Уништа – село у две државе

Село Уништа припада општини Босанско Грахово у Босни и Херцеговини, али једини пут који води до села иде преко Републике Хрватске, па се у село не може без неопходних дозвола граничне полиције. Административне баријере додатно отежавају живот преосталих петоро становника у Уништима, али и обнову православног храма уништеног у шумском пожару након последњег рата.

Једно село, две државе, државна граница без граничног прелаза и пут којим се, уз поседовање важећих биометријских путних исправа, легално може једино из Републике Хрватске, али и то уз неопходну дозволу од две граничне полиције. Ту, на западним падинама планине Динаре, налази се село које административно припада општини Босанско Грахово у Федерацији Босне и Херцеговине, а којем је приступ могућ једино из правца Кијева у Републици Хрватској.

Да би се стигло до Босанског Грахова, општинског центра који се налази с друге стране планине Динаре, потребно је обићи планину, прећи државну границу између БиХ и Хрватске и све скупа прећи 75 км. Да до Уништа није лако доћи и сами смо се уверили. У намери да посетимо баку Боју Ковачевић, која у деведесет и другој години живи сама у засеоку Ковачевићи, тражили смо пропусницу од полицијске станице у Книну. У први мах иста нам није одобрена, те смо је добили из другог пута и то након слања службеног захтева за обилазак и снимање села. При доласку у Уништа сачекала нас је полицијска патрола и након провере личних докумената најзад смо могли да посетимо место у којем данас живи свега пет сталних становника. Да таква процедура отежава долазак не само путницима намерницима, већ и малобројним становницима овога краја, али и онима чије су родне куће овде, а које је живот разасуо на све стране, потврдила нам је Марица Кузманић, рођена Уништанка, која живи у Книну. Марицу смо затекли испред њене родне куће где, како каже, свако мало долази да одмори и душу и тело, али и да обиђе гробове својих предака.

– Не може нам баш свако доћи, али не можемо ни ми који смо ту рођени ако нас полиција заустави без пропуснице. Ево, ја сам рођена у овој кући, имам двојно држављанство, адреса ми се води на Уништима, и када бих кренула да обиђем кућу и одем до гробља, знало се дешавати да по сат времена морам доказивати где сам и којим поводом кренула. Сада је то можда мало ређе, али се раније редовно дешавало. Највећи проблем је био када смо куће обнављали, па је дозволе требало прибављати чак и за довоз грађевинског материјала, мајсторе, готово за све и свакога, а то је оно што отежава живот ионако малобројном становништву које овде стално борави – појашњава Марица.

Босни припадају, у Хрватској живе

Планинске стазе преко Динаре до Грахова готово су зарасле, јер пут од двадесетак километара до општине којој припадају, више и нема ко да препешачи. Дванаест километара до оближњег Кијева, ипак је лакше превазићи. И не само то. И струја и водовод у изградњи, и доктор и трговина, па чак и пошта, све је овим људима везано за Хрватску. Предности због двојне припадности је мало, изузев двојног држављанства које сви имају, али је и оно најчешће само додатна препрека како због доласка у село, тако и због решавања имовинско правних питања, обнове кућа, плаћања режија па чак и довоза грађевинског материјала.

– Због административне припадности Босанском Грахову ми смо личне карте ишли да правимо тамо у општини. Потом би, због запослења или остваривања неких других права, морали пријављивати пребивалишта на другој адреси овде како би извадили и хрватске личне карте. Струја нам долази из Хрватске, вода исто, трговина нам долази из Хрватске, и пошта и доктор су у Сињу или Книну, сигнал за телефон и телевизију, па чак и свештеници, буквално све што нам треба долази из Хрватске. Ето, један од већих проблема је била претплата за телевизију. Из Грахова кажу да треба платити њима, док овде кажу да претплата иде за Хрватску телевизију, а таквих ситуација је било много – прича Марица.

Некада сточарски крај, данас пустиња

Село је то ничије и свачије, рекли би овдашњи становници којих је, од некадашњих три или четири стотине, данас остало свега петоро. И не чуди што је тако, јер у порушене домове упутили су се само најодважнији, навикли на мукотрпан рад и тежак живот.  Иако име супротно наговештава, Уништа некада нису била ништа, већ село у којем се радило много, али лепо и поштено живело углавном од сточарства. На хиљаде грла стоке, из свих крајева Далмације, али и са оне стране Динаре, лети би чували овдашњи мештани. Од тог посла добро се зарађивало, правио надалеко чувени сир из мешине, куће биле пуне чељади а домаћих производа увек у изобиљу. Нико то не зна боље од Боје Ковачевић која, иако је превалила девету деценију живота, још увек јуначки гази обраслим стазама Уништа.

– На хиљаде оваца је лети било овде. Пре Ђурђевдана би људи из читаве Далмације догонили своје благо на испашу у Уништа. Чували смо овце, краве, волове из Босне, коње, свиње гојили, лековите траве брали по Динари и продавали. Свако је имао своју торину за овце. Одгајали јањце и продавали, овце музли и правили сир из мешине. Није бољег сира било што одавде, и колико год га направили никада није било доста. Кад дођу жеге овце би изгонили горе у планину, а поље се косило за летину. Било је жита, кукуруза за читаву годину. Куће пуне чељади, деце. Нас је било шест ћерки, и свака је све сеоске послове знала. Пуно се радило, али смо зато и свега имали. Ето, кад дође овај несрећни рат и људи одоше, и тада су куће остале пуне свега – присећа се Боја тих времена.

Али пре свега било је слоге. Заједно су живели и Срби и Хрвати, о истом се послу бавили, међусобно женили, удавали и кумства стварали. Данас ни тога више нема. Српкиња Боја сама је у засеоку Ковачевићи годинама, од Утржена се нико вратио није као ни од Маљковића, Петковића, док је од Хрвата Гризеља, Галиота и Самарџија, свега њих четворо у селу.

– Све се то добро слагало и заједно радило. Помагали људи једни другима и никоме није било тесно ни мало. Међусобно се женили и удавали. Тринаест Српкиња се удало за Хрвате, још више се Хрватица удало за Србе, и то нико није гледао. Заједно смо славе славили, међусобно кумовали, није било никаквих несретлука међу народом, све до овог последњег што нас је све задесило. А сада ни људи ни блага, куће срушене а село пусто. Неки су од муке поцркали, право да вам кажем, јер нису могли поднети да су без свега остали. Тамо где су отишли вазда их гледали као странце, овде се нису имали где вратити, и народ се од жалости и разболевао и умирао. Не бих ни ја ове године дочекала да се нисам вратила кући својој. Већ годинама сам сама у засеоку, моји најближи помреше, али мени нигде не може бити као овде. Имам своју пензијицу, још о себи могу бринути, башту и даље радим колико могу и у дом нећу. Старије чељаде је сваком на сметњи, то да знате, а моја кућа је моја слобода и ту имам све што ми треба – мудро збори Боја којој ни најбољи говорници не би могли лако „на црту стати“.

Уништа су због погодног терена и климе, у прератном периоду, била одређена и као место за тренинге спортских клубова. Имала су свој Дом културе, књижару, туристички потенцијал у виду смештаја за туристе. И таман када су требала заживети неким другачијим животом, живот у њима се готово сасвим угасио, па данас свега тога више нема ни у назнакама. Домаћег становништва нема, али туристи од планинарења по овој Богом даној природи нису одустали. Њих се најчешће може срести како обилазе стазе сада већ Парка природе Динара чији врх у том делу износи 1806 метара надморске висине, беру шпароге и траже смрчке далеко од цивилизације и било каквог вида загађења.

Две цркве и једно гроблје за све

О специфичности села Уништа могла би посведочити и два храма, новоизграђени католички, и још увек у рушевини православни, али и једно гробље за све упокојене. Иницијатива да и православна црква добије бар своје кровиште, постоји већ неколико година уназад, али је средстава за то, као по обичају, и овде недовољно.

– Православни храм у Уништима посвећен је Светој Тројици. Нажалост, мало је сачуваних података који могу прецизније посведочити о години изградње храма. Оно што знамо јесте да је црква изгорела у шумском пожару који је захватио овај крај 2001- 2002. године, и до дана данашњег остала је у таквом стању, без крова. Иницијативу за обнову покренули су људи који су пореклом из ових крајева, али смо са прикупљањем средстава стали негде на пола и нисмо се могли упустити у тај процес обнове. Од тога нисмо одустали и нећемо, и надамо се да ћемо у догледно време обезбедити финансије да макар ставимо кров и столарију на храм, како не би још више пропадао. У порти храма налази се и гробље у које су сахрањивани православни житељи из овог краја, али су временом и католици овде почели да се сахрањују. Иако територијално припада Босни, православни храм у Уништима налази се у склопу Епархије далматинске и свештеник долази из Врлике. Литургија се служи углавном на дан храмовне славе, тада се највише људи окупи овде и за све њих смо дужни прибавити ту колективну пропусницу за долазак, макар на тај дан – објашњава нам надлежни свештеник, парох врлички Лазар Пријић.

Да ће ипак доживети кров на свом храму још увек се нада и Боја па да у миру, како каже, може на пут својима. Од своје куће и сваког педља ове земље коју је девет деценија газила више нигде не може нити хоће.

– Нема педља ове планине који нисам препешачила у ово својих година. Сваки камен, сваку међу, локву и свако дрво ту познајем. Када немам с ким проговорити, узмем штап у руке и прошетам до гробља. Ту су моји, а ту сам и себи за живота место направила, па кад земан дође да се нико други о томе не стара. Волела бих још дочекати кров на овој нашој цркви, па да ме одавде изнесу како доликује. Тешко ми је гледати ову пустињу, срушене куће и зарасле улице, али знам да је тако одређено и да се човек не сме предати, да опстати мора и кад му је најтеже, као она хајдучица под Динаром што свему одолева – мудро збори наша саговорница од које би се што-шта још могло и чути и паметног научити.

И само да је мало више таквих, да је више оних који размишљају, раде, и речи својим делима сведоче као Боја, можда ни онај пут ка селу не би водио ни у шта, већ у бар мало животније село Уништа.

Извор: срби.HR