у Патријаршији на броју 5 или позивом на број аутора: 0964 4393046.

 

Текст припремио:

 

Томо Радусин

пензионер из Новог Сада