Скопљански дани Радослава М. Грујића – (не)намерно пређуткивани
Обрадовани вешћу да је у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду 8. јуна била отворена изложба под називом „Отргнут од заборава академик проф. др Радослав М. Грујић“, о којој су вест пренели бројни електронски и ТВ медији (Агенција Бета, ТВ Храм, инфо портал СПЦ, портали дневних београдских листова Политика и Вечерње Новости), што је свакако употпунило значај овако важног и великог догађаја о великану српске црквене историје, музеологије, епиграфике и археологије – проф. др Радославу М. Грујићу, морамо приметити да се у извештајима врло површно и стидљиво помиње период живота и рада овог великог научника у Скопљу (1920 – 1937). Намерно скрајнут или не, сматрамо да су читаоци остали ускраћени, по нашем скромном мишљењу, за можда и најзначајнији период живота и рада највећег српског заштитника хришћанске (српске, али и опште светске) споменичке баштине и реликвија.
У двомитној видео изјави (објављен 26. 6. 2023. године) једног од аутора изложбе, Милутина Шаховића (Аутори изложбе су Игор Живановић, Милутин Шаховић, Никола Крсмановић, како стоји на сајту Универзитетске библиотеке од 2. јуна ове године у најави догађаја), такође није поменут скопљански период, са разумљивим акцентом на ископавања манастира Св. Архангела код Призрена 1927. године и проналаску моштију Цара Душана Немањића и спашавању моштију српских светитеља пред усташама из фрушкогорских манастира: Св. Цара Уроша, Св. Кнеза Лазара и Св. Деспота Стефана Штиљановића 1942. године.
Најобимнији и најтемељнији текст поводом поменуте изложбе објављен је на порталу Спутњика, ауторке Марије Јаковљевић, такође у току данашњег дана (26. 6. 2023. г.), под насловом „Пронашао земне остатке цара Душана, а онда их телом штитио од уништења: Ко је био Радослав Грујић“.
Међутим, као и у случају претходно поменутих текстова о поменутој изложби, ни овај не осликава врло богат и значајан период и неизбрисиве заслуге Радослава Грујића у Скопљу, тада регионалном центру области називане „Јужна Србија“ и касније најјужније бановине Краљевине Југославије – Вардарске.
Како би читаоци били упућенији, укратко ћемо анализирати поменути текст портала Спутњик:
„Радослав Грујић, оснивач Музеја Српске православне цркве и Музеја Јужне Србије, оснивач и уредник бројних часописа, врстан познавалац и тумач старих рукописа и артефаката, заслужан је за очување српске и светске културне баштине. „Био је главни ауторитет за камену пластику и превођење српских средњовековних списа, човек који је основао часопис ‘Гласник Јужне Србије’ и сарађивао са 29 часописа. Његов научни рад је био заиста фасцинантан“, каже за Спутњик један од аутора изложбе „Отргнут од заборава академик проф. др Радослав Грујић (1878-1955)“, Милутин Шаховић.“ Поред допуне аутора изложбе да је седиште Музеја Јужне Србије било у Скопљу, свакако би исправили и горе изнету тврду да је поменути часопис који је Р. Грујић покренуо и уређивао у Скопљу носио назив „Гласник Јужне Србије“, пошто научни часопис никада није постојао, већ да се називао „Гласник Скопског научног друштва“. Не знамо да ли је коаутор изложбе направио ненамеран лапсус или помешао са још једним часописом који је такође поренуо Грујић, „Гласник Музеја Јужне Србије“, или не, али у сваком случају важно је истаћи немерљив допринос неуморног Радослава Грујића у њиховом покретању и уздизању на ниво угледнијих у научној јавности ондашње Краљевине Југославије, али и широм Европе.
Даље у тексту, осим помена да је након Првог светског рата радио као професор у Београду, те да одлази у новоформирани Филозофски факултет у Скопљу, других података просто нема. Читавих 17 година живота и научног рада у Скопљу је прескочено! Текст помиње ископавања у Св. Архангелима (1927) код Призрена, без помињања ангажовања надлежног Музеја Јужне Србије из Скопља, чији је тада управник биоу управо Р. Грујић, већ наставља са 1937. годином и његовим повратком у Београд. Поред помена заслуга Р. Грујића у оснивању Музеја СПЦ у Београду (1940), нигде није поменуто нити то да је његова препорука за долазак у Београд било пре свега отварање митрополијског „Црквеног музеја“ у Скопљу (1937), дакле старијег од самог централног Музеја СПЦ, за шта је свакако био најзаслжнији управо Радослав Грујић.
Радослав Грујић у Скопљу (1920 – 1937) – неизбрисив траг на проучавању колевке српске средњовековне црквене историје
Сублимирајући, заслуге Радослава Грујића за историју српске цркве, као и заштиту реликвија и споменичког наслеђа јесу немерљиве и свакако највеће од свих српских делатника на том пољу. Сматрамо да је управо скопљански период живота и рада Радослава Грујића (1920 – 1937) био и далеко најзначајнији, узимајући у обзир услове и околности у којима је радио заједно са својим колегама. У Скопљу је на Филозофском факултету предавао националну историју, црквену историју и археологију (1920 – 1937). У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930 – 1933 и 1935 – 1937). Оснивач је „Скопског научног друштва“ коме је председавао од 1921. до 1937. године. 1925. г. покреће и „Гласник скопског научног друштва“, који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је и „Музеја Јужне Србије“ у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године, као и његовог стручног часописа „Гласник Музеја Јужне Србије“. Два пута је организовао археолошка ископавања у рушевинама манастира Св. Архангела код Призрена, као управник Музеја и његовом заслугом 1927. г. откривено је најзначајније археолошко откриће – гробница цара Душана. Један је од оснивача и „Црквеног музеја са галеријом фресака“ у Скопљу 1937. г. (у цркви Св. Мине). На позив патријарха Варнаве (пре тога митрополита Скопског 1920 – 1931) долази 1937. г. у Београд, где је постављен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У престоници је радио и на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице (1937 – 1940), као признање за резултате постигнуте у Скопљу.
Који је мотив да ангажовање Р. Грујћа буде сведено само на рад у Београду и Призрену, није нам баш најјасније, али свакако делује „осакаћено“ и редуцирано према модерним државним границама. Сумњамо да је Грујића водила било каква друга мисао до очувања српског, али и опште цивилизацијског културног наслеђа. Од римске Хераклеје (Битољ), Стобија (Велес) и Скупија (Скопље), до манастира Св. Атанасија (Тетово) и Св. Архангела (Призрен), и спашавања реликвија српских светитеља од усташког уништења у фрушкогорским манастирима. Надамо се да је поменута изложба много подробније сагледала скопљански период Радослава Грујића (1920 – 1937), као и да ће поменута изложба бити организована и у Скопљу – граду који је био дуго година дом и великана српске и светске науке!
———————————————————————————————————–
И после свега…
Како не би било забуне или злонамерне интерпретације, ваља објаснити читаоцима да је појам „Јужна Србија“ тада означавао сав простор које су две српске краљевине и савезнице, Србија и Црна Гора, ослободиле од Османске Турске у Првом балканском рату 1912 – 13. године „Осветивши Косово“ и одбраниле од насртаја Бугарске у Другом балканском рату током лета 1913. године, те га никако не треба поистовећивати са „Македонијом“ као географским појмом или „Северном Македонијом“, као простором савремене државе. Јужна Србија је окупљала део Старе Рашке, Метохију, Косово и наравно простор дела (Вардарске) Македоније, т. ј. територију и данашње Републике Северне Македоније. Све ове територије под збирним именом „Јужна Србија“ су као интегрални део Краљевине Србије ушле у састав новопроглашеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, дакле представљала шири простор од Македоније (у било ком значењу), а који се пре тога још и називао „Стара Србија и Маћедонија“. Управо је за овај простор били су надлежни „Музеј Јужне Србије“ (1924), као и „Филозофски факултет“ (1920), и из њега произишло „Скопско научно друштво“ (1921), „Црквени музеј са галеријом фресака“ (1937), са природним гравитационим центром у Скопљу, као центру некадашњег Косовског вилајета и конзулским градом у доба османске власти (у Скопљу је био и конзулат Краљевине Србије 1887 – 1912), али и град од изванредног символичног значења за српску средњовековну државност, која је била и узор у нововековним политичким оквирима тога доба. Све горе поменуте установе науке, уметности и културе у Скопљу не би постојале, опстајале и развијале се да није било великог Радослава Грујића. Управо у својству управника Музеја Јужне Србије, а не као „индивидуални копач“, како би се могло помислити из читања поменутих текстова, учествовао је у организованом ископавању локалитета манастиру Св. Архангела код Призрена 1927., које су резултирале открићима гроба првог цара из лозе Немањића. Током боравка у Скопљу, Грујић је учествовао и у ископавањима у манастиру Св. Атанасија у селу Лешак код Тетова, учествовао у враћању у дешифровању надгробне плоче краљице Теодоре, мајке цара Душана, која је била у Скопљу, у кругу цркве Св. Димитрија, али која је у оба светска рата одношена у Софију, у где се и данас налази. О свему поменутом Радослав Грујић је оставио научне записе у познатом часопису „Гласник Скопског научог друштва“, који је управо он покренуо 1925. г. у уређивао све до његовог одласка на Теолошки факултет у Београду 1937. године.
Милош Стојковић,
Српски културно – информативни центар „СПОНА“ из Скопља
Сл. 6. и 7. – Објекат Куршумли – хана у Скопљу био је преуређен за први наменски музејско – изложбени простор Музеја Јужне Србије са Лапидаријумом, према иницијативи Р. Грујића
Сл. 8. – „Гласник Скопског научног друштва“, који је покренуо и дуго година уређивао Радослав Грујић (1925 – 1937)
Сл. 9. – Београдски лист „Правда“ објавио је интервју са Радославом Грујићем, тада деканом Филозофског факултета у Скопљу, 1. марта 1933. Године.
