У Београду промовисана књига Илије Маричића „Сачувано од заборава 2“

У Дому Ратних војних инвалида „Тесла“ у Београду, 19. августа одржана је промоција књиге   „Сачувано од заборава 2 – Гледам, слушам, причам, пишем…“ аутора Илије Маричића који је у пред читаоце изнио  око 50 прилога и нових доказа о вриједности његовог истраживачког рада и доприноса култури сјећања о изгубљеном завичају и расељеним људима са подручја родне му Лике, општине Грачац и села Омсице.

Издавач књиге је Удружење Срба из  Хрватске.

Осим аутора на промоцији су говорили секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир који је прочитао ријечи професора Милета Рајчевића који је због смртног случаја био спријечен да присуствује, историчар др Никола Жутић, а уводну ријеч дао је новинар и уредник књиге Данко Перић.

Према ријечима аутора у првој књизи је највише простора посветио родној Омсици, његовој породици, несретном рату и шаљивим причама из тих области, док је у другом издању осим уобичајених тема област проширио и детаљно описао једао дио Грачаца у којем је послије родне Омсице провео највише времена  живота,.

„Ту сам становао и радио око 15 година. Попис домаћинства Омсице у првој књизи многима је био интересантан, и то ме је навело да у овој књизи направим попис домаћинстава ове мјесне заједнице и то према стању непосредно прије 5.8.1995.године, односно прије егзодуса. Прва књига описује несретни рат на подручју Крајине и последицама које је оставио, а у овј сам нешто више спомињао Други свјетски рат и последице које је оставио на подручје општине Грачац, са посебним освртом на село Штикаду, село које је доживјело трагедију какву је мало које село на подручју злогласне НДХ доживјело. Према подацима из пописа становништва прије рата у Штикади је живјело 1500 становника, да би по попису из 1948. године било евидентирано свега 497. До рата 90-их дошло је до до благог повећања броја становника, а 2001. године поново пад на свега 21 становник“, навео је Маричић који је након великог интересовања за прву књигу дошао на идеју да поново записује све што није обрађено и преточи своје мемоаре у друго допуњено издање за које, како каже, није имао никакву архиву података, него је све резултат његовог сјећања и помоћи његових суграђана.

У тексту који је писао професор Миле Рајчевић, а прочитао га Милојко Будимир речено је да се у писању и једне и друге књиге аутор  водио идејом  моралног дуга према завичају, завичајне носталгије,  који је остао тако далеко.

„ У Илијиним књигама присутна је максима: „што је даље и више одлазио од завичаја, срцем и душом био је све ближе њему“. Слиједио је Андрићеву максиму „да је сваки човјек доживотно дужан чинити добра дјела у своме родном мјесту, без обзира колко их је дотада урадио“. Зато се латио пера са  жељом да остави писани траг генерацијама које долазе, да се „не почупа коријење и сачувају истине о  српском народу“ који је вијековима живио на овим просторима, имао своју  богату  културну и историјску баштину. Лика је, посебно насеља са српским становништвом  етнички очишћена у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године, богата  историјска и културна баштина српског народа: школе, храмови, домови културе , историјски споменици плански и систематски су уништени, затирали су се сви трагови постојања српског народа на просторима  Лике.“, наводи се у Рајчевићевом  коментару о књизи.

„У уводном дијелу књиге аутор читаоцима представља село Омсицу, насељено мјесто у општини Грачац, Репубика Хрватска, 12 км удаљено од Грачаца  као „бреговит  крај са доста равних површина  погодних за пољопривреду и сточарство, гдје је природа била дарежљива“, уз напомену да „ни једно село у Лици нема толико  извора и врела колико има Омсица, гдје се могло рећи да свака кућа има своје врело“. Аутор подсјећа читаоце на готово све топониме у Омсици које је аутор подијелио у 3 групе са интересантним називима, туђицама и локализмима, који  ће читаоцима поријеклом из ових крајева бити интересантни и подсјећаће их на вријеме проведено у завичају. Посебно поглавље у књизи је  ратно и поратно вријеме у Грачацу, усташки покољ  српског становништва  у Штикади и околним српским селима на св. Илију 1941.године . Читаоце ће заинтересовати ауторове  приче и анегдоте о традицији и обичајима по којима се живјело, породично стабло, што је посебно интересантно данас у времену отуђења – алијенеције, расељавања по свим континентима, о дружењима и прославама матуре и сусретима након 45 година, дружењима матураната, о разговору  преко мобилног телефона,  догађајима  на сахранама, приче о нашим људима о грабљама и мурењу,Ђукан и Пеко у кафани, Косидба на Чемерници, приче из лова…сјећања на једно вријеме које је било и прошло, да се не заборави и сачува од заборава  традиција и обичаји  наших коријена“, поручује професор Рајчевић и уз препоруку ове књиге читаоцима наглашава да је посебно  интересантан ауторов текст о кућном и породичном  васпитању дјеце у нашим селима који  би могао ући у педагошке уџбенике.

Историчар др Никола Жутић оцјенио је књигу као завичајно мемоарско публицистичко дјело.

„Маричић нам је оставио драгоцјене прилоге илустрације, слике. Тиме допуњава и моју књигу која је издата нешто раније. Аутор се потрудио да реконструишеетнографска знамења ових личких крајева и све појаве обичног народног живота., народну ношњу, културу, обичаје, умотворине… Посебни одјељци су посвећени школству, просвјети, провреди, животу жељезничара, што је и сам био, култури, усменој књижевности, физичкој култури, спорту, вјертском животу итд.“ , истакао је Жутић уз закључак да ова завичајна хроника представља резултат деценијског ауторовог сакупљачког рада.

„Ово је публицистичко дјело из области историје грачачког микро региона. Ово је књига о кључним историјским раздобљима врло занемарене историје западних Срба“, рекао  је Жутић.

Програм промоције књиге увеличао је и наступ пјевачке групе „Ћиро – Личка калдрма – Дрвар“. Након промоције приређен је коктел и дружење аутора са публиком.

Биографија аутора:

Илија Маричић рођен је 18.03.1950. год. у селу Омсица, општина Грачац, као шесто дијете у браку Душана Маричића и Пере рођ. Обрадовић. У Омсици је провео дјетињство, завршио основну школу, а Гимназију у Грачацу. По завршетку Гимназије завршио је једногодишње стручно усавршавање у Загребу за звање отправника возова. По завршетку школе заснива радни однос на Жељезници у Саобраћајној  Секцији Книн. У међувремену је завршио и студије  и добио звање инжињера жељезничког саобраћаја и наставио рад на пословима своје струке, да би почетком рата у отежаним условима радио истовремено послове на жељезници и извршавао обавезе грађанина у заштити становништва као војник. У августу 1995. године напушта Крајину и у Србији наставља да ради посао своје стручне спреме у станицама Панчево и Земун све до одласка у пензију. Има супругу Мару, сина Мирослава и кћерку Мирјану.

 

новинар „Српског кола“

Весна Пешић